Planeta šećera

Piše: Ivana Horvat

Tekst je originalno objavljen u časopisu "Elementi"

Da biste uneli smrtonosnu dozu šećera u vaš organizam, morali biste da pojedete oko 2,3 kilograma ove namirnice odjednom – dakle, čitavu jednu kesu. Srećom, dnevno u proseku pojedete 23 puta manje, pa se čini da ste na bezbednom terenu. Međutim, ako sagledamo situaciju u drugim referentnim okvirima, to je ipak 35 puta više od količine koju je konzumirao vaš predak iz 18. veka.

Ako pogledate podatke Svetske zdravstvene organizacije, videćete da su statistike, blago govoreći, deprimirajuće. Prvi put u istoriji civilizacije hronične bolesti poput dijabetesa, srčanih oboljenja i raka odnose veći broj života od zaraznih bolesti. Osim toga, prema izveštaju Ujedinjenih nacija, broj gojaznih je premašio broj neuhranjenih: od sedam milijardi stanovnika gotovo milijarda ljudi je gojazna, što je za 30 odsto više od broja neuhranjenih na svetu.

I dok mediji izveštavaju o pomalo suludim merama koje uvode razne zemlje, istovremeno obaraju tržišne cene šećera i uvode porez na zaslađena bezalkoholna pića, zgodan je trenutak da vidimo koju ulogu je u njima odigrao šećer. Zašto ovaj dragoceni sastojak svih poslastica, koji nam sa energetske tačke gledišta nije neophodan, preti da postane naš neprijatelj?

Godina je 1956. Slatkiši su prava retkost, a deca i kada ih se domognu, vešto ih čuvaju i planski jedu. Uvek bar malo ostave za posle. Mame kriju svilene bombone po ormarima, jer ih veoma retko nabavljaju, uglavnom po vašarima. Kolači se retko prave, samo u specijalnim prilikama. Šne od belanaca još ređe, jer da bi se valjano umutio, potrebno je dosta šećera.

Danas, nekih 60 godina kasnije, dnevno pojedemo oko 100 grama šećera, gotovo i da ne primetimo. Deo ove količine pojedemo direktno i svesno ga unoseći, zaslađivanjem proizvoda i konzumacijom slatkiša, a drugi deo indirektno, kroz sve one proizvode koji na prvi pogled ne sadrže šećer.
Šećer je ušao u širu upotrebu tek početkom 18. veka. U protekla tri veka, proizvodnja i upotreba šećera je postala gotovo 35 puta veća. Sa dva kilograma šećera godišnje, koliko smo konzumirali početkom 18. veka, danas jedemo i do 70 kilograma, u zavisnosti od zemlje stanovanja. Da bi industrija zadovoljiila našu potrebu za slatkišima, godišnje se širom planete proizvede 170 milijardi kilograma šećera.

Ovo je zaista mnogo šećera. Ako uzmemo da u proseku jedna stranica zrna šećera ima kvadratni milimetar površine, i da u kilogramu ima u proseku oko deset miliona zrna, računica kaže da bi ova količina bila dovoljna da se u tankom sloju pošećeri, ako ne cela planeta, onda sigurno bar polovina Evrope.

Zaslađivanje tržišta

Oko 80 odsto svetskih zaliha šećera dobija se preradom šećerne trske koja najbolje uspeva u Africi, ali i u Brazilu, na Karipskim ostrvima, kao i u Okeaniji. Ostatak zaliha se dobija preradom šećerne repe, a polovina ove količine proizvodi se u Evropi. Međutim, iako proizvodi tek nešto više od 10 odsto ukupnih zaliha, Evropa je uspela da se nametne na globalnom tržištu i da diktira trend cena. I to, novcem poreskih obveznika Evropske unije.

Osim što je postao „opasan“ derivat šećerne repe, šećer je, svi su izgledi, postao i opasan biznis. Evropska unija je treći najveći proizvođač šećera i drugi po veličini potrošač ove namirnice. U pogledu sirovina, Evropa je glavni proizvođač šećerne repe, i glavni uvoznik šećerne trske kao sirovine za preradu. Kako bi zaštitila svoju proizvodnju, Evropa je uvela različite, blago rečeno, nepopularne i nelogične mere.

