Olga Ilić - srpska Sara Bernar

Niti je bila srpkinja, niti Sara Bernar, bila je jedna i jedina, nezaboravna, a zaboravljena, Olga Ilić – Ilićka, glumica, tragetkinja, komičarka i pevačica „meraklijskih pesama punih sevdaha“.
Rođena je u Solunu 1880. godine, kao vanbračno dete od oca francuza Gastona Santa i majke Marije Gašparović, koja je imala “zamršeno balkansko poreklo, jer je po krvi pripadala svim plemenima poluotoka“. Olga nije zbog toga imala problem s identitetom. Genetski zapis je uz pomoć okolnosti i sudbine preokrenula u svoju korist – postala je glumica u četrnaestoj godini! Najranije detinjstvo provela je u francuskom manastiru, gde su „ kaluđerice ličile na bele galebove koji svake večeri vrište na zidinama Bejaz kule“. Uz molitve koje je svakodnevno slušala prolamala su se dozivanja mujazina sa okolnih minareta – religiozna atmosfera koja je u njenom mladom srcu ostavila duboke tragove svetskog šara.

Kada je imala sedam godina umire joj otac, te je majka naprasno odvodi u Niš, gde dobija zaposlenje u hotelu „Evropa“ kao konobarica. Koliko simbolike ima u tom imenu za Olgin sveukupni život, postaće jasno kada prvi put kao dete od deset ili dvanaest godina bude, pukim slučajem, zaigrala, i to mušku ulogu, na daskama pozorišta „Sinđelić“ , koje se nalazilo u samom hotelu. Iako je geografska mapa njenih kasnijih vagabundskih putešestvija bila vezana za „zamršeni“ balkanski poluotok, upravo će kroz taj hotel s glasovitim imenom, kročiti duhom u svet najznačajnijih dramskih likova evropske i svetske pozorišne baštine. Međutim, prvu ulogu koju Olga priznaje za svoju istinsku glumačku inicijaciju, odigraće u svojoj četrnaestoj godini u komadu, opet simboličkog naslova, „Trnje i lovorike“. „Ceo moj život bio je jedan venac gde je trnje bilo upleteno lovorikom“, piše ona u autobiografiji setnog naslova „O njoj, koja se ne vraća“. S kakvim talentom se susrela nišlijska publika „koja još nije izašla iza visokih zidova patrijarhalnosti“, bilo je sasvim očigledno kada je sa petnaest dobila da igra, ni manje ni više nego, ulogu Dezdemone u Šekspirovom „Otelu“. Partner joj beše mnogo stariji i iskusniji Ljuba Stojanović, koji se prvo zgranuo kada je ugledao devojčicu u kratkoj suknjici s lutkom, a na kraju pedstave, uz ovacije publike, snažno je zagrlio, pa je, kako se Olga šali, Dezdemona mogla biti „dva puta udavljena“. Tada je prvi put okusila sladostrašće slave i sa sedmog neba, u koje se beše vinula, „pala direkno u cirkus“.

