Maja Vidaković - Jednom se živi!

Tako nam i savremeno okruženje kreira nove vrste gladi, postavlja više ciljeve, nove izazove u kojima, shodno ambicijama, kad-tad dolazimo do pitanja fizičke i mentalne izdržljivosti – objašnjava nam Maja Vidaković, arhitekta i dizajnerka zaslužna za mnoge neobične enterijere grada Beograda

Dan ipak ima 24 sata. Vreme je isto, ali su očekivanja rezultata u ta 24 sata porasla. Ključ je u meri. Kod mene to nekako dobro funkcioniše, verovatno i zato što sam „sama svoj gazda“. Kada me nešto optereti, ili me uplaši kolotečina, dam sebi oduška tako što tog dana ne odem u studio nego na Adu da vozim rolere. Znam da je to privilegija, ali takođe verujem da ljudi sami biraju put. Ne verujem u jadikovke o poslu, životu... Verujem u promene nabolje. To je možda i razlog što sam se posle rada u nekoliko kolektiva (Arhitektonski fakultet, BK televizija, Kramer Desigh Group, NYC) odlučila za samostalnu karijeru, i za nove, fleksibilne oblike udruživanja i saradnje sa drugim kreativnim ljudima. Mi se veoma zabavljamo u svom studiju Re:miks, kao neki razred. U studiju se skupljamo oko pola deset, prvi deo dana uvek nešto diskutujemo, brainstormiramo, polemišemo, razmenjujemo. Iz toga izlaze veoma zabavne ideje. Zatim pravimo pauzu za ručak, pa onda opet radimo, radimo, radimo, a ljudi dolaze, odlaze, kao u Warholovom Factoryju. Nekada se desi da zaginemo, ali to je priroda našeg posla. Teško je kreativca svesti na radno vreme. Stres kompenzujem jogom, prijateljima, stalnim podsećanjem na to da se „jednom živi“.

Na sve strane sveta

Zarobljavanje u fah me užasava. Interdisciplinarnost je lek za moju radoznalost. Saradnja sa različitim talentovanim umovima je mentalna hrana i jedini način profesionalnog funkcionisanja. U prirodi mi je da sam aktivna na nekoliko strana, tako dajem svoj maksimum. Naravno, uvek ima novih izazova i ja često ističem da na listi mojih aktivnosti nedostaje još samo da snimim ploču. Važno je imati ideje. Sa drugarima u „Mikseru“ pokrećem liniju majica sa motivima vezanim za našu generaciju, ikonografijom koja nam je bliska, a bila bi ultra cool i nekom iz Brazila ili Danske.

Punjenje baterija

Kako možeš da ideš na letovanje dva meseca? pitaju me svi. Onda im objasnim da sam ja dete prosvetnog radnika, da sam navikla na pravi letnji raspust i da ne mogu toga da se odreknem. Letnjim putovanjima punim baterije za predstojeću radnu godinu. Imam kuću na Visu, tamo provodim skoro mesec dana, tamo čitam, nadišem se vazduha, nagledam neba, uživam u moru. Pred kraj leta sledi neko „urbano“ putovanje, u Njujork, Veneciju, London, gde se odvijaju značajni stručni događaji i gde na drugi način punim baterije, stičem informacije, obnavljam inspiracije. Tamo spajam lepo i korisno. U Americi uvek pomalo i radim, tako da nije reč o odmoru u klasičnom smislu. Zbog tako osmišljenog leta, kada se vratim u Beograd i kada me posao uzme pod svoje, nisam nikada hronično umorna. Kada ti je posao strast i kada ga doživljavaš kao igru, stvari idu same od sebe, i ništa nije teško. Ipak, trudim se da usred dnevnog tajfuna napravim prostor za užitke van posla, da malo usporim i vidim gde sam.

„Kuvanje“ u grupi!

Smatram da jedan čovek sam ne može da menja svet. Drago mi je što su oko mene uvek pametni, zanimljivi ljudi, i što smo počeli da „zakuvavamo“ neke važne kreativne procese. Po povratku iz Njujorka zatekla me je atmosfera letargije, u kojoj su ideje u samom povoju osuđene na poraz. Družim se i radim sa ljudima koji ne pristaju na to. Nije reč o buntu, već o konstruktivnosti i ljubavi prema životu. Povratak iz Njujorka bio je rizik, ali veoma promišljena odluka da nešto stvaram u svojoj zemlji, sa svojim prijateljima. Za mene je uspeh kada pogledaš unazad i ne osetiš kajanje.

Eko Srbija

Zvuči preuranjeno, ali Srbija se lagano ekološki budi. Moguće je pronaći osvešćenog sagovornika koji te neće gledati kao da buncaš neku ezoteričnu new age filozofiju. Sve češće čujem za projekte koji se dotiču ekoloških tema. I mi u dizajn studiju trudimo se da u projekte uvodimo elemente očuvanja životne sredine, dok s druge strane, u okviru aktivnosti kulturnih organizacija Mikser i Belgrade Design Week, pokrećemo ekološka pitanja.