Na primer, za tonu šećera na svetskom tržištu početkom prethodne decenije dobijalo se oko 200 evra. U Evropi, međutim, oko 600. Budući da nijedan evropski proizvođač šećera nije mogao da proizvede istu količinu za slične pare, jer je, između ostalog, duplo skuplje proizvoditi šećer od šećerne repe (u poređenju sa trskom), neretko se dešavalo da je razlika od 400 evra bila dotirana kroz subvencije iz kase Evropske unije. Dakle, od novca poreskih obveznika. Na subvencije se trošilo oko 1,5 milijardi evra, koje su se na godišnjem nivou ubrizgavale u sistem i veštački održavale cenu. Prema različitim procenama, još dodatnih 7,5 milijardi evra trošili su građani EU, plaćajući previsoku cenu ove namirnice.

Sav višak koji se dobijao kao rezultat prekomernog uzgoja repe u Evropi, negde oko šest milijardi kilograma šećera godišnje, plasirao bi se na svetsko tržište po nerealno niskim cenama, obarajući cenu i konkurentnost šećera lokalnih proizvođača. Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), kao i mnogim drugim organizacijama, ovo se u najmanju ruku nije dopadalo. Pobednici ovakve trgovine bili su veliki proizvođači i prehrambena industrija EU, a gubitnici siromašni farmeri u zemljama u razvoju.

Osim što je dobijanje šećera iz šećerne trske duplo jeftinije, ovo je takođe tehnološki mnogo čistiji proces. Takođe, ekonomije zemalja u razvoju, pogotovo onih najsiromašnijih, bile su ugrožene ovakvim vidom poslovanja. Umesto da smanji svoju proizvodnju, ukine subvencije i uštedi novac i dodatno profitira većim uvozom jeftinijeg šećera iz nerazvijenog sveta, a time pospeši njihov razvoj, Evropska unija je radila nešto sasvim drugačije. Štitila je svoje tržište.

Nakon što su najveći proizvođači šećera poput Brazila, Australije i Tajlanda podneli pritužbu panelu Svetske trgovinske organizacije na trgovinu EU, STO je izglasala da spoljna politika Unije u oblasti trgovine šećerom nije u skladu sa međunarodnim pravilima. Pod pritiskom STO i drugih organizacija EU je 2006. godine izvršila opširne reforme u ovoj oblasti trgovine. S ovim merama, samo nakon nekoliko godina, od drugog po veličini izvoznika šećera Evropa je postala drugi najveći uvoznik.
Uvođenjem reformi uvedene su kvote, koje su proizvodnju na teritoriji starog kontinenta ograničele na oko 13,5 milijardi kilograma godišnje. Ovu količinu šećera proizvodilo je 19 zemalja članica EU. Subvencije za proizvodnju šećera su smanjene za 39 odsto, a za uzgoj šećerne repe 42 odsto.

Takođe, EU je značajnije otvorila svoje tržiše ka šećeru iz zemalja u razvoju, pogotovo onih najsiromašnijih. Oni su mogli da izvoze šećer u evropske zemlje bez carinskih nameta ili bar po sniženim tarifama, ali do određenih količina na godišnjem nivou. Sve preko toga bilo je kontrolisano visokim akcizama. Od 2009. reforme su omogućile neograničen pristup evropskom tržištu za najsiromašnije zemlje.

Slatki danak

Foto: Thinkstock

Međutim, nisu svi bili zadovoljni reformama. Veštačko pumpanje cena, previsoke subvencije i prevelika proizvodnja dovele su do toga da, pod regularnim uslovima i po realnom stanju tržišta, oko 150.000 radnika Evropske unije čeka otkaz. Cene šećera na tržištu u narednom periodu pale su za 35 odsto.

Veštačko održavanje tržišta dodatno je dovelo do toga da su pojedine zemlje iz afričko-karipskog regiona i Okeanije bile ugrožene ovim prirodnim i logičnim obaranjem cena. Humanitarna organizacija Oxfam je smatrala da bi EU trebalo da nadoknadi gubitak koji će pretrpeti ekonomije ovih zemalja. Međutim, svemu ovome reforme su dugoročno činile dobro, jer, iako su po novom režimu prodavale šećer Evropi po nižim cenama, tržište je za ove zemlje bilo mnogo otvorenije.
Međutim, decembra 2013. godine EU još jednom menja zakonske okvire. Kvote za proizvođače će biti poništene septembra 2017. godine. Očekuje se da će ovakve mere imati značajan uticaj na cene, ali i na uvoz ove robe iz zemalja u svetu. Procene su da će se uvoz smanjiti za oko 42 odsto.

Budući da će ukidanje ograničenja na proizvodnju šećera na samoj teritoriji Evrope imati nepovoljan uticaj na proizvodnju šećera u nerazvijenim zemljama, vlade i proizvođači pomenutih država su zatražili produžavanje kvota do 2020. godine kako bi imali vremena da modernizuju svoju proizvodnju ili se okrenu prozvodnji drugih derivata, poput etanola, i postanu konkurentne na globalnom tržištu.

