Hanover - grad pešaka i CeBIT-a

Hanover - glavni grad Donje Saksonije,

- gradić koji je rodbinskim vezama dugo bio vezan za englesku aristokratiju (počevši od princeze Sofije, supruge kralja Ernsta Augusta, i njenog sina Georga Ludwiga - engleskog kralja Džordža I, prvog od "Hanoverskih kraljeva"),

- mesto gde se govori najpravilniji nemački,

- IT centar sveta tokom marta, meseca održavanja CeBIT-a ili

- mesto koje za nedelju dana ugosti onoliko gostiju koliko ima stanovnika

Sve su to sinonimi za Hanover. Ali pre svega drugog, može se reći da je ovo jedan komforan, udoban grad, gde sve funkcioniše skoro besprekorno i to baš u nedelji kada se stanovništvo grada skoro duplira. Ako ovde zakasnite na posao, sigurno je da ne možete svom šefu reći: "Čekao sam autobus/voz/tramvaj pola sata" ili "Neki manijak se parkirao na šinama, pa sam morao da idem peške..."

Zahvaljujući poseti CeBIT-u, najvećem evropskom sajmu informacionih tehnologija (4-9. mart 2008.), bio sam u prilici da malo bacim pogled i na sam grad Hanover. A da se ima šta videti... ima!

Tokom ovoga boravka u Nemačkoj, u dolasku je malo (više) kasnio avion kompanije SWISS (ni Švajcarci nisu ono što su bili), zatim su ulicama Hanovera prolazili demonstranti, zaposleni u javnom sektoru; viđena je jedna zapaljena kanta za smeće (odmah i ugašena) i, na kraju, tri puta je u tramvaj (laki metro) ulazila kontrola! Tu bi se uglavnom i završile sličnosti sa Srbijom i Beogradom.

Hanover ima oko pola miliona stanovnika, ali smeštenih na prilično velikom području, gde zgrade uglavnom nemaju više od nekoliko spratova, a površine pod parkovima, jezerima i šumama se ravnopravno nose sa urbanim delovima.

Sa aerodroma se regionalnim vozom brzo stiže do centralne železničke stanice (Hauptbanhof), stanice koja je istovremeno i glavno gradsko saobraćajno čvorište (zajedno sa stanicom Kröpke, udaljenom par stotina metara i povezanom šarenim i živopisnim pasažem sa centralnom stanicom) - čvorište za sve ostale brze i manje brze vozove, za sve tramvajske linije i za neke od autobuskih linija Hanovera.

Pridošlice se sa ove stanice kao reka izlivaju preko velikog trga kojim dominira spomenik Ernstu Augustu, na konju (i oni imaju svoj trg "kod konja", mada domoroci ovde kažu - "nađemo se - pod repom", a svog kralja Ernsta Augusta ponekad u šali nazivaju i "šefom stanice"). Prepešačivši tih desetinu metara - prolazeći pored taksista (u jednoobrazno ofarbanim najnovijim modelima vozila bež boje), zatim preko šina tramvaja "desetke" i na kraju pored gomile parkiranih bicikala - pešaci automatski ulaze u sam centar grada, kroz Bahnhof Strasse do trga Kröpke, ili kroz neku od preostale četiri ulice koje se zrakasto šire od stanice. Dakle, železnička stanica je ovde prava pravcata kapija grada, ali i divno, moderno mesto gde možete doći da nešto pojedete, ili kupite, ili da samo lagano prošetate prolazom ispod stanice, pored niza kojekakvih radnjica, koje vas ispraćaju ka severnom delu Hanovera.

Čak sedamdeset i pet odsto grada Hanovera je sistematski porušeno u naletima savezničke avijacije na kraju Drugog svetskog rata. U širem centru Hanovera greškom su se održale samo zgrade današnje Gradske kuće i Hanover Allemagne Zeitunga! Koliko je Hanover bio temeljno porušen najbolje se može videti na maketama u prizemlju Gradske kuće (Neues Rathaus), nedaleko od Masch-see jezera (malog i velikog). Osim te, izložene su i makete Hanovera iz 1689. godine, zatim iz 1939, ali i Hanovera kakav je danas. U Gradskoj kući se nalazi lift koji vodi do vidikovca na nekih 100 m visine, ali su ga upravo remontovali te ostadoh bez, kako kažu, najlepšeg pogleda na Hanover.

