Reagujmo dok ne bude kasno

U izbor kustosa Maje Ćirić ušlo je 16 afirmisanih autorki iz zemlje i inostranstva: Selda Asal, He Chengyao, Biljana Đurđevic, Guerilla Girls, Ivana Kličkovič, Eufrosinia Kersnovskaya, Aprilija Lužar, Grace Ndiritu, Ana Peraica, Nevena Popović, Jovana Popić, Milica Ružičić, Anne-Marie Schneider, Ivana Smiljanić, Hito Steyerl, Aleksandra Zdravković, koje su se u svom radu direktno i indirektno bavile efektima nasilja. Izložba je bila osmišljena tako da ne podržava sam čin nasilja, već da ukazuje na atmosferu koja ga kreira, predstavljajući trezven pogled na poziciju žene kao žrtve pojedinaca i sistema.

Da li postoje sredine koje su više ili manje sklone nasilju?
Nasilje nije samo jedan čin, već kompleksan fenomen na preseku društvenih stereotipa i psiholoških stanja. U društvima poput srpskog, štampani mediji svakodnevno promovišu nasilje i podržavaju nazadne, patrijarhalne modele. Da ne govorim o jednom broju javnih ličnosti, koje degradiraju ženu i sami se služe nasiljem da bi održali moć. Umesto da promovišu ljudska prava, oni insistiraju na društvenim stereotipima i tako legitimišu problematična psihološka stanja.

Na koji način je ova izložba tretirala nasilje?
Izložba je bila fokusirana na problem nasilja nad ženama, i još specifičnije, na problem nasilja u porodici. Iskustva Autonomnog ženskog centra, organizacije koja je inicirala ovu izložbu, ukazuju da je nasilje u porodici, svakako i problem sistema koji može da ga sankcioniše i amortizuje. Izložba nije bila dokumentarnog, niti čisto aktivističkog tipa – predstavila je radove umetnica, grupa i kustoskinja, koje tom fenomenu prilaze na krajnje autorski i eksperimentalan način. Svi radovi jasno izražavaju stav, ali ne na način koji ilustruje datu pojavu, već podstiču razmišljanje i tumačenje.

Do kakvih promena u svesti posmatrača bi mogla da dovede ovakva izložba?
Može da ukaže na kompleksan odnos sistema, psihe i konkretnog slučaja nasilja.

Kakav je stav naše najšire javnosti prema nasilju prema ženama, nasilju uopšte?
Još uvek je manje onih koji ne podilaze stereotipima, onih, koji umesto da objektivizuju žrtve, insistiraju na ljudskim pravima. Umesto da nasilje bude zastupljeno kao još jedna senzacionalna slika, možda je potrebno svakodnevno insistirati na ljudskim pravima, razvijati društvo koje pruža ruku ljudima u problemu umesto što ih stigmatizuje na naslovnim stranama novina, koje koštaju manje od dva krompira.

Koji stereotipi su zastupljeni u javnosti na temu nasilja?
Na primer, rodni stereotipi o tome da žena ne može da poštuje muškarca, ako je on ne udari, da žene vole da budu žrtve. Nešto starije generacije pamte izjave da ženi omča može da se oplete oko vrata, u prvoj godini braka za 1 dinar, a posle toga ne može ni za gomilu para. Tu je zatim degradacija žena u jeziku, srpski mitovi, običaji, pogrešna tumačenja religije, objektivizacija žene kao žrtve… I dalje postoji strah od bilo kakve emancipacije žena. Činjenica je da neke žene još uvek ne raspolažu slobodno svojim telom i govorom. …Što si me terala da te udarim… Ućuti, da te ne bi udario…Zatim, tu je i veoma prisutan i strah od političke emancipacije žena. Setite se samo izjava Duleta Savića, Velje Ilića ili Aleksandra Tijanića. Zamislite kakva je tek situacija u manjim sredinama?

Čime si se rukovodila kada si birala umetnice za ovu izložbu?
Razmišljala sam kako je moguće stvoriti izložbu koja će biti otpor hegemonijskim praksama, a koja neće proizvesti konzervativnu protivreakciju.

Ko su tvoje izabranice i kako se bore protiv nasilja?
U pitanju je 16 afirmisanih autorki iz zemlje i inostranstva, a neke od njih imaju i veoma visok status u globalnom svetu umetnosti, poput aktivistkinja Guerrilla Girls i izvrsne rediteljke Hito Steyerl, ali i Anne-Marie Schneider. Tu je i zbornik Žene na raskrižju ideologija, izdat u Splitu, a čija je urednica Ana Peraica, ispred grupe autora . I naravno, autentične autorke iz lokalne sredine. Ipak, većina autorki ne deklariše se kao feministkinje, jer smatraju da se na taj način samo produbljuje jaz. One su kreativne i svesne individualke.

Na koje radove su posetioci najjače reagovali, gde je bilo najviše identifikacije?
Ova izložba je indirektno prikazala nasilje, a direktno se konfrontira stereotipima. Zato mislim da je publika reagovala na svaki rad u kojem je prepoznala intervenciju, otklon od stereotipa Ključni kritertijum pri izboru svih radova bio je kvalitet intervencije. Publika je reagovala pre svega na neočekivan ambijent, koji proizilazi iz svih radova međusobno: javni prostor sa posterima Guerrilla Girls, i zatim dekonstruisana unutrašnjost dnevne sobe. Neki su reagovali na prstenje Nevene Popović, u kojima se umesto brilijanta nalaze pravi zubi, bube ili krv. Odlične su bile reakcije na rad Aleksandre Zdravković Dimenzije (nasilja) promenljive, dinamičnu slajd projekciju slika iz Bontona na mermernoj ploči u kojoj je isklesana scena nasilja. Krilo i Urukvice Milice Ružičić, ukazuju na gubitak drugog, a tu je i video rad Grace Nidritu, sa ženom koja se prekrivena velom, sa razrogračenim očima i otvorenim ustima, uvija na mapi sveta. Mnogi su zaplakali na dvokanalnu video instalaciju Selde Asal, Hard to Die, u okviru njenog dugogodišnjeg projekta Obnovi nadu, u kojoj mlade devojke govore i crtaju realne priče o tome kako su izbegle smrt u okrilju porodice. Nelinerni narativ Anne-Marie Schneider, koji ukazuje na psihološka stanja, zbunio je mnoge.Tu je i Lovely Andrea, film o japanskom bondage, gde čujete žene kako kažu, da nekad voli da bude vezana, jer se tako oceća slobodno. Odlična metafora, zar ne?

