Tata, ka' će more?!

Sećate se verovatno porodičnih putovanja na more. Spakovani svi u kola, putujete satima na (verovatno) hrvatsku obalu i pred kraj putovanja već totalno umorni čekate da se to more pojavi iza sledećeg brega. Ovo je slična priča sa manjim varijacijama.

Putujemo prijatelj i ja kolima od Merilenda do Severne Karoline na odmor. Leto, interstate highway (ko zna koji broj), meni već pomalo dosadno. Kad će, bre, već jednom to more? Pardon, okean. Imao sam susret sa okeanom nakratko u nekoliko navrata, ali sada idemo za ozbiljno. Destinacija: Outer Banks, North Carolina, istočna obala USA. Iliti sever američkog juga. "Evo, tu smo. Još samo malo", kaže prijatelj. Meni to sve malo sumnjivo. Nikakav šmek mora, nema galebova, nema stenja i kamenja. Sve onako ravno kao u rodnoj mi Vojvodini. Pored puta natpisi: lubenice, grožđe, dinje i vatromet. Kakav sad vatromet? "Pa ne mogu u svim državama da se kupuju petarde i rakete, pa ljudi dolaze ovamo specijalno po to." Aaa, ok. Uz to, skoro ispred svake kuće stoji drveni pegaz, a svaki različito ofarban i dekorisan. Kasnije saznajem da su lokalni umetnici napravili tu akciju zarad prikupljanja para (nisam baš skapirao za šta su pare skupljane). A zašto pegaz? Pa zato što je taj kraj poznat po ponijima i pionirima avijacije. Naime, ubrzo smo prošli kroz Kitty Hawk, gde su Orville i Wilbur (poznatiji kao braća Wright) prvi put poleteli avionom. Čuo sam da su na stotu godišnjicu prvog leta, 2003, organizatori rekonstruisali prvi avion, ali da nije hteo da poleti.

I konačno, stižemo u nešto što se zove Cape Hatteras. Kako je Outer Banks zapravo samo uzani pojas peska u okeanu, sva mesta su nanizana duž glavnog puta, bez mnogo sporednih ulica. Hotel je veliki sivi drveni ambar, pesak je na sve strane i primećujem da je sve nekako sivo. Dooobro, nije baš Mikonos, ali šta sad. Penjemo se u sobu i konačno okean. Hotel je zapravo na plaži, uostalom, kao i sve drugo. Totalni mir, desetak ljudi na plaži, neprestani šum talasa, i beskrajne površine vode, neba i peska. Sve mi nekako liči na one rehabilitacione centre za lečenje adikcija. Posle odlaska na plažu i osećam se kao jedan od štićenika rehabilitacionog centra. Nisam se doduše oslobodio svojih adikcija, ali svatio sam zavodljivost ovakvog ambijenta. Nema nikakve halabuke, prodavaca svega i svačega, glasne muzičke podloge i dečurlije koja urla (da se razumemo: volim ja decu, ali znate o čemu pričam).

Povrh toga, čitav kraj je izbegao invaziju ikona korporativne kulture, poput Starbucksa, Taco Bella ili McDonaldsa. Sve fino domaće, sad ubrano iz okeana. Imao sam priliku ranije da probam hranu sa Istočne obale, i sve mi je bilo nekako bljutavo i mazalo se po ustima. Ovde su se domaćini restorana poput Finnegan's Dining Haul, Diamond Shoals, ili The Pilot House, ipak potrudili. Razne vrste ribe (ne pitajte me za nazive, nikako da povežem engleska i srpska imena riba), ostrige, dagnje i čuveni crab cakes. Crab cake je, u stvari, faširana šnicla od rakova, služena sa tartar sosom ili kečapom. U veličini varira od loptice do veličine hamburgera. Kao predjelo obavezno se služe hushpuppies, tipično južnjačko jelo (verovatno pristiglo iz New Orleansa), u obliku prženog uštipka od kukuruznog brašna. Stolovi prekriveni mušemama, konobarice sa stavom "What can I do for you, hon' ?", iz dekorativnog akvarijuma me vreba nekakva crno-bela murina (moruna?), sve vrvi od morskih suvenira, a voluminozni gosti sasvim opušteno tovare vagone hrane u sebe. Ništa veggie-vegan-organic-0% fat bullshit. Polako počinju da mi sviću čari američkih odmarališta Istočne obale.