Oko jezera se nalaze i sportski centar (sa Niedersachsen stadionom, mestom gde je igrano i Svetsko prvenstvo u fudbalu), restorani, obelisk sa fudbalerom (sportistom), a tu su i skulptura detenceta koji jaše ribu, kao i Šprengel muzej - muzej savremene umetnosti XX veka. Neobično je kako reka Lejne (Leine) vijuga paralelno zapadnoj strani Masch see jezera i zatim ulazi u sam centar Hanovera da bi se lagano, pored naselja Linden Nord zaputila dalje iz grada... Oko jezera i po jezeru može se videti bezbroj patkica kako se sunčaju i brčkaju. Kažu da se zimi jezero (ponekad) potpuno zaledi pa služi kao klizalište. A preko leta se ovde (kod Schutzenplatz-a) nalazi džinovski točak - panorama, na raspolaganju turistima, a i zaljubljenim Nemcima i Nemicama.

Hanover je inače bio i domaćin "EXPO 2000", velike evropske kulturne manifestacije, što je vidljivo kuda god se zaputili kroz grad. Videćete i ogromno, nedovršeno stopalo izvajano u kamenom bloku, telo zmije (ili nekog nemačkog Nesija?) koje talasa direktno iz poda železničke stanice; skulpturu blizu jezera koja podseća na Miroova dela; spomenik recikliranim balama otpada blizu Istorijskog muzeja; skulpturu čoveka na klupi u Luisenstrasse - i nećete pogrešiti ako pomislite da je Hanover istovremeno i grad i izložba na otvorenom. Posebno vesela i šarena su dela Nikija de Saint Phalle-a, na prostoru uz reku, blizu istorijskog muzeja (na istom tom mestu, svake subote, zateći ćete ni manje ni više nego - OTC, tj. buvljak). Po ovom umetniku nazvan je i onaj pasaž, pasarela - od stanice do Kröpke-a. Tu je i tramvajska stanica Steintor, neobično i veselo četvrtasto žuto-crno umetničko delo, nešto kao dvorac sa kulama, i pouzdan orijentir za došljake i turiste. Kako najbolje opisati koliko ima tih uličnih skulptura? Lako - zamislite da se u Beogradu na svakome mestu gde je posađen jedan bilbord nalazi neka privlačna skulptura!

Sa stanice Steintor ne možete da ne vidite Anzeiger zgradu, već pomenutu "srećnu" građevinu (Allemaigne Zeitung) koja je eskivirala sve bombe drugog svetskog rata, sa karakterističnom zelenom kupolom iznad fasade od crvene cigle.

Sam centar Hanovera je pešačka zona - ali ne samo prve subote u mesecu (ili ni tada) već stalno. Osim pešaka, ovde vladaju i biciklisti (osim tamo gde je i za njih zabranjeno), ulični zabavljači, svirači vergla, pokretni ljudi-roštilji (ljudi koji, zaista, nose neke skalamerije - sa prednje strane roštilj sa kobasicama, sa zadnje verovatno butan boca, mali frižider ili već nešto tako, a iznad svega toga uglavljen i mali kišobran (ili suncobran). Da bi pešačka zona ostala što čistija, mogu se videti i "saobraćajni" znak - zabranjeno hranjenje golubova! Naslonjena na pešačku zonu, nalazi se i pokrivena gradska pijaca - pijaca zapadnoevropskog tipa, gde se na jednom mestu nalaze i mesni i riblji specijaliteti, zatim prava pravcata sirijada najboljih nemačkih sireva, voće i povrće, kao i brojni restorančići za one koji se umore od kupovine pa vole malo da sednu i popiju kaficu, pivo, ili da prelistaju novine.