Zemlje u razvoju, kao i najsiromašnije zemlje sveta u koje spadaju Malavi, Zimbabve, Lesoto i Svazilend, ostvarivale su značajan profit izvozeći šećer i šećernu trsku na evropsko tržište. Međutim, usled novih reformi i eliminisanjem kvota, stari kontinent će prema procenama stručnjaka ponovo postati, uz malo drugačija pravila igre, ono što je bio pre deset godina: veći izvoznik nego uvoznik šećera. Novi režim ipak predviđa potpuno ukidanje subvencija.

Prema izveštajima fondacije Fairtrade, koja je ispitivala odluku o ukidanju kvota 2017. godine, primećuje se da EU zakonodavstvo nije imuno na korporativne pristiske. Evropska komisija i Savet ministara EU u oblasti poljoprivrede doneli su ovu odluku uprkos glasanju Evropskog parlamenta da se ukidanje odloži do 2020. godine, jer će prema snažnim indicijama stotine hiljada ljudi iz nerazvijenih delova sveta, čiji prihodi primarno dolaze od uzgajanja šećerne trske, biti gurnuti još dublje u siromaštvo.

Kako navode, među onima koje su lobirali za ukidanje kvota bili su predstavnici Komiteta evropskih potrošača šećera, među čijim su članovima veliki igrači prehrambene industrije, odgovorni za oko 70 odsto potrošnje šećera u EU. Oni naglašavaju da trenutni režim i ograničavanje proizvodnje u Evropi, kako bi se „izmirile“ potrebe svetskog tržišta, pogotovo u nerazvijenim delovima sveta gde je proizvodnja zastarela i skupa, dovode do porasta cena šećera, što im ugrožava poslovanje i profit.

Deluje da sa ovim skupom argumenata ne napredujemo mnogo u pogledu održivosti, a ni javnog zdravlja. Proizvođači konditorskih proizvoda i drugi korisnici šećera traže smanjenje cena, kako bi ostvarili veći profit, dok istovremeno vlade pojedinih zemalja poput Francuske i Velike Britanije uvode takse na sokove usled sve jasnijih dokaza o štetnosti šećera po ljudsko zdravlje u količinama koje, u skladu sa zapadnim stilom života, konzmumiramo svakodnevno.
Proizvodnja od 170 milijardi kilograma godišnje na svetskom nivou, sa godišnjim trendom rasta od dve milijarde kilograma, uzima danak i na drugim poljima. Opustošena, jalova zemlja, intenzivna upotreba pesticida, zagađivanje vazduha, vode i zemljišta dovode do nepovratnog ugrožavanja životne sredine i eko-sistema.
Organizacije World Wildlife Fond (WWF) upozorava na razorne posledice koje uzgajanje šećerene trske i repe, kao i proizvodnja šećera, imaju po životnu sredinu. Oni naglašavaju da je neophodno uvesti određene mere koje bi dovele do održivog uzgoja sirovina i proizvodnje šećera, kako bi se negativne posledice svele na razumne mere.

Šećerna groznica

Foto: Thinkstock

Ljudi se u najvećoj meri i dalje odlučuje na radikalnije promene u načinu ishrane iz estetskih razloga. Retko zbog zdravstvenih. Među poslednjim trendovima su i dijete koje podrazumevaju izbacivanje ili bar drastično smanjenje unosa šećera, što je svakako u skladu sa najnovijim preporukama Svetske zdravstvene organizacije (SZO).

Kako stručnjaci SZO-a navode, šećere bi bilo poželjno svesti na deset odsto dnevne kalorijske vrednosti neophodne za optimalno funkcionisanje, a dodatno smanjenje na pet odsto smatra se izuzetno korisnim za zdravlje. Pritom se ne misli na prirodne šećere koje možete naći u voću i povrću, ili na laktozu u mleku. Misli se na veštački dobijeni šećer dodat ne samo u slatkiše, već i u druge industrijske proizvode, poput kečapa, majoneza, hleba, sokova i sličnog.

Slobodni šećer nalazi se u nekoliko oblika. Kao monosaharidi javljaju se, na primer, glukoza i fruktoza, a kao disaharidi poznati su kristalni šećer, saharoza, koji se sastoje od jednog molekula glukoze i fruktoze. Takođe, laktoza se smatra disaharidom, jer predstavlja kombinaciju glukoze i galaktoze. SZO apeluje i na redukovanje unosa šećera koji se prirodno javljaju u medu ili različitim vrstama sirupa, poput javorovog, veoma popularnog u poslednje vreme.

