Badlands

Teodor Ruzvelt (Theodore Roosevelt), predsednik SAD od 1901. do 1909. godine, svojevremeno je izjavio da „nikada ne bi postao predsednik da nije imao iskustvo iz badlandsa Severne Dakote“. U septembru 1883. godine, kada je imao 25 godina, Ruzvelt je došao u Severnu Dakotu, privučen mogućnostima za lov ali još više da bi popravio svoje krhko zdravlje i ojačao svoj duh i izdržljivost. Rodjeni Njujorčanin, Ruzvelt je tokom boravka na badlandsima, predelima divlje lepote i šarenih brda, naučio da jaše i puca i goni stoku.

Jednom je uhvatio čoveka koji mu je ukrao čamac. Ruzvelt je znao da nije bilo lakog izlaza: da bi lopova doveo pravdi, to će morati sam da izvede – pa je krenuo na put od 200 kilometara, hodajući, dok je njegov zatvorenik jahao. Ruzvelt mu je uz put naglas čitao „Anu Karenjinu“, verujući da za zatvorenika ima nade. Kada su se pojavili u gradu, Ruzveltova stopala bila su prekrivena žuljevima, a odeća u ritama. Ali zakon je bio poštovan. Odakle naziv: „Badlands“? Pleme Sijuksa nazivalo je badlandse Severne Dakote „maco sica“ („lands bad“), što su rani francuski istraživači prevodili kao „mauvais terres a traverser“, što opet, bukvalno prevedeno na engleski jezik znači «bad lands hard to cross“. U knjigama i udžbenicima na našem jeziku, badlands se često prevodi kao «rđave zemlje».

Premda termin na pravi način opisuje ove predele, u čije razgledanje nikako ne savetujem da se upustite bez čvrste duboke obuće, šešira, kompasa, karte i vode, on nikada nije u potpunosti zaživeo u domaćoj literaturi. U daljem tekstu mi ćemo koristiti termin „badlands“, uz svest o mogućoj pogrešnosti ovog izbora.

U literaturi koja se bavi badlands terenima, oni se opisuju kao područja u kojima je zemljište erodovano i gde veliki broj erozionih procesa deluju na površini otkrivenih padina. Badlands su tereni bez vegetacije i zemljišta, gde su stene otkrivene na površini izložene snažnoj eroziji, odnosno maltene vidljivom raspadanju.

Slika 1

Poznati badlands tereni nastali su kroz prirodne procese, na primer posle procesa deglacijacije ili usled usecanja reka u erodibilne sedimentne stene, ali i pod uticajem čoveka, zbog slepe i nekontrolisane pohlepe, uništavanjem šuma ili prekomernom ispašom stoke na erodibilnim terenima.

Badlands tereni najčešće nastaju u aridnim klimatskim uslovima, a mogu nastati i u umerenim i vlažnim klimatskim zonama. Podjednako ih ima u u prerijama ili planinskim predelima, a u najvećem broju slučajeva stvaraju se na glinovitim sedimentima, ponekad peščarima, pa čak i granitima. Pored klimatskih uslova, topografije terena i dejstva (ili ne-dejstva) čoveka, geološke karakterisitike terena pokazale su se ključnim za nastanak i razvoj badlandsa.

Poznati fenomen prirode koja uvek nastoji da se nadje u stanju ravnoteže ovde treba da bude spomenut. Kao što „ni rijeka nije bila rijeka u samom početku i nije nužno da ne bude ponornica do kraja“ (Džoni Štulić), tako i reljef Zemlje stalno želi da se izravna, na nekin način „da se nestane“ („nestani ih“, kaže Koja iz Discipline) i taj proces zove se peneplenizacija.

Značajna promena ma koje karakteristike terena (količina padavina, pokrivenost, nagib) dovodi to težnje terena da minimalizuje te uticaje i da sebe ponovo dovede u stanje ravnoteže. Badlandsi očigledno nastaju u nestabilnim predelima i predstavljaju snažan odgovor na promene jedne ilii više osobina tog predela. Snažna erozija do koje dolazi u ovakvim slučajevima jednostavno je težnja predela da sebe ponovo dovede u ravnotežu. Erozija je najčešće najsnažnija u početku, ali vremenom ona slabi i kada dostigne dovoljno nizak nivo, tada počinje stvaranje zemljišta, obnova vegetacije i teren postaje stabilniji.

