Kompjuterske igrice

Razumevanje razlika ne samo igračaka već i opštih uslova života, okruženja i povećane pažnje roditelja danas, nego pre nekoliko decenija uslov je da nove igračke ili igrice naše dece ne odbacujemo olako, samo zato što ih ne razumemo ili nam nisu bliske.

Pogrešno je i prihvatanje novih igračaka, novih pravila ponašanja, novih običaja… samo zato što su postali popularni u vršnjačkom okruženju ili iz nekih drugih sličnih, ali pogrešnih razloga.

Različita istraživanja su dokazala da kompjuterske igre imaju i pozitivan i negativan uticaj. Pozitivan uticaj se ostvaruje ako su dobro izabrane tj. prilagođene uzrastu deteta i ako je kontrolisano vreme provedeno pred računarom. Ovi pozitivni efekti odnose se na poboljšano refleksno pamćenje, razvijeniji smisao za inicijativu i logiku, bolju koncentraciju. Takođe, mogu uticati na poboljšanje motornih veština i snalaženje u prostoru, posebno kod mlađe dece.

Zato, umesto olakog odbacivanja ili površnog prihvatanja kompjuterskih igrica, razmislite o mogućim prednostima i nedostacima.

PREDNOSTI kompjuterskih igrica:

Novi pristup učenju. Edukativne igrice nude veliki izvor informacija. Svako učenje kroz igru je lakše i brže a ono naučeno se duže se pamti jer je deo ličnog iskustva za razliku od klasičnog sedenja nad knjigom. Igrajući se, dete nije ni svesno da uči.

Na žalost, veoma je mali broj aktivnosti koje omogućavaju ovakav vid učenja. Kada krene u školu, učenje kroz igru postaje gotovo sasvim zaboravljen način učenja.

Savladavanje osnova kompjutera. Igrice su osnova kompjuterske pismnosti a ovaj oblik pismenosti je jezik budućnosti. Većina današnjih velikih poznavaoca računara započela je upoznavanje sa novim tehnologijama upravo preko igrica, a nema dileme da i vaše dete mora savladati kompjutersku pismenost.

Nova, “čarobna” iskustva. Nije mnogo verovatno da će se na putu do škole dete sresti sa vitezom u šarenom oklopu, ili se boriti sa transformers čudovištima ili biti superheroj NBA košarkaške lige, bez obzira koliko to žarko želi.

Kompjuterske igrice omogućuju detetu ulazak u različite uloge (prinčevi, čarobnjaci, zveri, superheroji…) i tako, mnoge dečje želje mogu biti lako ostvarene.

Ovaj vid identifikacije je daleko moćniji nego kada se čita knjiga (jer računar nudi vizuelnu sliku), ili kada se gleda film (dete sada aktivno učestvuje tj. njegovi pokreti utiču na određene aktivnosti koje izvodi lik iz kompjuterske igrice).

Igrice daju osećaj natprirodnih moći i osećaj važnosti koji tako često nedostaje našoj deci.

Oslobađanje od napetosti. Deci su ventili za izbacivanje potisnutih emocija, nataloženih zbunjujućih iskustava, ili jednostavnog viška energije potrebni koliko i odraslima.

Međutim, dok odrasli, pored igre, poznaju i neke druge oblike za kanalisanje napetosti ili stresa (meditacije, mali rituali, razgovori sa prijateljima, fizičke vežbe….) za dete je igra često jedini prihvatljiv ventil za prevazilaženje ovakvih stanja. Dok igraju igrice, deca uče da poštuju pravila i tako povećavaju sposobnost samodiscipline i autonomije.

Učenje engleskog jezika.Većina roditelja predškolaca zna da u ovom uzrastu njihova deca nova znanja upijaju poput sunđera. Tako, početne osnove engleskog jezika, na primer, koje dete usvaja već i gledanjem stranih crtanih filmova ili korišćenjem tastature pri igranju kompjuterskih igrica predstavlja veliku olakšicu kada bude počelo svesno da uči strani jezik.

NEDOSTACI kompjuterskih igrica:

Zdravlje. Usled dugotrajnog sedenja, mogući su negativni uticaji na vid zbog opterećenja i naprezanja očiju a zbog opšte telesne neaktivnosti dolazi do slabljenja tonusa mišića, smanjene kondicije, krivljenje kičme.

Doduše, iste posledice moguće su i usled dugotrajnog gledanja TV-a. Dalje, manja potrošnja kalorija dovodi do gojaznosti, slabe kondicije, opadanja interesovanja za sportske aktivnosti.

Sa druge strane, ni gledanje filmova u bioskopu, ili slušanje opere neće naročito uticati na trošenje kalorija.

Agresivnost. S obzirom da deca nisu formirane ličnosti, nasilni sadržaji zaista mogu podstaći njihovu agresivnost jer deca ne mogu da procene efekte svog ponašanja. Gledajući svoje roditelje, okruženje, vršnjake – ona se uče određenom ponašanju. Kada su u velikoj meri“filovana” ponašanjem likova iz kompjuterskih igara, i ova ponašanja prenose na lični plan, kopiraju, prihvataju kao sopstvena.

Ali, da li su kompjuterske igrice opasnije po količini nasilja nego crtani ili akcioni filmovi ili bilo koji drugi sadržaji kojima su izložena deca? Za razliku od igrica koje su fiktivne, izmišljene… ostali sadržaji, iz drugih medija mnogo imaju veću moć, jer su često stvarni a tako i opasniji.