Uzmimo, na primer, flašicu bilo kog zaslađenog gaziranog napitka. U 100 ml proizvoda, nalazi se u proseku 10 g šećera, te se u pola litre ovog napitka nalazi čak 50 g šećera. Sličnu količinu šećera ima bilo koji voćni jogurt na domaćem tržištu. Ako ste uz to pojeli još pola mlečne čokolade od 100 g, uneli ste dodatnih 50 g šećera, odnosno sve ukupno tri-četiri puta više od preporučene dnevne vrednosti koja iznosi šest kašičica, odnosno 25 g za žene i osam kašičica, odnosno 33 g za muškarce.

Međutim, najupečatljiviji podatak, u moru ovih statistika i informacija jeste da nam sa energetske tačke gledišta, stoni šećer uopšte nije potreban. Ugljenih hidrata, pa samim tim i glukoze, ima u mnogim drugim namirnicama, koje bez imalo poteškoća zadovolje naše dnevne energetske potrebe. Ne možemo bez esencijalnih masnih kiselina ili proteina, ali bez šećera su živele generacije naših predaka, pre samo nekoliko vekova.

Ovde pak uopšte nije reč o našim objektivnim potrebama za šećerom, pa je vrlo interesantno zaviriti u biohemijske procese koji se javljaju u našem telu jednom kada je šećer ušao u „sistem“. Nekoliko studija na miševima pokazalo je da šećer utiče na osećaj zadovoljstva i prijatnosti na sličan način kao kokain. Jedna od takvih studija bila je sprovedena na Univerzitetu u Bordou, u Francuskoj, a eksperiment je predvodio neuronaučnik Serž Ahmed.

Dostupni rezultati dobijeni tokom eksperimenata na ljudima pokazuju da šećer i osećaj slatkog aktiviraju iste sisteme nagrađivanja i želje kao i kokain. Mnogo dostupniji rezultati eskperimenata nad životinjama, konkretno laboratorijskim miševima, pokazuju da na neurobiološkom nivou šećer deluje snažnije nego kokain. U 94 odsto slučajeva, miševi zavisni od ovog opijata odabrali bi šećer, uprkos činjenici da im je istovremeno bio dostupan i kokain. Ovo najverovatnije oslikava selektivni pritisak i značaj koji je pronalaženja hrane bogate šećerima i kalorijama imalo za naše pretke.

Prema Ahmedovim rečima, budući da glad više ne predstavlja rizik za ljude u razvijenom svetu, neophodno je postići dodatno zadovoljstvo pri konzumaciji hrane, a to je svakako kroz dodavanje šećera u najrazličitije namirnice.

Prema statistikama SZO-a, početkom šezdesetih godina prošlog veka jedna od osam osoba u Sjedinjenim Američkim Državama bila je gojazna. Trenutno je to svaka treća. U Srbiji je taj procenat ipak nešto niži. Broj obolelih od dijabetesa tipa 2 raste iz godine u godinu, kao i prateći efekti ovog metaboličkog oboljenja, poput kardiovaskularnih bolesti.

Osim što sugeriše drastično smanjenje konzumiranja šećera, SZO od prehrambene industrije zahteva veću transparentnost nutritivnih vrednosti na deklaracijama, i dodatno smanjenje količine šećera u proizvodima. Šećer polako postaje neprijatelj zdravlja i vodeću uzrok gojaznosti, dijabetesa tipa 2 i srčanih oboljenja.

Neprijatelj zdravlja

Neki istraživači otišli su korak dalje i tvrde da je šećer toksičan za naš organizam i jetru. Nekoliko naučnika je 2012. godine u časopisu Nature objavilo apel. Robert Lasting, Lara Šmit, i Kler Brindis sa Univerziteta u Kaliforniji, upozoravaju na toksičan uticaj šećera, ponajviše fruktoze, po javno zdravlje. Po njihovom mišljenju, prekomerna konzumacija šećera može da ima slične efekte na jetru kao i alkohol. Pregledom štetnih uticaja koje alkohol ima, na listi od 12 stavki, upotreba fruktoze ima osam.

U sklopu svojih preporuka, predložili su i nove regulative koje bi uredile nametanje poreza na ovakve proizvode, limitiranu prodaju tokom školske godine, kao i uvođenje starosne granice na prodaju, odnosno, jednom rečju, uvođenje mera koje na sličan način regulišu prodaju alkohola i cigareta. Iako svako od nas ima svest šta prekomerna upotreba alkohola znači, niko ne shvata koja je to količina fruzktoze koja dovodi do štete.