Provod na plaži je takođe nešto na šta nisam baš navikao. Okean se sve vreme talasa, tako da ništa od plivanja, ali zato eto beskrajne uživancije u jahanju na talasima. Ništa ni od plivanja daleko od obale, pošto riptide može vrlo lako da vas odvuče i pošalje na dno. Bez obzira na sve mere predostrožnosti glede sunca (sunblockovi, suncobran...), izgoreli smo prvi dan kao poslednji amateri. Sledeći dan smo proveli hodajući kao terminatori ulepljeni u aloa losion.

Glavna turistička atrakcija Cape Hatterasa je svetionik. Ofarban u crno-bele spiralne pruge, dobio je nadimak "berberska palica". Ja pomalo razočaran zašto nije crveno-beo kao u crtaćima (ovo nema ama baš nikakve "cigani"-"grobari" konotacije). Izgrađen je negde krajem XIX veka na najisturenijem delu Outer Banksa, koji je poznat po čestim brodolomima. Nedavno je premešten na novu lokaciju zbog nestabilnog tla. U vreme bitaka na Atlantiku u Drugom svetskom ratu, taj deo američke obale bio je pod konstantnom opsadom nemačkih podmornica. Ne baš zabavnu vizuru iz jedne takve podmornice gledali smo u Das Boot. Pedesetih godina prošlog veka bila je popularna herojska dečja priča o devojčici Taffy Willis, koja je razotkrila nemački špijunski krug u Cape Hatterasu i tako sprečila dalje potapanje savezničkih brodova. A sve samo uz pomoć (zamislite!) jednog ponija i psa. Ko ona naša Boja koja je švercovala poruke u kikama ili Nada Dimić (valjda je ona?) sa tenkovima i ćebadima. U obližnjoj drvenoj kući je muzej pomorskih bitaka. Klasična zbirka gvožđurije povađene sa dna okeana, dokumenti, dnevnici i artefakt, za šta bi svaki naci freak (poput onog iz American Beauty) rizikovao krađu: šolja Trećeg rajha sa već poznatim znamenjem. Mmmm, baš bi fino legla na vidnom mestu u kuhinji.

Šetkajući se glavnom i jedinom džadom, primetio sam da su kuće isključivo sive i drvene (kako samo nemilice troše prirodne resurse), ali su zato znaci pokraj puta više nego zanimljivi (za neupućene, obavezna literatura na temu američkog strip urbanizma: "Pouke Las Vegasa" Roberta Venturija). Skoro istim likovnim jezikom (najčešće je to svetleća tabla sa umetnutim slovima na foliji) napisane su cene benzina, informacije o bogosluženju, jelovnik restorana i školski raspored časova. Izdvojio bih dva apsolutna hita. Jedan je "I will come again" Jesus ispred jedne od crkava. Izgleda kao da je pomenuti zalepio poruku na frižider i otišao po pljuge. Zanimljivo je da sa druge strane iste table stoji Pray for the peace of Jerusalem. Došlo mi da dopišem and maybe Lebanon, too. Nisam siguran da su bogobojažljivi posetioci ove crkve čuli za preko 400 libanske dece mlađe od 13 godina ubijene u skorašnjim sukobima. Na George W propagandu ćemo se u buduće svakako vraćati. No, drugi hit je Have an ice cream... or something. Beskrajno šarmatni očaj u borbi za kupce. Krenem ja da kupim nešto, ali radnja je bila zatvorena.

Jutro pred odlazak svratili smo u jedan od obližnjih dinera na doručak. Ispostavilo se da ga drži nekoliko starih hipika. Lokal liči na mešavinu new age shopa, starinarnice i prodavnice igračaka, a usput kao služe i klopu. Sunđer Bob, drvene marionete, "save the whales" poruke, vanzemaljci na naduvavanje i porcija crab cakesa for the road. Kupili smo desetak zarđalih magneta za frižider i krenuli opet na put. Taman mi je bilo toliko lepo da je počelo da mi biva loše. Sledeća destinacija je "and now something completely different". A o tome - sledeći put.

Soundtrack:
"Ocean", Velvet Underground, obrada članova Tuxedomoon i Minimal Compact, sa albuma "Fuck Your Dreams This is Heaven"