Kakav ste primer svojoj deci?

Roditelji uglavnom nisu svesni koliko su veliki uzori svojoj deci. U predškolskom uzrastu, deca ih gledaju kao superbića koja sve znaju, sve mogu i poseduju sve moći sveta. Roditelji odlučuju da li će oni biti nagrađeni ili kažnjeni, šta će se jesti, kada spavati, imaju odgovore na sva njihova pitanja. U dečjim očima, oni su najpametniji, najbolji, najsavršeniji i imaju potpuno poverenje u ispravnost svega što ova superbića učine ili kažu.

Lični primer je najsnažnije vaspitno sredstvo. Dečje pronalaženje uzora u sportistima, glumcima, pevačima… dogodiće se kasnije, ali do tada će mnoge osobine već biti formirane, pa i to koliko se dete okreće ovim ličnostima uveliko zavisi od vašeg uticaja na njega u najranijem detinjstvu

Doziranje uticaja. Većina roditelja ne želi da preuzme odgovornost za neko negativno dečje ponašanje ili osobinu. Oni spremno odgovaraju da je u pitanju uticaj dece iz kraja ili škole, “lošeg” društva ili televizije. Zaista, sa prvom socijalizacijom (za neke je to vrtić a za neke osnovna škola), uticaj vršnjaka postaje sve veći. Ipak, do tada su mnoge osobine i načini ponašanja već ustaljeni. Na vama je da pratite uticaj koji druga deca ili okruženje ima na vaše dete.Tako, nikada ne kritikujte neko drugo dete već uticaj koji ono ima na vaše dete.

Takođe, razmislite o načinima na koje provodi vreme vaše dete. Jer, ako vi gledate španske serije, pa to čini i vaša ćerka - kakvu poruku ona dobija? Da li je glavna junakinja serije (mlada, lepa, siromašna, zaljubljena u nesrećno oženjenog ali bogatog muškarca) model ponašanja koji želite da usvoji vaša ćerka? Da joj u životu bude važnije da se “dobro” uda, a ne da li je obrazovana ili sposobna. Vi, kao odrasla osoba možete na drugačiji način doživljavati ove serije, ali vaše dete nema iskustvo koje imate vi.

Slično je i sa igračkama (često se govori da neke od njih razvijaju agresivnost), kompjuterskim igricama, akcionim filmovima, pa čak i sa crtanim filmovima. Sve to zaista, može imati negativan uticaj na dete, ali nisu isključivi tj. jedini krivci za neko dečje ponašanje.

Ograničite vreme koje dete provodi na ovakav način. Dozirajte ih. Ponudite neke druge sadržaje. Ne tražite izgovore. Pre nego što odgovornost za neko detetovo ponašanje prebacite na nekog ili nešto drugo (loše društvo, mediji...) pogledajte se u ogledalo. Odgovornost je uvek vaša. Poruke koje im vi šaljete, očekivanja koje imate kao i vaš sopstveni model ponašanja i vaši kriterijumi vrednosti su daleko opasniji okidači za neko neprihvatljivo ponašanje nego bilo šta drugo.

Učenje kopiranjem. Deca u predškolskom uzrastu najviše uče kopirajući ponašanje svojih roditelja, jer: 1. to su najveći autoriteti koje oni poznaju, 2. to su osobe koje vole najviše i kojima bezrezervno veruju, 3. osećaju se malima ne zato što to jesu po svom uzrastu, već zato što ne znaju ono što znaju njihove mame i tate. To je i razlog zašto kada pričate na jedan a ponašate se na drugi način – deca nepogrešivo kopiraju vaše ponašanje a ne vaše reči.

“Nemoj da radiš ono što ja radim, nego ono što ja kažem”, kod dece nema efekta. Reči koje nisu podržane vašim postupcima, neće memorisati kao lični model ponašanja.

Podrazumeva se da karakter nije u potpunosti nasledan, uticaj koji će imati od svog okruženja je veliki a postoji i mogućnost da vaše dete bude vaša suprotnost. Ipak, ako je učilo od vas – kako bi moglo da nauči drugačiji način od onoga koji primenjujete vi?