Ulice oživljavaju uglavnom oko devet sati prepodne, a tada kreće i trgovina po šarenim i bogato opremljenim radnjama i robnim kućama (Kaupfhof, Kardstaadt, Peek & Cloppenburg, C&A, Salamander...) Šoping završava oko osam uveče, a tada na scenu stupaju brojni kafići i restorani, bioskopi, opera i druga uobičajena kulturno-gastronomska mesta. I pored snažnog lokalpatriotizma putopisca, moram da priznam da je ponuda u pomenutim robnim kućama zaista izuzetna i neki put je, bez preke potrebe, bolje ne ulaziti tamo ako već niste svesno krenuli u šoping sa par stotina (ili hiljada) evra. Prizemlje Kaupfhof-a je, uzgred, okupirano slatkišima - uskršnjim čokoladnim zečevima svih oblika i veličina, čak i mobilnim telefonima od čokolade (ne onih iz reklama mobilne telefonije, već od prave čokolade), ali i neverovatno raznovrsnim markama ovoga slatkiša (osim već klasičnih: Milka, Toblerone i Lindt, tu je čitav spektar drugih, (čak i) meni nepoznatih proizvođača). U kratkom šopingu posvećenom deci, možete naleteti na neverovatno lepe igračke i, što je još bolje, nezamislivo velika sniženja! Da sam kojim slučajem došao kolima, sa prtljažnikom napunjenim igračkama verovatno bih još i zaradio na ovom putovanju.

Vreme u Hanoveru, i pored ranih martovskih dana, bilo je sasvim prijatno (vedro nebo, prohladno sa vetrićem) i nije smetalo temeljnom upoznavanju užeg i šireg centra. Kad smo kod hladnoće, a naročito vetra - da pomenemo i jedan pravi kuriozitet (ipak, bolje je priznati da je to ipak nemačka energetska strategija na delu): ne možete u celom gradu, ali zaista celom, videti jedan jedini stari, rasklimatani, razbijeni ili neofarbani prozor! Svuda nova generacija PVC prozora, sa (sigurno) zavidnim zaptivnim karakteristikama. Ako na trenutak slavodobitno primetite na nekoj staroj zgradi nekadašnje drvene prozore, koji su tu isključivo iz estetskih razloga, videćete da je to samo "trik" - čim se približite zgradi, shvatićete da je sa unutrašnje strane starog ugrađen već pomenuti novi prozor! Ušteda od 10-20 odsto energije za grejanje po svakom stanu je sigurno uštedela ovom delu Nemačke barem pola termoelektrane, ili jedan termo-blok, kotao, turbinu... I stan (privatni smeštaj) u kome sam boravio, svakodnevno me je dovodio u nevericu - kako tako mlaki radijatori mogu tako lepo da zagreju stan na spoljnjih (plus-minus) nula stepeni! Ako se pod "samoizolacijom" podrazumeva ovakva (toplotna) izolacija stanova, onda sam ja za to! Lokalna firma "Enercity (Stadtwerke Hannover)" koja godišnje prihoduje 1,8 milijardi evra, objedinjava usluge elektrodistribucije, snabdevanja gasom, daljinskog grejanja i vodovoda! Inače, što se tiče cena komunalnih usluga, može se (vrlo gruba procena) videti da ta firma zarađuje oko 3 puta više na 3 puta manjem broju stanovnika.

Kad smo već na terenu komunalnih usluga i uopšte, komunalne situacije u gradu Hanoveru, onda je ocena sigurno - petica (ili, da ne bude zabune, studentska desetka). Tu je, naravno, već pomenuti prevoz koji funkcioniše kao sat (na stanicama postoje semafori na kojima piše za koliko minuta stiže sledeći tramvaj ili autobus); tu su i tramvaji koji voze po širokom koloseku; (generalno - i širi i duži od naših), nešto kao laki metro, jer većina tramvajskih linija silazi pod zemlju par stanica pre centralne stanice i zatim se vraća na svetlo dana, opet dve-tri stanice pošto protutnji ispod centra grada. Autobusi voze - dal' na tečni gas dal' na nuklearno gorivo, ali svakako nećete videti ni auspuhe ni izduvne gasove. Kome ni to nije dovoljno, svuda može da stigne i biciklom, a često se mogu videti i majke (biciklistkinje) koje svoju dečicu voze u odgovarajućim prikolicama za bicikle. Po raskrsnicama, osim redovnih semafora, postoje i oni za bicikliste. Da li možda postoji i posebna biciklistička policija i posebni biciklistički sudovi, ne znam...