Tih dana u Nišu gostovao je cirkus „Fiori“. Videvši konje kako galopiraju po taktu muzike i graciozne akrobatkinje posute šljokicama kako hodaju po žici s crvenim amrelima, a po svemu sudeći i zaljubivši se u jednog klovna, bilo je sasvim prirodno da ostane u toj najlepšoj dečijoj sobi gde su sve igračke oživele. Upala je u svet „crne magije“ iz koga nipošto nije htela da ode čak ni uz pratnju policijskog pisara. Ali, đavo joj nije dao mira, ubrzo potom obrela se u „pikolo teatru“, lutkarskom pozorištu, iz koga su je pod prinudom bacili u najsuroviju realnost – brak. Udala se za glumca Kostu Ilića, čije je prezime morala uzeti, ali Kostu nikada nije zavolela kao ljubavnika, već ga je do pred sam kraj života mrzela kao tiranina koji je upao u njenu dečiju sobu i zagzio sve njene igračke. Nije mogla da mu oprosti zato što je u svom tiranskom gnevu tresnuo njenu omiljenu lutku o pod, pa joj je ispalo njeno „začuđeno plavo oko koje je umelo i da spava“. To oko bilo je Olgina detinja duša, koju je život hteo ozbiljno da uništi. Ali, Olga je prevarila život, potpuno se predala najvećoj od svih prevara – glumačkoj umetnosti i zauvek ostala među kripicama i lutkicama u svojoj putujućoj dečijoj sobi.
Tako su Olga i Kosta, u njihovoj zamršenoj ljubavnoj vezi punoj mržnje, gonjeni glumačkom strašću i boemskim nemirom, lutali zamršenim balkanskim poluotokom. Igrali su u Varaždinu, Splitu, Šabacu i ko zna gde još sve nisu prikazali raskoš svog talenata, jer Kosta je takođe bio darovit glumac, izvrstan komičar i pevač.
A, u Šapcu čuveni Cicvarići opili su Olginu dušu sevdahom za vajkada. Doduše, u tim danima ona nije mogla ni sanjati da će za života snimiti preko dvadeset pet ploča i za koju godinu postati „omiljena i poznata pevačica tih istih sevdalinki“.
Konačno, 1898. godine obreli su se i u Beogradu. Prvi put su kao članovi niškog pozorišta „Sinđelić“ gostovali u Narodnom pozorištu. Od tog trenutka počeo je da se odvija početak završnog čina njihovog burnog braka, ali i početak novih početaka za Olgu.
Odigrala je sjajan repertoar, kakav jedna ozbiljna glumica samo poželeti može: Kordeliju u Kralju Liru, Ofeliju u Hamletu, Klaricu u Egmontu, Esmeraldu u Zvonaru bogorodičine crkve. Čak ni to nije bilo dovoljno da dobije stalni angažman u ovom prestižnom srpskom pozorištu. I onda, kao uostalom i danas, vladao je nepotizam i zli jezici mogli su za tren da upropaste svačiju karijeru. A ona je bila savršeni predmet ogovaranja, zlobe i zavisti svojih manje talentovanih i lepih koleginca. Te starije koleginice, kada bi odlazile u penziju, postavljale su svoju decu na upražnjena mesta, ne mareći za njihov objektivni talenat. Postoje svedočanstva, mada ne dovoljno istražena, o sukobu Ilićke i, tada slavne glumice, Zorke Todosićke, koja je upravo svojim ćerkama namestila tarajno zaposlenje u pozorištu, a Olgu nazivala pogrdnim imenima poput obične „šantanke“, kafanske pevačice i kabaretske glumice. Bilo kako bilo, gospođa Ilić nikada neće biti primljena za stalno u Narodno pozorište u Beogradu, iako će u njemu gostovati još u dva navrata.
U međuvremenu Olga je u svojim beogradskim boemskim noćima upoznala „jednog bledog čoveka“, koji je bio njena „platonska ljubav“. Taj čovek zvao se Žarko Ilić. Bio je novinar, prevodilac Šekspirovog dela „Troil i Kresida“, ali i „najbolji usmeni pripovedač“, koji je glumicu „uveo u svet duha“. U kući Ilića, Olga je propevala. Uz Žarkovog oca Jovu i njegova dva brata čuvene pesnike Vojislava i Dragutina Ilića, čini se da je provela nezaboravne trenutke. U njenoj autobiografiji između redova se da naslutiti da joj je upravo drugovanje s ovom naočitom gospodom pomoglo da definitivno raskrsti sa svojim mužem „tiraninom“.

Tako i bi. Olga i Kosta su poslednji put zaigrali u privatnom pozorištu Brane Cvetkovića. Bili su atrakcija, ali to je bio ujedno i poslednji trzaj njihove veze. Program se odigravao u elitnoj Kolarčevoj sali , a, zapravo, svodio se na humoreske sa pevanjem. Olga je pevala šansone, koje su tada bile „evropski novitet „ i sevdalinke koje su bile „renesansa narodnog pevanja“. Ostaće u sećanjima, onih retkih starih Beograđana, njene izvedbe pesama „Lepa Jelka ljubi Janka“, „Ja imam jednog goluba“ i „At mu sedi nane“ . „Verujem da će se njihove oči ovlažiti kao i moje, na tu divnu uspomenu, jer će ih setiti na mladost, a mladost je uvek pesma“, seća se Olga nostalgično. To su bili dani njene najveće slave. Muškarci su trčali za njom, a žene su je, kao po običaju, ogovarale.