Zašto si izložbu nazvala Offbeat?
Offbeat znači nekonvencionalno. Istovremeno, u pitanju je igra reči: Off - kao isključiti, beat- kao udarac. Ako se javna sfera dopuni nekonvecionalnim sadržajem, ukaže na kompleksnu mrežu iz koje proizilazi nasilje, možda se ono jednog dana i iskoreni. Izložba ima i podnaslov na srpskom pogledaj i vidi nasilje prema ženama. Jer, nije svaki pogled naučen na sterotipe, sposoban da vidi izvan njih. Pri istraživanju, koje je prethodilo ovoj izložbi, uočila sam da se na engleskom kaže nasilje protiv žena, a na francuskom nasilje ka ženama. Nivo zastupljenosti ljudskih prava vidljiv je u jeziku. Moja mala intervencija je bila da podnaslov bude pogledaj i vidi nasilje prema ženama. Ako uspemo da vidimo kompleksnost nasilja, moći ćemo i da ga artikulišemo, a samim tim ono neće biti apstraktna sila koja se nalazi iznad žene, već nešto prema čemu je moguće stvoriti stav ili odnos.

Slovenka Aprilija Lužar beogradskim ulicama vozila je Ženski taksi, koji žene žrtve pretvara u nove dive. Ko su bili putnici u njenom taksiju?
Žene, koje su uspele da se emancipuju i izvuku iz kompleksne mreže uz pomoć stručnih timova Autonomnog ženskog centra, ali i one žene kojima taj mukutrpan proces oslobađanja tek predstoji.

Koliko može da se postigne ovakvim akcijama?
Nemam utopijske pretenzije, ali poučena psihoanalizom, smatram da problemi mogu da se reše samo ako ih osvestimo. Promene su mukotrpan i dugoročan proces. Žene u mnogobrojnim organizacijama rade svakodnevno na poboljšanju stanja. Ako smo izložbom uspele da doprinesemo dijalogu i privučemo medijsku pažnju na ovaj problem, onda je to još jedna kockica u mozaiku. Zajedničkim naporima slike sa kojima sa identifikujemo biće promenjene, a sa njima će i društveni odnosi postati kvalitetniji.

Maja Ćirić će je, u okviru Festivala novih vizuelnih tendencija, tokom decembra u Domu omladine, predstavila i video radove, dokumentarne filmove najrecentnije produkcije slavnih i kontroverznih svetskih umetnika, koji su pružili mogućnost publici da baci drugačiji pogled na društvenu svakodnevicu.

Festival "Paralaksa - pogled iz drugog ugla" sastojao se od programa "Izmesti pogled", "Promeni položaj" i "Proširi ugao".
Program "Izmesti pogled" obuhvatio je, između ostalog, animirani video "Animales de Compania" o japijevskoj džungli, čija je autorka najperspektivnija video umetnica iz Španije Rut Gomez, gužvu na ulicama Londona u filmu "Rush Hour, Morning and Evening, Cheapside" koju Mark Luis posmatra kroz senke, kao i film "Our Daily Bread" Nikolausa Gejhaltera, koji prikazuje drugu stranu evropske trpeze. U programu "Promeni položaj" prikazani su radovi koji su šokirali i privukli najviše pažnje na festivalu Videobrasil 2007, video radovi Regine Hose Galindo, kao i film o akciji kontroverznog Tomasa Hiršhorna, koji ključna remek dela umetnosti 20. veka izlaže u problematičnom pariskom predgrađu.
Poslednjeg dana festivala, prikazani su najizazovniji video radovi na lokalnoj umetničkoj sceni 2007:"Traka" Jelene Martinović i Nenada Glišića , "Lilly Project" Danila Prnjata - snimak live performansa, "Saxophone Ballad for a Vibrato Breath (Want to Talk Like Lovers Do)" Sanje Ždrnja, "Don’t Do It Wrong" Izvanrednog Boba i Katarine Zdjelar i "Igraj, Igraj, Igraj" Ivane Smiljanić.

Kako si koncipirla program Festivala novih vizuelnih tendencija, ’Paralaksaaa’?
Video radovi, dokumentarni filmovi i prezentacije odabrani su na osnovu njihove mogućnosti da stvore paralaksu. Ovaj optički fenomen podrazumeva da promena tačke posmatranja, utiče na promenu čitave percepcije. U zavisnosti od rada, obrt je izvršen promenom metoda, forme ili sadržaja.

Šta nikako nije trebalo propustiti?
Himenoplastia Regine Jose Galindo, dobitnice zlatnog Lava u Veneciji 2005. zatim Digital Video Effect Seth Pricea, Social Movement Emily Roysdon…Animirani video rad Ruth Gomez, zatim izvrstan dokumentarac Our Daily Bread, ali i ideju o shiftspace.org novoj veb alatki koja pokušava da izazove internet kao centralizovan sistem.