Cvetanje Tise

Verovatno su u ta davna vremena o ovoj pojavi ispredane priče i sigurno je ušla u nepisane anale neke pradavne „panonske mitologije“. Ipak, to nije nikakva misteriozna pojava ili manifestacija onostranih događaja – reč je o prirodnom fenomenu koji se skoro svake godine, u zavisnosti od temperature vode i vodostaja, odigrava na obalama Tise u okolini vojvođanske varoši Kanjiže i u narodu se naziva „cvetanje reke“.

Međutim, nije reč o vodenoj biljci već o insektu zvanom tiski cvet ili Palngenia longicauda, čije parenje predstavlja prirodni fenomen koji se događa celim tokom Tise, od Segedina do ukrajinske granice, pa i u nekim rekama koje se ulivaju u Tisu. Slična vrsta insekata, Hexagenia Limbata, roji se još na reci Misisipi, na tromeđi država Minesota, Viskonsin i Ajova. Prva dva dana ciklusa parenja predstavljaju samo pripremu, da bi od trećeg do petog dana ova pojava dostigla svoj vrhunac. Iako se insekt tiski cvet smatra jednodnevnim, on živi pune tri godine – skoro sve vreme kao larva na glinovitom dnu reke. Na svetlost dana prvo izlaze mužjaci, koji se, u desetinama hiljada, pojavljuju na površini vode kao larve u beličastim čaurama. U roku od samo nekoliko minuta ove ružne larve postaju predivni leptiri. Tada izleću na obalu, traže čvrsto tlo ili list na drvetu i u toku pet minuta se ponovo presvlače, da bi se oslobođeni košuljice našli na otvorenom i započeli svoj svadbeni let. Oko tri godine u dubokoj, masnoj zemlji na obalama i dnu reke, ovi se insekti pripremaju za samo jednu stvar koju bi trebalo da postignu tokom samo jednog dana – za produženje vrste. Nad mirnom, do pre nekoliko sekundi uspavanom ravničarskom rekom, počinju da se kovitlaju oblaci insekata, a od lepeta krila desetina hiljada tiskih cvetova više nije moguće čuti ni talase.

Odjednom se pojavi mnogo mužjaka, pa ribe i žabe ne mogu sve da ih pojedu. To znači da polovina polno zrelih mužjaka biva „žrtvovana“. Kada se ribe i žabe gastronomski zadovolje i otežaju od hrane, na površini se pojavljuje druga polovina aktivnih mužjaka koja će oploditi ženke. Posle parenja, ženke se dižu uvis i iznad sredine reke oblikuju veliku cevastu formaciju i lete uzvodno dva-tri kilometra da bi tamo položile jaja, koja će se nošena tokom reke i svojim slobodnim padom ponovo vratiti na mesto parenja, da bi se za tri godine ponovo pojavili na istom mestu gde su bili i roditelji. Kako pripadnici roda Palngenia longicauda nemaju usta ili organe za varenje, žive samo dok traje energija koju su akumulirali dok su bili larve. Svaka ženka tiskog cveta položi između 7000 i 8000 jajašca. Iz oplođenih jajašca se za dve - tri nedelje izlegu larve koje se ukopavaju u glinoviti deo korita reke i rastu tri godine. Za to vreme moraju da se „presvuku“ oko dvadeset puta, a hranu i kiseonik im donosi voda. Sredinom juna meseca svake godine, ako su vremenski uslovi za završni razvoj larve povoljni a voda reke dovoljno topla, počinje rojenje. Negde oko 17 časova, bez ikakve najave, iz dubine reke ka površini kreće nepregledna povorka belih larvi. Naviru u tako velikom broju da ih ni ribe ne mogu uništiti, pa najveći broj stiže na suncem obasjanu površinu vode. Tada im na leđima puca tanka opna, košuljica, i iz larve se rađa lepršavi krilati insekt, nalik na vilinog konjica. Telo im je jarkožuto, a krila braon boje, dok se pod zracima sunca plavičasto presijavaju. Pošto su mužjaci izbegli mnogobrojne zamke i opasnosti i izašli na svetlost dana, sa dna počinju da pristižu larve ženki. One se odmah vinu uvis, gde se već roje mužjaci i počinje hajka na ženke koje su sitnije od mužjaka, imaju manje oči i repove.