Tokom kratkog boravka, i pored neprestanog šetkanja gore-dole po gradu i sajmu - ne videh, recimo, ni jednog psa lutalicu. Sa druge strane, domaći ljubimci mogu ulaziti i u gradski prevoz i u restorane, a na automatima za kupovinu tramvajskih/metro karata čak imate zasebno dugme za osobu koja hoće da se vozi sa svojim ljubimčetom/kucom - sve sa sličicom kučeta i njegovog najboljeg prijatelja.

Po gradu su, naravno, postavljeni brojni kontejneri (staklo, papir, plastika); neki od kontejnera su ušuškani u drvene ogradice sa vrežama i puzavicama; po terasama nema krša, burića, bicikala, sušenja veša. S obzirom na dobro isplaniran gradski prostor, problem parkiranja se uopšte ne postavlja. U nekim ulicama uopšte i nema parkiranih automobila, a da pomenem i simpatične parking-automate koji se napajaju energijom iz solarnih ćelija. Čistoća baš i nije bila savršena, ali ipak je tih dana duvao jak vetar, a stanovništvo grada se maltene dupliralo! Opet, iako ni ovde izbori nisu bili tako davno, teško ćete naći nešto što bi vas podsetilo na našu tužnu sudbinu - ostatke partijskih plakata svuda gde biste mogli da ih zamislite, a i drugde.

Sve u svemu, ne bi bilo teško navići se na ovakvu (komunalnu) organizaciju života.

Kako predstavu o jednom gradu stičete najčešće kroz detalje, evo još jednog - dizalice na gradilištu pored železničke stanice ukrašene su crvenim i plavim svetlećim trakama, tako da noću daju dodatni šmek ovom delu grada.

Blizu zgrade opere, koja je nekih sto metara od našeg orijentira, železničke stanice, nalazi se dodatni detalj - predivan pasaž, sa umetničkom galerijom sa ekstremno zanimljivim delima (Irci, Bugari!), zatim sa dva puta po tri džinovska, ekspresionistički ofarbana jajeta na sred pasaža i, za kraj, sa radnjicom u kojoj su stvari okačene štipaljkama na žicu koja se neprekidno kreće u krug, tako da je vaše samo da sednete u susedni kafić i gledate šta biste mogli da pazarite.

Inače, za one koji prvi put dođu u Hanover, postoji tzv. "crvena nit" (Der "Rote Faden") - crvena linija iscrtana po ulicama i trotoarima koja vas vodi kroz centralno jezgro grada, pored svih najlepših i najvažnijih arhitektonskih ukrasa (polazi od toliko puta pomenute železničke stanice ili, bolje, Trga Ernsta Augusta, pa se vrti po starom centru grada (blizu Marktkirche crkve), malo zavija do nove Gradske kuće i vraća se ulicom Georgstrasse do Kropcke-a i stanice). Ako prođete duž ove crvene linije, videćete 36 zanimljivih "crvenih tačaka", a preći ćete malo više od 4 kilometra. Marktkirche crkva, tj. "pijačna crkva" je jedna od glavnih znamenitosti Hanovera, urađena od crvene cigle, visoka čak 90 metara, sa masivnim vratima koja se automatski otvaraju (foto-ćelije u akciji) kada im prilazite.

Kad se mnogo šeta, onda se i ogladni (i ožedni). Restorančića ima na sve strane, divnih jela još više, a možete, na primer, u simpatičnom restoranu kod WurstBasara pojesti odličnu, veliku kobasicu u kari sosu, sa malo belog bibera i pomfritom za svega dva evra. Inače, jela su obično od 6-7 do 13-14 evra, a da ne pomislite da se tamo jedu samo kobasice, u drugom restoranu - poznati Bronhan Sans na trgu ispred Marktkirche crkve (u kome inače i nije bilo kobasica na meniju!) doneše dva velika komada pravog nemačkog praseta tek prohodalog u Donjoj Saksoniji sa kojekakvim (opet nemačkim) prilozima. Za beznadežne slučajeve, koji neće da okuse švapske specijalitete, u ulici Fössestrasse se može naći restorančić imena "Mile's Spezialitatenhaus", a gde je Mile, tu su i ćevapčići, pljeskavice i druga srpska (ili već čija) nacionalna jela. Ono što je mene lično oduševilo kod restorana i kafića Hanovera je postojanje pušačkog ćošeta, koje se nalazi, gde bi drugde, sa spoljnje strane ulaznih vrata restorana - obično je to neki stočić sa par pepeljara gde se mogu videti zagriženi pušači kako na nula stepeni cupkaju i uvlače po koji dim pre nego što se ponovo vrate društvu, pivu ili večeri. Toliko o restoranima, uz napomenu da se po centru može videti veoma mnogo McDonalds restorana, ali je očigledno da ovde nema roštiljske mafije koja samo gleda kako da porazbija konkurenciju.