Tih dana dolazi do njenog drugog ulaska u Narodno pozorište i tad skandali zauzimaju svoj vrhunac. Olga je dobila ulogu u delu indijskog klasika Kalidasa „Sakuntala“. (Spisateljica ovih redova ne može a da ne primeti, koliko je raznovrstan bio pozorišni repertoar u Srbiji s kraja 19. i početkom 20. veka!). Upravnik pozorišta bio je, niko drugi do, Branislav Nušić. Putujuća glumica je po drugi put nameračila da se skrasi u Narodnom pozorištu, ali ni ovoga puta nije uspela. U autobiografiji navodi prilično glup i nerealan razlog svog neuspeha. Navodno, zahtevala je raskošnu toaletu za ulogu goluždrave indijke, a surovi Ben Akiba nipošto nije hteo da odreši kesu. Odjednom pojavljuje se Olgina gotovo naga fotografija s obnaženim grudima, u ulozi Sakuntale. Neka čitaoci ovih redova zaključe sami šta se stvarno dogodilo, ali stalni angažman u pozorištu (i pored pornografskog momenta, još neviđenog na Balkanu!) nije dobila.
Međutim, ono što se sigurno zbilo je skori razvod od Koste i njena, nije preterano reći, bežanija čak u Sarajevo. Na predlog glumca Koste Delinija, otišla (čitaj: pobegla) je sa svojom trupom na turneju po Bosni i Hercegovini. Posle administrativnih peripetija, jer tada to beše umiruća Austro-Ugarska, Olgina glumačka družina dobila je, ne samo dozvolu za rad, već i besplatan prevoz železnicom po čitavoj Bosni i Hercegovini. Zasluga za to pripala je Egmontovoj Klarici, koju je s oduševljenjem gledao u Beogradu Kosta Herman, ondašnji bosanski vladin savetnik, koji je tada svoje oduševljenje pretočio u članak o zapanjenoj glumici, a sada joj se našao u nevolji. Turneja je prošla više nego uspešno, a Olga sa ponosom ističe da je iz Bosne donela dva nova šlagera: „Oj, boga ti siva tico sokole“ i „Pošetala Ana pelivana“.
Po povratku u Beograd ponovo je zaigrala na daskama Narodnog pozorišta, gde se nije dugo zadržala. Ali, to nije bio samk sveta, jer baš u to vreme dobija poziv Jefte Ugričića da zaigra u pozorištu na „Bulevaru“. U tom pozorištu okupila se plejada izvrsnih glumaca. Osnovao ga je njen stari znalac Bogoboj Rucović, sa kojim je igrala kao još dete svoju prvu ozbiljnu ulogu u komadu „Trnje i lovorike“.

I, tako, krug se polako zatvarao. Olga je postala primadona pozorišta na „Bulevaru“, gde je njen talenat došao do usijanja. Igrala je Ofeliju u Hamletu, Margaretu u Dami s kamelijama, Tosku, Klodovu ženu, Spirijenu u Razvedimo se. Te uloge bile su „preživljeni život i zagledanje u najdublji bezdan ljudskih duša“ i predstavljale su „krajlju sintezu glumačkog stvaranja“.
Nažalost, onog momenta kada je pozorište krenulo na turneju, tog momenta se i raspalo. Na istom mestu, na „Bulevaru“, osniva se prva srpska opera. U prvi mah, Olga je bila začuđena pozivom da igra u operetama, s obzirom na to da je do tada bila isključivo dramska glumica. Sasvim neočekivano, tu doživljava svoj novi veliki uspeh. Nažalost, ovaj misionarski poduhvat biva osujećen od strane konzervativne i strogo patrijarhalne publike, koja nije imala sluha za novotarije.
Ne dugo posle toga Olga pakuje kofere i odlučuje se da konačno zatvori krug svoga života i karijere. Vraća se u Niš, treperavu varoš iz koje je kao dete krenula u surovi svet. Tada počinje njena stvarna Golgota, ali i prosvetljenje. Pozorište njene mladosti još uvek je bilo tu, ali sa novim upravnikom, poznatim Kostom Delinijem. Rešena da vrati uspomenu na devojačke dane, kada je igrala uglavnom muške uloge, Olga se, po uzoru na Saru Bernar, hrabro upustila u najzahtevniju mušku dramsku ulogu ikada napisanu – Hamleta. Kritičari su zapisali da je Olga tu ulogu odigrala „vrlo inteligentno i psihološki produbljeno govorila tekst“, za razliku od njenih slavnijih muških kolega Cvetića i Stanojevića koji su „ delovali teško i patetično“. Postala je prvi ženski Hamlet na Balkanu!

Nastavljajući s glumačkim opitima odigrala je opet mušku ulogu, Stevu Dragića u „Seoskom loli“. Naravno, ni „Koštana“ Bore Stankovića nije je zaobišla. Ni tada, pored svih uspeha, Olga nije uspela da se skrasi na jednom mestu, nego je s Bogobojem krenula na mnogobrojne turneje, a lovorike su se nizale jedna preko druge.