Telo ovih insekata je dugo oko šezdeset, a raspon krila oko osamdeset milimetara. U dužinu tela nisu uračunati tanki trbušni nastavci koji su znatno duži kod mužjaka, a dostižu do petnaest centimetara. Cvetanje Tise nekada je bilo mnogo intenzivnije, jer i reka je bila znatno čistija, a tok joj nisu usporavale brane. Stariji žitelji Kanjiže pamte da se nekada, u vreme najintenzivnijeg rojenja insekata, nije mogla videti druga obala, a dovitljiviji paori su uginule insekte tovarili na zaprege i njima đubrili njive, dok su ih alasi koristili kao odlične mamce za ribu. Za one koji žive na njenim obalama, Tisa, koju takođe zovu i Panonska princeza, predstavlja izvor života, nade i opstanka, ali i opakog, ćudljivog protivnika. Ova reka izvire na zapadnim obroncima Karpata iz dva izvora koji formiraju Belu i Crnu Tisu. Njihovim spajanjem nastaje Tisa, čiji tok prolazi kroz Panonsku niziju, a u Srbiju ulazi na 3,5 kilometara severozapadno od Đale. Njen put je izrazito krivudav, pogotovo u delu koji prolazi kroz našu zemlju, što je bila posebna karakteristika reke pre regulacije korita i delimičnog skraćivanja toka. Presecanjem jedne okuke između mesta Mol i Ada, koje je vršeno između 1855. i 1856. godine, tok je skraćen za dva kilometra, a deo molskog atara je ostao na banatskoj strani. Današnja dužina Tise od izvora do ušća iznosi 977 kilometara, od čega tok kroz Srbiju iznosi 164 kilometra. Ova reka je oduvek korišćena za putnički i teretni brodski saobraćaj. U zimskim mesecima Tisa je obično pokrivena santama, a često je potpuno okovana ledom, čija debljina dostiže i do dvadeset centimetara. Voda Tise je odvajkada bila bogata ribom, a nekada je u reci bilo oko četrdeset vrsta. Danas su u njenim vodama prisutni šaran, som, kečiga, štuka, karaš i razne vrste bele ribe.

Na ovom području, klima je izrazito kontinentalna – hladne zime u kojima tokom meseca januara temperatura padne i do -28 stepeni po Celzijusu, i topla leta, kada tokom meseca jula temperatura ponekad dostiže 39 stepeni po Celzijusu. Najčešći i najintenzivniji vetar koji se pojavljuje na ovom području jeste severozapadni. Tu je i čuveni jugoistočni vetar „košava“ – koji dolazi sa Karpata i u znatnoj meri utiče na temperaturu u ovim krajevima.

Tiski cvet je nešto što postoji samo na ovoj reci, za razliku od ostalih ravničarskih tokova. Ova prastara grupa insekata bila je rasprostranjena na više reka Evrope, ali se nigde nije u takvim razmerama rojila kao na Tisi. Početkom ovog veka vrsta je nestala s područja zapadne Evrope i skoro sasvim iščezla u srednjoj Evropi. U Mađarskoj se tokom 2000. godine, na primer, udesetostručila količina industrijskog otrova i cijanida posle havarije nasipa u blizini jednog rumunskog rudnika, koji je vodu Tise štitio od mešanja sa kanalom za tečni otpad. U martu iste godine, nakon obilnih kiša, popustila je još jedna brana na rumunskoj strani i došlo je do poplave velikih razmera, poremetivši ekosistem čitavog regiona. Ipak, pošto su larve tiskog cveta u tom periodu bile ukopane duboko u mulj rečnog dna, uspele su da prežive.

Ljudi koji dolaze u junu kako bi posmatrali cvetanje Tise kažu da ih magija ovog događaja privlači više nego prizor Nijagarinih vodopada. Biti na ovoj reci u trenutku cvetanja znači biti svedok snage prirode, njene preciznosti i potpune pragmatičnosti. Pojava koja se običnom posmatraču definitivno čini nasumičnom, slučajnom i ničim najavljenom, u stvari je posledica tačnog prirodnog časovnika i u njoj ništa nije prepušteno slučaju. Poput proletnjeg rađanja prirode, oživljavanja flore i faune koja je mesecima bila okovana ledom, pojava tiskog cveta na tako spektakularan način rečito govori o snazi života, o energiji obnavljanja. Upravo to privlači veliki broj znatiželjnika, ali i saznanje da se takvoj pojavi može prisustvovati samo u određeno vreme i samo na određenom mestu.

NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U JULSKOM BROJU DONOSI:

■ MALARIJA:

Započinje ubodom, jednim malim bezbolnim ubodom. Ženka komarca dolazi noću, sleće na izloženi deo tela i postavlja se u pogrbljen položaj, glavom prema dole, položaj sprintera spremnog za start.

■ POSLEDNJI SATI LEDENOG ČOVEKA:

Jedan čovek zurio je kroz dobro mu poznatu šumu, iskrivljenog lica od bola zbog rane na desnoj ruci. Povremeno bi se zaustavljao i osluškivao da li ga neko prati...

■ RAJSKE PTICE

Njegov naklon je dubok i dostojanstven, čak i dok mu se tamna perjana pelerina nalik na somot zadiže i otkriva blede bokove...

Više o julskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na www.nationalgeographic-srbija.com.