Da li treba reći da se ovde u Hanoveru toči odlično pivo? Standardna doza piva od 0,3 l košta po restoranima od 1,5 do 3,2 evra (ova najviša cena je na sajmu); ali, s obzirom na kvalitet, pitkost, boju, miris i vreme za koje ćete ga popiti, optimalna varijanta je čaša (krigla) od 0,5 litara i to "Gilde ratskeller" - lokalno pivo zaista divnog ukusa. Skoro svuda se može videti i Beck's pivo, ali posle Gilceta (Gilde + pivce) druge marke vas neće zanimati, pa čak ni "Jelen".

Zeleni Hanover (gledano odozgo) ima pomenutu Eilenriede šumu, zaista ogromne površine (650 hektara), koja se jednim krakom spušta skroz do jezera kod Gradske kuće. Dakle možete proći ceo Hanover sa juga do severoistoka tako što ćete ploviti čamcem a zatim prošetati kroz šumu! Parče šume kroz koje sam prošetao je, naravno, divno uređeno, sa širokim stazama (ukupno imate 42 km šumskih staza - taman za jedan maraton), putokazima, pa čak i drvećem (!) i kad se, posle početnog šoka, naviknete da okolo nema bačenih PVC flaša ni kesa po drveću - možete sasvim lepo uživati u šetnji. U okviru šume nalazi se i veliki zoološki vrt, koji je kompletno uređen pre 5-6 godina (ali ga sada ponovo, dodatno sređuju). Od nosoroga, gorila, pelikana, pa do domaćih životinja - sve je tu - uključujući i veliki zabavni park za decu, rečicu "Zambezi" koja vijuga po zoo vrtu i po kojoj plove brodići iz kojih možete videti životinje iz vrlo neuobičajenog ugla. Svakih pola sata se održavaju neke predstave za decu (i odrasle) sa raznim životinjama, a u okviru vrta postoji i velika gostionica u kojoj možete kad se predstava završi pojesti i po neku životinju koju ste odgledali tokom predstave. Šalim se, jelovnik je sasvim klasičan, a ambijent jako prijatan.

Na severozapadnoj strani grada nalazi se Univerzitet Hanovera, impresivna zgrada prvobitno zamišljena, tj. namenjena za dvorac kraljevske porodice. Nedaleko od njega je barokna bašta džinovskih razmera - Herrenhäuser Gärten, ili Velika Bašta, sa predivno uređenim zelenilom, atraktivnim fontanama, pozlaćenim kipovima i skulpturama. Bašta je urađena (projektovana, zasađena, izgrađena) još u XVII veku, i to kao kopija Versajske. U ovo doba godine (zima) sigurno izgleda manje atraktivno nego leti, sa svim mogućim cvećem, ali da je lepa - jeste.

Odmah preko puta bašte je veliki akvarijum "SEA LIFE", gde se može baciti pogled na rečni i morski svet - od lokalne reke Leine, preko Karipskog mora pa sve do Amazona (kornjače, morski konjici, ajkule, raže).