Ovakvi ciklusi u geološkoj istoriji su prepoznati i opisan. U ljudskom veku, pred našim očima, ili usled našeg delovanja, nije uvek lako primetiti ove procese. Postoje badlandsi koji su proglašeni zaštićenim područjem i prirodnom atrakcijom (na primer, Dinousar badlands, Kanada ili Badlands National Park, SAD), ali isto tako i mogu biti vrlo destruktivni, jer jedanput inicirani, mogu da unište hektare obradive površine i voćnjake (na primer Sestino i Val d’Orcia badlandsi u Toskani ili brojni badlandsi na jugu Španije).

U Srbiji nema mnogo definisanih badlands terena. Djavolja varoš kod Kuršumlije je u sjajan i često pominjan primer, ali pošto je medijska pažnja oko nje možda postala i prejaka, ovom prilikom vas vodim negde drugde. Vodim vas u predivnu Albertu, zapadnu provinciju Kanade i tamošnji fascinantan Dinosaur Badlands Park.

Dinosaur badlands, Alberta, Kanada

Dinosaur badlands nalazi se oko 150km jugoistočno od Kalgarija, u zapadnoj kanadskoj provinciji Alberti. Ovaj teren se prostire duž 300 km toka reke Red Deer i pokriva više od 800 km2. Ovo područje proglašeno je 1955. godine za nacionalni park, a 1979. godine UNESCO je ovaj park uvrstio u World Heritage Site, dakle u svetsko prirodno nasleđe.

Za Dinosaur badlands prvi put sam čula još kao student geologije u Beogradu, a bila sam najsrećnija na svetu kada mi je ukazano poverenje da proučavam ovo područje tokom doktorskih studija na University of Toronto.

Obratite pažnju na fotografije. Isti pogled fotografisan je u maju 2001. i u maju 2003. godine. Mala napomena: fotografija iz 2003. godine je u boji! Snežna mećava nas je ostavila zarobljene u hotelu nekoliko dana. Kada se vreme malo smirilo, usledilo je nekoliko dana razgledanja terena iz kola, jer napolju nije moglo da se mrdne od neverovatne količine blata, a tek kada se posle 10 dana površina dovoljno osušila, mogli smo da nastavimo sa pravim terenskim poslom.

Slika 2

Prosečna godišnja količina padavina u Dinousar badlands je 354 mm, od čega 73% čini kiša, a preostalih 23% sneg. Po prosečnoj količini padavina, Dinosaur badlands je semi-aridna oblast, ali vremenske prilike mogu biti ponekad ekstremne. Dve vrste padavina su karakteristične za ovaj badlands: padavine niskog intenziteta koje se javljaju tokom cele godine, te padavine visokog intenziteta najčešće tokom jula i avgusta.

Samo ime ukazuje da je Dinosaur badlads nalazište fosilnih ostataka dinosaurusa. Polomljeni, dobro očuvani ostaci skeleta ovih ogromnih životinja rasuti su po celoj površini parka, ali uzimanje primeraka «za uspomenu» je zabranjeno i gosti, najčešće kanadski i američki turisti, ne iščuđavajući se i ne tražeći načina da pravila «izvrdaju», toga se disciplinovano pridržavaju, čuvajući tako lepotu i za oči onih koji dolaze posle njih.

Slika 3

Dinosaur badlandsi nastali su na rečnim naslagama iz doba krede. Njihovo stvaranje podstaknuto je procesom deglacijacije pre 15 hiljada godina, kada je reka, koju sada zovemo Red Deer, započela svoje dugo usecanje u klastične stene Bearpaw formacije. Četiri faze erozije izdvojene su u Dinosaur badlandsima. Prve dve faze izazvane su otapanjem lednika, sledeća je izazvana izraženim fluvijalnim procesom, a četvrta eroziona faza traje i vidljiva je i danas.

