Sa senfom ili bez njega: Kiosci (i viršle) - obeležje epohe

Priredila: Anđela Aleksić

Izvor: Gradnja.rs

Kada je slovenački dizajner Saša J. Mächtig pre 50 godina predstavio svoj model kioska K67, verovatno nije mogao ni da pretpostavi kolika će njegova masovna upotreba uslediti i za šta će se sve on koristiti. Poznati crveni kiosk mogao se videti kao pojedinačni element ili kao modularno uklopljena struktura širom bivše Jugoslavije.

Njegova svrha bila je raznovrsna: počev od prodavnica namirnica, preko novinarnica i poslastičarnica pa sve do stanica za žičare na planinama ali i kao kućica za graničnu policiju.

U teoriji, sistem K67 je omogućavao neograničen broj varijacija za uklapanje modula, piše ArchDaily. Na slici ispod možete videti u kakvim su se sve kompozicijma kiosci sastavljali.

Do 1999.godine, kada je proizvodnja kioska K67 prestala, proizvedeno je 7.500 jedinica. Dok je većina ostala u Jugoslaviji, veliki broj ovih kioska izvezen je u inostranstvo, između ostalog u Poljsku, Irak, Keniju, Novi Zeland, Japan, bivše zemlje Sovjetskog saveza, ali i u SAD.

Danas niko u potpunosti nije siguran koliko je kiosk K67 i dalje u upotrebi. Ipak, u sećanje na uspešnu eru njegovog postojanja, Muzej arhitekture i dizajna u Ljubljani prikazao je kiosk K67 u svom punom sjaju kroz prikaz retrospektive Mächtigovog rada.

U svom eseju, kustos muzeja Maja Vardjan objasnila je po čemu se to ističe K67. “Izdvaja ga njegova pozicija između arhitekture i industrijskog dizajna, utemeljenost u okviru modernog grada i društva, učestvovanje u ritualima svakodnevnog života građana i na kraju, ali ne i manje bitno, njegova upornost da nađe svoje mesto.“

Kako je nastao kiosk K67

Saša J. Mächtig je tokom svojih studija u ljubljanskoj školi arhitekture ranih šezdesetih pohađao i interdisciplinarni program Kurs B koji je uticao na mnoge generacije arhitekata ali i industrijskih i grafičkih dizajnera. Predavač kursa Edvard Ravnikar potencirao je na analizi, istraživačkom radu, eksperimentisanju i konkretnim projektima. Njegov savet studentima da “razmotre najmanji potrošni materijal i od njega stvore novo prostorno rešenje“ postao je i filozofija stvaranja samog Mächtiga.

U svom prvom samostalnom projektu na dizajnu kafića u Ljubljani, Mächtig je čuo za ideju gradskog urbanizma o osmišljavanju novih kioska. Samoinicijativno, Mächtig je predstavio čelnicima grada svoj dizajn kioska koji je podrazumevao primenu novih industrijskih materijala i logike masovne proizvodnje. Čelnicima se ideja svidela, a ostalo je istorija čuvenog kioska K67.

Mächtigov prvobitni dizajn kioska sastojao se od pet glavnih konstruktivnih elemenata i pomoćnih elemenata kao što su dve varijante nadstrešnice i elementi enterijera poput polica, rasvete i roletni. Ovako dizajniran prototip, obojen u jarkocrvenu boju, završen je 1969. godine.

Tokom narednih godina, nakon što je K67 predstavljen u čuvenom Design Magazineu, kustos preztižnog muzeja MoMA raspitivao se o mogućnostima dodavanja kioska K67 kolekciji muzeja. Ova ideja je i realizovana ali sa određenim propustima. Zbog kašnjena u isporuci, osujećen je plan ubacivanja većih jedinica kroz prozor muzeja, pa je Mächtig prilikom dolaska na otvaranja izložbe u decembru 1970. godine zatekao dve jedinice van muzeja. Druga verzija kioska, proizvedena 1971. godine, mogla se rasklopiti, pa da je kiosk postojao u takvoj formi 1970, mogao bi biti unet kroz vrata muzeja MoMA.

Mächtig, koji važi za dizajnera nemirnog duha ali i za veštog biznismena, potencirao je ideju da K67 u svom razvoju treba da prati promenu korisničkih navika i napredak u industrijskim procesima, kako bi ostao komercijalno održiv. Kako god, njegov dizajn kioska uspeo je da održi urbanistički paradoks, odnosno da podrži šemu organizacije sistema objekata prema regulaciji i u okvirima jasnih dimenziija, a da ujedno podstakne i omogući raznovrsnost ih objekata.

Danas kao 76-godišnjak Saša J. Mächtig i dalje radi na novim projektima dizajna kioska. Od 2003. godine razvija novu generaciju kioska čije bi testiranje uskoro trebalo da počne.