Ako je dete svedok stalnih “teških” reči između svojih roditelja i živi u porodici gde su svakodnevno prisutni vređanje, ponižavanje, provokacije, psovke… i ono će usvojiti upravo ovakav vid komuniciranja, a zatim tu naučenu šemu ponoviti i u svojoj kući i van nje. Drugim rečima, naučiće jedini model komunikacije kome je bilo izloženo. Iz istog razloga, najpre će naučiti da govori “dobro jutro”, “molim” ili “hvala” ako je to vaše izražavanje. Ili, ako vi redovno jedete brzu hranu, vreme provodite ispred TV-a, ako se vi ne trudite da održite i negujete svoje prijateljske veze – tako će se ponašati i vaše dete. Ne možete ga naterati da se “drži bontona”, bude stpljivo, iskreno, ili da voli životinje ako mu ne pokažete ličnim primerom.

Bumerang. U pokušaju da još brže poraste, dete neće kopirati samo vaš način govora, (koristiće vaše izraze, žargon i psovke), vaše afinitete prema određenim osobama (koga ne volite vi - neće voleti ni ono), vaš stav prema higijenskim navikama (ako vi preskačete večernje pranje zuba, preskakaće i ono), već i mnoge uloge koje će se ispoljiti tek u budućnosti.

Na primer, ako vi sa radošću dočekujete praznike, kupujete poklone, pravite svečanu atmosferu, uživate i unapred se radujete... sasvim je izvesno da će dete ovaj model prekopirati u svoj život, zadržati ga i kada dođe vreme da ono obeležava praznike sa svojom porodicom.

Odnosno, ako se otac sa uvredama, stalnim kritikama i nepoštovanjem ponaša prema majci – može se očekivati da se tako ponaša i dete. Polne uloge u ovakvim slučajevima imaju veliku ulogu, tj. veća je verovatnoća da će se sin identifikovati sa tatom a ćerka sa mamom (čak i kada je mama žrtva). Ukoliko se ovakvi porodični odnosi ne promene, isti taj sin koji je gledajući svog oca kako se sa omalovažavanjem ponaša prema njegovoj majci, imaće slično ili isto takvo ponašanje prema drugim ženama u svom okruženju, a onoj maloj devojčici se lako može dogoditi da ostane žrtva, i kada poraste.

Tako se davno naučeni model iz detinjstva sada vraća kao bumerang, i kada je vaše dete postalo odrasla osoba.

Razgovarajte. Kada osvestite da je neko neprihvatljivo ponašanje dete preuzelo od vas, nemojte odmah početi da vičete, kažnjavate, pretite. Tužna je činjenica da ako vi ne promenite isto to ponašanje, nema mnogo šanse da ga promeni ono. Kako ćete ubediti svog tinejdžera da je pušenje opasno po njegovo zdravlje? Teško, ali još teže ako ste i vi pušač. Iako dete kopira ono što radite a ne ono što govorite, budite mudri da priznate svoju grešku. Recite mu da ni sami niste zadovoljni svojim ponašanjem, objasnite zašto, predložite da pokušate zajedno da se menjate, međusobno opominjete...

Lično iskustvo kao lekcija. Ličite li na svoje roditelje? Ne samo fizički, već po karakteru, ponašanju? Verujete li da : “Iver ne pada daleko od klade” ili: “Kakav otac – takav sin”? Ili da: “svako u svojoj deci ima najbolje ogledalo sebe samog?” Podsetite se svojih roditelja i sopstvenog detinjstva.

Ukoliko ste imali emotivno hladne i distancirane roditelje koji nisu umeli da vas pohvale, uvek su bili nezadovoljni ili nervozni – na njihovom primeru ćete verovatno naučiti kakvi roditelji vi NE ŽELITE da budete svojoj deci. Ipak, i ponašanje potpuno suprotno roditeljskom može biti naučeno kopiranjem roditeljskog.

Uči da bude različito od vas. Učenje kopiranjem je i kada se dete izrazito ne slaže sa nekim vašim postupcima i ponaša se suprotno čim za to dobije priliku. Ponekad se ta prilika dogodi tek kada dete odraste. Na primer, ono je odraslo kao jedinac, pa u sopstvenoj porodici stalno govori da zato što se ono osećalo usamljeno u svom detinjstvu imaće više dece. Ili njegovi roditelji su bili razvedeni pa će ono održavati sopstveni brak »po svaku cenu«. Ili, ukoliko ste ga vi tukli, ono se: 1. može zakleti (a potom se toga i dosledno pridržavati) da nikada neće udariti svoje dete, ili 2. tući će svoje dete, tj. vaše buduće unuče.

Robert Fulghum kaže: “Ne brinite se što vas deca često ne slušaju, već što vas stalno posmatraju.”

Sigurna sam da ne želite da iko tuče vaše buduće unuče. Zato, budite dobar primer već danas. Molim vas, razmislite o tome.