Kada sve to obiđete, možete nazad (tramvajskom linijom 4 ili 5) do trga Kröpcke, da popijete kaficu u lokalnom restoranu, jednom od simbola grada (mada tamo kafu serviraju u nekim neverovatno ružnim staklenim čašama) ili da se nađete sa nekim dragim ispred takođe poznatog tamnozelenog, velikog časovnika sa klatnom (KröpckeUhr), tradicionalnog mesta okupljanja i zakazivanja rendez-vous-a, a zatim krenuti dalje, prateći onu "crvenu nit". Dok skupljate tu nit u crveno klupče, proći ćete i pored Istorijskog muzeja, ali i pored veoma lepe zgrade - Lajbnicove kuće, gde je g. Gotfrid Vilhelm, filozof, matematičar i izumitelj, proveo pozni deo svog života.

Za nekoliko dana intenzivnog obilaska Hanovera - teško da se više može videti. Da pomenem još i jedan mali "buvljak" koji je bio privremeno postavljen na početku pešačke zone (kinesko-turska roba); zatim par "onih" ulica sa sex-shopovima i kojekakvim zanimacijama gde se sa ulice ne može videti - kako se to moderno kaže - ništa eksplicitno.

Kada od centra pođete prema, uslovno, predgrađu - LindenNord, proći ćete pravom iransko-turskom ulicom, sa persijskim restoranima, šiš-kebabima, radnjama sa nargilama i sličnim rekvizitima. Što se tiče, recimo, girosa, video sam ga u više restorančića po Hanoveru nego tokom celog letovanja u Grčkoj.

Ako imate sreće da duže ostajete u Hanoveru, šteta je da se ne obiđu i neki susedni gradovi - Hamburg, Bremen, 700 godina staro mesto Celle... naročito što je sve na dohvat ruke zahvaljujući modernoj, brzoj i udobnoj železnici. Ako, naprimer, poželite da odete do Bremena, imate dnevno na raspolaganju 43 (!) različita voza (od ukupno 640 koliko dnevno prođe kroz Hanover Hauptbahnhof). Zamislite takve brze, čiste i udobne vozove koji bi vas od Beograda do, recimo Novog Sada, Kruševca, Užica... prebacivali za pola sata, sat, sat i po! (dobro, malo pustite mašti na volju)

I, za kraj, par reči i o CeBIT-u, najvećem evropskom sajmu informacionih tehnologija - tu se nađe skoro 6000 izlagača, iz 80 zemalja sveta (uključujući i Srbiju); na nekih 400.000 m2 izložbenog prostora. Sajam obuhvata ogroman prostor i 27 izložbenih hala, od kojih je hala 1 najveći izložbeni prostor, tj. hala, na svetu. Sve to znači da ćete po CeBIT-u morati da pešačite barem isto onoliko koliko morate da pešačite da biste obišli sve ono iz prethodnog dela teksta. O samom sajmu možete čitati u brojnim IT magazinima, a da ima svega - ima. Od robota-ljubimaca (kao dinosaurus Pleo) koji njuše, kijaju, umaraju se... preko svih mogućih uređaja sa sto integrisanih funkcija (da l' je kamera, telefon, fotoaparat, budilnik, mp3 ili mini-frižider, nije više ni bitno), pa novih miševa neverovatnih oblika, televizora ultra-visoke rezolucije od 82 inča, džinovskih lap-topova, LCD ekrana od 360 stepeni... i svih drugih korisnih (?) IT pomagala namenjenih jednom srećnijem i humanijem životu. Inače ovogodišnji trend firmi-izlagača bio je - napraviti što veću kesu, tako da posetioci sajma sve ostale kese potrpaju u nju i onda šetaju i reklamiraju firmu sa najvećom kesom (u koju biste skoro mogli da strpate onaj pomenuti televizor od 82 inča).

Povratak iz Hanovera, preko Ciriha, do Beograda - prošao je bezbolno, mada se tih dana nad letove nadvila pretnja - usled štrajkova nemačkih javnih službi. Uzgred, svake godine sve gospodskije prolazimo granične i carinske prelaze - jer, dok se hiljade putnika gura na prolazu namenjenom članicama EU, mi iz Srbije elegantno prolazimo na (maltene) samo našem prolazu.

Svakako, bio je to lep osećaj - biti u mogućnosti da, makar na kratko, ponovite reči Henrika Lava, vojvode od Saksonije, iz Velf dinastije, iz davnog XII veka: "EGO HANOVERENSIS SUM" - "Ja sam stanovnik Hanovera".

Baš lep grad, Hanover.