Ukoliko se vratimo na depresivne prognoze Svetske zdravstvene organizacije, odgovor na pitanje da li je šećer štetan je zasigurno „da“. Međutim, kao i uvek, stvari nisu tek tako crno-bele. Akcenat je na prekomernoj konzumaciji, koja nam je modernim stilom života nametnuta, a za promenu ovih navika neophodna je promena svesti o šećeru, količinama koje dnevno unosimo i njegovom uticaja na organizam.

Hronične bolesti, poput dijabetesa, srčanih oboljenja i raka odnosne oko 35 miliona života godišnje. Kako UN i SZO navode, ovo nije problem samo u razvijenim delovima sveta, u kojima od ovih oboljenja umre čak 80 odsto stanovništva, već u svim onim zemljama koje su usvojile zapadni stil života i ishrane. UN je označila cigarete, alkohol i ishranu kao tri glavna faktora rizika odgovornih za epidemiju neprenosivih bolesti. Dve od tri su regulisane zakonima – međutim, ishrana pada van domašaja zakonskih regulativa.

Vlade pojedinih zemalja uvidele su značaj ovakvih zakonskih meraali su ipak vrlo bojažljivo uvele porez na sokove, pa može se reći da te mere nisu dale očekivane rezultate. Ono što su stručnjaci predlagali su mnogo veće poreske stope, koje bi dovele do većih cena, pa samim tim smanjivanja potrošnje.

U Britaniji je ove godine uveden šećerni porez, pa se za sokove koji sadrže više od 5 g šećera na 100 g proizvoda naplaćuje dodatnih šest penija, a za one preko 8 g dodatnih osam penija. Prema navodima Britanskog medicinskog čaopisa, porez od 20 odsto bi doveo do smanjenja od oko 180.000 gojaznih osoba na godišnjem nivou.

Masovnija upotreba šećera u industrijskoj proizvodnji hrane povezuje se sa pojavom visoko fruktoznog sirupa koji je na scenu stupio prvi put 1957. godine. On predstavlja smesu molekula glukoze i fruktoze, i jeftiniji je za proizvodnju. Mnoge razvijene zemlje odbijaju upotrebu ovog zaslađivača, fokusirajući se na upotrebu kristalnog šećera, iako stručnjaci navode da nema prevelike razlike u njihovom dejstvu.

U martu 2015. godine Svetska zdravstvena organizacija izašla je u javnost sa novim preporukama o dnevnoj količini šećera. Kako su predlog izneli na javnu raspravu godinu dana pre, 2014. godine, korporativni pritisci nisu izostali ni u ovom segmentu.

Američka asocijacija potrošača i proizvođača šećera, koja okuplja sve glavne korporacije i proizvođače, čak je pretila SZO-u da će dovesti u pitanje finansiranje koje ova organizacija dobija od SAD. Pozivali su se na rezultate Američkog instituta za medicinu, koji navode da je šećer u iznosu od 25 odsto dnevnih kalorijskih vrednosti razumna količina.

Kako navodi u svom saopštenju, SZO je svoje dnevne preporuke unosa šećera odredila na osnovu ubedljivih naučnih dokaza i označila ih kao neophodne. Ovo dalje znači da preporuke mogu biti usvojene pri kreiranju državnih politika u sektoru javnog zdravlja.

Prema navodima dr Frančeska Branka, direktora Departmana za nutricionizam i zdravlje SZO-a, postoje jasni dokazi da smanjenje unosa šećera ispod deset odsto dnevne potrebe za kalorijama u značajnoj meri smanjuje rizik od gojaznosti. Kako navodi, promenom politika javnog zdravlja zemlje bi mogle da smanje negativne implikacije šećera po zdravlje i smrtnost koju sa sobom donose hronične bolesti.

SZO posebno podvlači da treba imati na umu „skriveni“ šećer u proizvodima u kojima ih ne očekujemo, a koji ga, sa druge strane, sadrže u velikoj meri. Na primer, jedna supena kašika kečapa sadrži jednu kafenu kašičicu šećera.

Preporuke SZO-a su deo napora koje ova organizacija ulaže kako bi postigla ciljeve postavljene Globalnim akcionim planom za smanjenje hroničnih bolesti u periodu od 2013. do 2020. Ideja je da se tokom ovog perioda podigne svest ljudi o porastu slučajeva dijabetesa i gojaznosti, kako bi se smanjio broj preranih smrtnih slučajeva za 25 odsto do 2025. godine. Takođe, nove smernice deo su inicijative za podizanje svesti o rastućem problemu gojaznosti dece.