Prilikom angažmana u Osjeku, njen kapric došao je dotle da je čak promenila i ime. Više nije bila Olga Ilićka, već Olivera Sant, odavši time poslednju počast svome neznanom ocu, Gastonu Santu.
U tim danima besneli su na jugu balkanski ratovi, a po njihovom stišavanju kultura je opet procvala. U Skoplju se osniva Narodno pozorište, a na njegovo čelo stupa strogi Branislav Nušić, koji nije zaboravio Olgu, mada se o nju itekako ograšio. Postala je opet Olga Ilić. U gradu je vladala slavljenička atmosfera, a ulicama se prolamala pobedonosna euforija. Upravo tada desio se najači slom u Olginom životu. Spletom gotovo grotesknih okolnosti dospela je u zatvor, jer rat je još uvek trajao. Bugarske vlasti smatrajući je „opasnom za njihovu bezbednost“ interniraju je u Leskovac, posle u Niš, pa u Knjaževac. „Da li je bilo snošljivo tih dana okupacije?“, pita se Olga i odgovara samoj sebi: „Šta znam, hlebac je bio dar božiji, grumen šećera bogatstvo...“
Pošto su joj sve stvari ostale u Skoplju, zatražila je dozvolu od bugarskih vlasti da ode ih sredi. To je bilo baš onih dana kada je probijen solunski front, a Bugari pred kapitulacijom. Olga, kao i većina glumaca u svim ratnim vremenima, bila je potpuno apolitična. Došla je naivno u Skoplje, a pošto nije završila poslove, tražila je produženje boravka. U tom času u Skoplje je ušla srpska vojska. To je bilo samo prividno olakšanje. Samo nekoliko dana po oslobođenju u njen stan upali su žandarmi, s ozloglašenim policijskim pisarom, da izvrše pretres, a ona je taman sredila sve svoje stvari. Isprva je pomislila da je u pitanju rutinska stvar, jer na takve upade beše sasvim naviknuta u vreme Bugara. Prevarila se. Odmah posle pretresa odvedena je u „Okružno načelstvo“ , a tamo joj je saopšteno da je optužena za izdaju! Korpus delikti bio je nož iz „Toske“ i neki revolver, zaostala pozorišna rekvizita koja joj je došla glave.
U pozadini ovog nemilog događaja nalazio se neki ozlojeđeni udvarač, koji je „sačekao čas da mi se osveti za uvredu koju mu ja nikada nisam nanela“. Osveta je bila nemilosrdna. Olga je zahvaljujući tom nikad imenovanom, bolesno sujetnom, osvetniku provela čitava tri meseca u podrumu skopskog zatvora. Spavala je na goloj zemlji, jer joj čak nisu dozvolili da od kuće donese prekrivače. Dani su joj prolazili u mučnom čekanju da se obrazuje sud u Skoplju, a njeni prijatelji nisu mogli ništa da urade da joj pomognu. Najzad, prvostepeni sud bio je obrazovan i Olga biva proglašena nevinom i puštena, jer nije imalo zašta da joj se sudi. Olga čak nije bila u stanju da se raduje svojoj slobodi, jer „blistava krila koja su me dotle nosila kroz život nikada nisu više zalepršala starim elanom“. A, „onome čoveku koji me je tako okleveto...niti mogu, niti hoću da se svetim, ali bih htela samo bar jednom da mu pogledam u oči i ništa da mu ne kažem, jer bi moj pogled kazao sve, svu mržnju koju imam prema takvoj jednoj sitnoj duši...“.

Ali, tada je sa njenog srca pao jedan veliki kamen, stena. Neočekivano, u priču vratio se njen nesrećni bivši muž Kosta, koji se svojski zauzeo za nju u tim teškim vremenima. „Tada sam mu oprostila i plavo oko moje lutke i do smrti njegove ostali smo najbolji i najidealniji prijatelji“.
U Skoplju je poslednji put odigrala Koštanu, a „sevdalinke su umrle, kao beli labudovi jedne mladosti koja je umirala“. I Kosta je umro, kada su Olgi bile četrdeset tri godine. Da li zato, ili iz čiste ludosti, Olga se ponovo udala. Njen izabranik bio je Petar Hristilić, glumac i komičar. Tada Olga preuzima dirigensku palicu. Počinje da režira. Ponovo, osvedočuje se u pionirskom poslu, kao prva srpska rediteljka. Godine 1929., željna odmora odlazi u Novi Sad, gde igra nekoliko godina skoro u svakom komadu. Ali, mir se ne nalazi spolja, već dolazi iznutra. Olga ga nikako nije mogla naći. Nespokoj će je i pod stare dane oterati iz mirne vojvođanske prestonice u Narodno pozorište moravske banovine, a odatle opet u Niš, gde konačno stavlja tačku na svoju blistavu glumačku karijeru.
U danima Olginog sutona njene uloge bile su obojene tužnim tonovima tragičnih ženskih likova. I ko zna, da nije prošla kroz svo to „Trnje i lovorike“, da li bi ikada našla svoj zreli glumački izraz. Ipak, kao što to obično biva sa svim našim značajnim ličnostima, život će skončati u Beogradu, u bedi, gotovo zaboravljena, živeći od dostojanstvenog „prosjačenja“ od onih koji je još uvek nisu zaboravili.

Svoju autobiografiju završava predivnim rečima:

„I kada prolazim ulicama i čujem sa gramofonske ploče zvonki i srebrni glas nekadašnje Olge, zasuzi samo oko, ne od žalosti, nego od sreće, jer ja sam imala prošlost. Imala sam je! Beše....“