Plan za spas: Kako sprečiti supererupciju i uništenje Zemlje?

Jedan od najvećih vulkana nalazi se ispod Nacionalnog parka Jeloustoun. Jeloustonska kaldera je zapravo ogroman krater pun magme. Ako bi došlo do erupcije i eksplozije, nije preterano reći da bi čovečanstvo bilo ozbiljno ugroženo.

Naučnici NASA su predložili plan koji bi pomogao da se supervulkan ohladi, a u međuvremenu i posluži kao izvor električne energije. U planu koji su podelili sa BBC-jem, oni objašnjavaju na koji način možemo crpeti energiju dok se vulkan ne ohladi, ali i pretvoriti geotermalnu energiju u električnu.

“Primarno je da sačuvamo planetu od Jeloustona“, kaže dr Brajan Vilkoks, svemirski inženjer NASA.

Supererupcija bi mogla da rasprši stotine kubnih kilometara magme. Srećom, takve erupcije su prava retkost. Poslednja te jačine se dogodila pre 74.000 godina, mnogo pre nego su nastale prve civilizacije. Geološki dokazi pokazuju da se erupcije Jeloustounske kaldere događaju na svakih 600.000 do 800.000 godina. Poslednja je bila pre 640.000 godina.

“Iako je malo verovatno da će se desiti u našem veku, sigurno je da će do erupcije kad-tad doći. U nekom trenutku će eksplodirati i tada će biti jako strašno“, objašnjava on.

Kada bi došlo do erupcije sve u krugu od skoro 100 kilometara bi bilo spaljeno. Vajoming i okolne države bi bile prekrivene slojevima vulkanskog pepela, a on bi stigao čak i do Severne Amerike. Gasovi i prašina bi zamračili Sunce i svet bi doživeo „vulkansku zimu“ koja bi trajala više od 20 godina.

foto: thinkstock

Iako zvuči kao strašan i vrlo moguć scenario, Vilkoks i njegove kolege kažu da mogu smanjiti rizik tako što će bušiti u vrelu stenu nadomak jezgra vulkana. Voda koja bi se upumpavala u rupu i vraćala na površinu pod temperaturom od 315 stepeni Celzijusovih bi pomoću turbina mogla da se pretvori u električnu energiju. Ohlađena voda bi kasnije mogla da se vraća nazad u podzemlje i „hladi“ vulkan.

U ovom slučaju se podrazumevaju ekstremne mere opreza kako samo bušenje ne bi bilo okidač za erupciju. To je moguće samo ako se bušilica bude polako približavala jezgru vulkana.

“Većina ljudi misli da su supervulkani neverovatno veliki vulkani u odnosu na druge. Ne radi se uopšte o tome već o onome što vulkan krije ispod. Strašno je kada vulkan odjednom izbaci nešto što čuva godinama unazad“, kaže on.

Projekat bi koštao 3,46 milijardi dolara, a do potpunog hlađenja moralo bi da prođe nekoliko hiljada godina. Za to vreme umanjivala bi se mogućost od erupcije, a eksploatisala bi se električna energija iz vulkana.

Iako su gotovo svi inženjeri protiv ovakve ideje, dr Vilkoks se nada da će se o njoj barem raspravljati jer će u suprotnom erupcija ovog supervulkana biti uzrok 99 odsto smrti u svetu i dodaje da je geoinženjerstvo budućnost koja će spasiti planetu.