Falsifikat falsifikata

Originalnost iziskuje ličnu i profesionalnu hrabrost: suprotstaviti se „očekivanom“, „proverenom“ i „prihvaćenom“ u društvu. Original je stvaranje. Kopija je linija manjeg otpora, ziheraški, slabićki čin. Kopija civilizacijski ne doprinosi ničemu, ni proboju nove misli, ni njenoj nadgradnji. Međutim, postoji još jedna kategorija, gotovo jednako značajna kao i original. Pravim veliku razliku između Kopije i Inspiracije originalom. Kopija je „kradljivac“, u svakom smislu, pozajmljuje ideju i obličje originala, ali s njima ne čini ništa. S druge strane, postoji veliki broj arhitektonskih, dizajnerskih, umetničkih radova koji elemente preuzimaju od originala drugih stvaralaca, ali ih dalje razvijaju i unapređuju, doprinose razvoju kreativne misli, učestvuju u evoluciji. Inspiracija originalom je OK. To je dokaz da smo živi, da smo deo nečeg većeg, da slušamo, gledamo i razumemo svet oko sebe, ali da smo spremni da ga menjamo nabolje. U različitom pogledu na iste stvari leži ključ briljantnih ideja, stoga verujem da u svakom društvu koje pretenduje da bude progresivno treba negovati različitosti. Avangarda uvek ukazuje na alternativne fenomene, metode, rešenja, u vreme kada društvo još uvek nije spremno da ih prihvati. Za briljantnu ideju dovoljan je i često odgovoran samo jedan čovek, ali za „vidljivost“ te ideje, inicijalni impetus, polet da se ona realizuje i zaživi, gotovo uvek potrebna je grupa istomišljenika, pokret, tim, ekipa, talas... Drugim rečima: da, mislim da je svet zapao u lavirint copy-paste kulture, ali to ne znači da čak ni male modifikacije, test vremena, različit kontekst, tumačenje ili nova publika ne predstavljaju napredak, tj. evoluciju originalne misli.

Posebna u Beogradu

U Njujorku je svako poseban. U tom gradu osećaš se kao na velikoj raskrsnici. Jedina tačka na kojoj stojiš u mestu, a uskovitlani Svet upravo prolazi pored tebe. To ne može da te ne dotakne. Energija je nezamisliva. Svakodnevno srećeš ljude koji su na tu istu raskrsnicu došli po svoj san. Sve je magično, čak i surovi momenti borbe za opstanak. Međutim, neminovno ugrađivanje lične energije u tuđi kapitalistički režim dovodi u pitanje izbor adrese. Zapravo, nadvladao je žar za stvaranjem u „sopstvenom dvorištu“, želja da ulažem u nešto što je moje, u neki moj sistem. Međutim, Njujork me je obeležio za ceo život, promenio nabolje. Iz Njujorka sam donela toleranciju i višeslojni pristup poslu. Između ostalog, multidisciplinarnost studija „Re:miks“ direktan je uticaj Njujorka i moje interakcije sa najrazličitijim kreativnim profesijama. Otuda mnoštvo saradnika. Negujemo novinarski princip: ne moramo i ne možemo sami znati sve o svakoj oblasti, ali moramo da znamo ko zna.

Uvek se nešto menja

Uzbuđuju me ljudi koji u sebi imaju klicu kreativnosti. Ne mora to biti kreativnost u najočekivanijem obliku. Privlače me pokretači, ljudi koji umeju da zavrte stvar od početka, zaraze vas idejom, i istrajavaju do realizacije. Volim radoznale ljude, koji imaju višak energije i žele da je podele sa drugima. Uostalom, uzbuđuju me ljudi koji su slični meni, koje „ne mrzi“, koji se ne plaše promene. Prirodno je da se menjamo. Spolja i iznutra. Ne volim generalizacije. Toga se baš klonim. Kao i predrasuda i apriori zaključaka. Cenim otvorenost i toleranciju. Različitosti posmatram kao nešto konstruktivno, a ne kao izvor sukoba.

Čiste emocije

Trudim se da se „čistim“ od loših emocija. Ne mogu dugo da podnesem stanja koja u meni izazivaju negativan vajb. Primećujem da, kad se nađu u životnim okolnostima koje im ne odgovaraju, ljudi nisu uvek spremni da to promene, mire se i dopuštaju da nezadovoljstvo utiče na njihov život i okolinu. Od života treba napraviti najbolje moguće, ne zatrpavati se izgovorima i zaustavljati na svakoj prepreci na koju naiđemo. Kada trpiš, postaješ izvor negativnosti. Ne samo za sebe već i za okolinu.

Povratak u budućnost

Budućnost ne zamišljam kao neku „destinaciju“. Skloni smo da odlažemo život zbog ideje o „budućnosti“. Trudim se da budućnost posmatram kao popodne koje sledi. Večeras je budućnost. Sutra ujutru je budućnost. Verujem u lepu budućnost. Skoro svakog dana radim nešto što mi je okej. Ne osećam se loše i pokušavam da ne radim stvari zbog kojih ću se kajati. Moja priroda jednostavno je optimistična, to je moja olakšavajuća okolnost.

MAGAZIN SENSA U JULSKOM BROJU DONOSI:

Partneri po meri
Šta je to što nas neobjašnjivo privlači

Kineska metafizika
Kako izaći na kraj sa krizom

Letnje žitarice

Male tajne odmora

Spavajte bolje čak i kad je vruće