Jačina erozije iznosi oko 3 mm godišnje, a ponekad dostigne i fantastičnih 11 mm godišnje. Vegetacija je veoma retka, a na padinama terena dominantna je površinska erozija izazvana povremenim tokovima koji su doveli do stvaranja brazda i jaruga. Razvijena je takođe i čitava mreža podzemnih kanala, koja, premda nevidljiva, igra značajnu ulogu u erozionim procesima.

Litološki i mineralni sastav stena podloge sledeći je značajan faktor u stvaranju badlands terena. Dinosaur badlandsi razvijeni su u krednim peščarima sa relativno visokim sadržajem glinovitog minerala kaolinita, te samim glinovitim stenama sačinjenim uglavnom od smektita, koji su poznati po tome što bubre u kontaktu sa vodom.

Slika 4

Prisustvo smektita ključno je za nastanak badlandsa, jer vlaženjem i sušenjem stena bogatih ovim mineralom glina, na njihovoj površini dolazi do stvaranja karakteristične «kokičaste» kore («popcorn crust»), a zatim i do njihovog postepenog raspadanja. Struktura stena, postojanje pukotina, debljina površinskog sloja, takođe imaju veliki uticaj na erozione procese, a dodatni i ne manje važni faktori jesu i učestanost promene kišnih i sušnih perioda, postojanje pukotina i prslina i rastvaranje i rekristalizacija minerala.

Najistaknutiji geomorfološki oblici koji se mogu primetiti u Dinousar badlandsima jesu brazde i jaruge, linearne depresije metarskih, pa do kilometarskih dimenzija. Brazde i jaruge dominantan su erozioni oblik u badlands terenima uopšte. Ovi erozioni oblici veoma su osetljiviji na postojanje fizičkih prepreka, tako da kamen ili grana mogu da skrenu tok brazde, što njihovo razviće čini nepredvidljivijim i teškim za eventualno kontrolisanje. Ovi oblici nastaju stvaranjem inicijalne depresije i njenim daljim razvijanjem uz padinu.

Slika 5

Karakterističan geomorfološki oblik za badlandse, a takođe i veoma zanimljiva i na neki način skoro bizarna pojava jesu i tzv. «huduz» (hoodoos). Huduzi najčešće nastaju u erodibilnim stenama koje u povlati imaju sloj otpornije stene. Oni vremenom nestaju, kada njihove «kape» budu odnete vodom ili vetrom, a površinska erozija, najčešće voda, vrlo brzo uništi ostatak.

Smatra se da je poreklo naziva ovog oblika upravo u «vudu» (voodoo) religiji, koja u zapadnoj Africi, odakle dolazi, prirodnim objektima pripisuje magičnu i često zlu moć. Huduz ponekad mogu biti minijaturni pijedestali od svega nekoliko centimetara, a ponekad i čitave kule od nekoliko metara visine.

Slika 6

Badlands su fascinantni tereni i svaki od njih je priča za sebe. Ja sam do sada obišla neke od najčešće pominjanih badlans terena na svetu, počev od Dinosaurus Badlands Parka u Alberti, pa preko Wyoming badlandsa u SAD ili terena u prelepoj Toskani i našoj Srbiji.

Jedan moj prijatelj, stranac koji živi u Srbiji, rekao je za Novi Beograd «it's so ugly that it's cool». Možda je slična stvar sa našim badlandsima. Ne propustite da se odlučite da obidjete neki badlands lokalitet i znajte da ovi tereni, na prvi pogled, nisu lepi. Ne budite međutim obeshrabreni pogledom na ove surove terene, dok iznad vas Sunce nemilosrdno bije. Samo hrabro i samo napred. Badlandsi imaju neograničeno veliki integritet i spremno ga dele sa svakim ko s poštovanjem želi da ih obiđe.

U pametnim zemljama badlandsi su zaštićeni od ljudi, ali ne zaboravite da niko ne može da ih zaštiti od prirode. Badlandsi se dakle stalno i neprekidno menjaju, tačnije «nestaju se». Pa ko zna, možda ćete upravo vi, izabravši za svoj odmor surovu prirodu umesto wannabe fensi hotela i bučnih kafića, biti ti koji će pronaći neki novi kameni oblik ili fotografisati neki hrabar plavi cvetić okružen nigdinom. Videćete da ćete se i vi promeniti.

Fotografije u tekstu su delo autora.