Na žalost, današnja kultura je kultura nasilja (filmovi, knjige, spotovi…)od koje je nemoguće pobeći ili izolovati dete i bilo bi površno svu krivicu baciti samo na kompjuterske igre. Uostalom, nisu sve igrice agresivne. Danas na tržištu postoje i one koje nemaju nasilan sadržaj, koje su, pre svega edukativne ili zabavne.

Neosetljivost na stvarnost. Agresivni sadržaji iz različitih medija mogu formirati neosetljivost deteta za stvarno nasilje ili stvarne, realne događaje iz njegove svakodnevice. Ovaj nedostatak kompjuterskih igrica se prevazilazi vašim, roditeljskim, aktivnim učešćem pri izboru igara koje nude deci …

Zabranama određenih igračaka ili igrica tu zabranjenu igru činite još interesantnijom (princip “zabranjenog voća”), ali kada uložite napor da usmerite dete ka njemu primerenim igricama dobijate višestruke efekte. Pokazali ste interesovanje za njegovu trenutnu fazu razvoja, omogućili mu da ide “u korak” sa svojim vršnjacima, poboljšali vaš međusobni odnos…

Odsustvo mašte. Igraču nije ostavljen ni delić kreativnog domišljanja. U određenoj igrici, on ima svoje zadatke, boju kose i odeću, baš kao što su i njegovi protivnici, prepreke, željene nagrade uvek unapred određene. Nemoguće je napraviti bilo kakav potez koji nije predviđen samom igrom. Slično kao i u crtanim filmovima, ono što je u jednom kadru fatalno, u drugom kao da se nije ni dogodilo

Odsustvo stvarnog saigrača. Ukoliko se vaše dete oseća usamljenim dok igra neku kompjutersku igricu to je siguran znak da mu je ona dosadna, da nije prilagođena njegovim potrebama i da je pravi trenutak da mu pronađete “stvarno” društvo.

Deca koja osim računara ne žele nikakvo dodatno društvo imaju samo subjektivan doživljaj da im je to dovoljno. Igre koje zahtevaju više igrača razvijaju socijalizaciju deteta, uče ga timskom radu, neophodnosti poštovanja određenih pravila, elementima kao što su strategija, sreća… a kompjuterske igre to ne podrazumevaju.

Odsustvo komunikacije. Za dete predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta veoma je bitno da stekne osnove verbalnog izražavanja koje će kasnije dalje nadograđivati. S obzirom da jedna igra vrlo često “vuče” u sledeću, ubrzo deca postaju pravi stručnjaci u kompjuterskim terminima ali nevešti u običnoj, svakodnevnoj komunikaciji. Zahvaljujući računarima, verbalna komunikacija se sve više zapostavlja i slabi.

Sa druge strane, starija deca se mogu upecati u “on-line” komunikaciju i igre. Budite maksimalno uključeni i oprezni. Ove zajednice igrača lako mogu razviti osećaj pripadnosti kod deteta. Neke igre traže formiranje grupa ili klanova tj. posebnih timova koji se bore kao ekipa protiv drugih klanova. Naučite ga da njegovi online prijatelji možda nisu ono što tvrde da jesu, i koliko je rizično davati lične podatke na Internetu.

Zaraznost. Ne postoji nikakav dokument koji bi odredio koji stadijum igranja kompjuterskih igrica se smatra preteranim tj. zavisničkim. Ipak, kada se dete jednom “upeca” bez obzira da li istražuje sve nivoe u jednoj igri, ili “guta” igru za igrom, biće teško odvojiti ga od računara. Ako se ne viđa sa prijateljima, izbegava komunikaciju i ne prihvata ni jedan drugi način provođenja svog slobodnog vremena, postoji osnova za formiranje zavisnosti, ili se ona već razvila.

Međutim, problem nije samo u igrama, već u opštem stanju deteta, njegovoj emotivnoj zrelosti, osećanju nesigurnosti, neprihvaćenosti ili sl. U tinejdžerskim godinama i kasnije, stečena zavisnost od kompjuterskih igara je znak da ove osobe imaju određene psihološke probleme kojima su igre poslužile samo kao okidač.

Ipak, o problemu zavisnosti se više govori nego što on realno postoji kao problem. Naime, kod većine dece ne stvara se zavisnost već je to samo jedna faza u njihovom razvoju. Uostalom, da igrice izazivaju zavisnost odavno bi se znalo, jer je do sada prodato na milione igara širom sveta.

Uloga roditelja

Ohrabrujete decu da vode zdrav život. Ponudite druge sadržaje. Pokažite primerom. Smislite nešto što će detetu biti zanimljivije nego da sedi ispred računara satima. Ponudite mu svoje društvo. Uključite ga u sportske aktivnosti, umetničke radionice.

Podrazumeva se da može da igra i kompjuterske igrice, ali vi vodite računa o izboru igara (koliko su edukativne, koliko agresivne, koliko prilagođene njegovom uzrastu...)

Pratite koliko sati dete provodi igrajući se. Napravite sistem ograničenja. Na primer, ako prekorači dogovoreno vreme, sledećeg dana neće igrati svoje igrice. Čuvajte se preterivanja. Vreme predviđeno za kompjuter zavisi od detetovog uzrasta.

Ipak, ovo vreme ne bi smelo da bude na štetu fizičkih aktivnosti i igre sa vršnjacima.