Kompjuterske igrice

Kompjuterske igrice Razumevanje razlika ne samo igracaka vec i opstih uslova zivota, okruzenja i povecane paznje roditelja danas, nego pre nekoliko decenija uslov je da nove igracke ili igrice nase dece ne odbacujemo olako, samo zato sto ih ne razumemo ili nam nisu bliske. Pogresno je i prihvatanje novih igracaka, novih pravila ponasanja, novih obicaja… samo zato sto su postali popularni u vrsnjackom okruzenju ili iz nekih drugih slicnih, ali pogresnih razloga. Razlicita istrazivanja su dokazala da kompjuterske igre imaju i pozitivan i negativan uticaj. Pozitivan uticaj se ostvaruje ako su dobro izabrane tj. prilagodjene uzrastu deteta i ako je kontrolisano vreme provedeno pred racunarom. Ovi pozitivni efekti odnose se na poboljsano refleksno pamcenje, razvijeniji smisao za inicijativu i logiku, bolju koncentraciju. Takodje, mogu uticati na poboljsanje motornih vestina i snalazenje u prostoru, posebno kod mladje dece. Zato, umesto olakog odbacivanja ili povrsnog prihvatanja kompjuterskih igrica, razmislite o mogucim prednostima i nedostacima. PREDNOSTI kompjuterskih igrica: Novi pristup ucenju. Edukativne igrice nude veliki izvor informacija. Svako ucenje kroz igru je lakse i brze a ono nauceno se duze se pamti jer je deo licnog iskustva za razliku od klasicnog sedenja nad knjigom. Igrajuci se, dete nije ni svesno da uci. Na zalost, veoma je mali broj aktivnosti koje omogucavaju ovakav vid ucenja. Kada krene u skolu, ucenje kroz igru postaje gotovo sasvim zaboravljen nacin ucenja. Savladavanje osnova kompjutera. Igrice su osnova kompjuterske pismnosti a ovaj oblik pismenosti je jezik buducnosti. Vecina danasnjih velikih poznavaoca racunara zapocela je upoznavanje sa novim tehnologijama upravo preko igrica, a nema dileme da i vase dete mora savladati kompjutersku pismenost. Nova, “carobna” iskustva. Nije mnogo verovatno da ce se na putu do skole dete sresti sa vitezom u sarenom oklopu, ili se boriti sa transformers cudovistima ili biti superheroj NBA kosarkaske lige, bez obzira koliko to zarko zeli. Kompjuterske igrice omogucuju detetu ulazak u razlicite uloge (princevi, carobnjaci, zveri, superheroji…) i tako, mnoge decje zelje mogu biti lako ostvarene. Ovaj vid identifikacije je daleko mocniji nego kada se cita knjiga (jer racunar nudi vizuelnu sliku), ili kada se gleda film (dete sada aktivno ucestvuje tj. njegovi pokreti uticu na odredjene aktivnosti koje izvodi lik iz kompjuterske igrice). Igrice daju osecaj natprirodnih moci i osecaj vaznosti koji tako cesto nedostaje nasoj deci. Oslobadjanje od napetosti. Deci su ventili za izbacivanje potisnutih emocija, natalozenih zbunjujucih iskustava, ili jednostavnog viska energije potrebni koliko i odraslima. Medjutim, dok odrasli, pored igre, poznaju i neke druge oblike za kanalisanje napetosti ili stresa (meditacije, mali rituali, razgovori sa prijateljima, fizicke vezbe….) za dete je igra cesto jedini prihvatljiv ventil za prevazilazenje ovakvih stanja. Dok igraju igrice, deca uce da postuju pravila i tako povecavaju sposobnost samodiscipline i autonomije. Ucenje engleskog jezika.Vecina roditelja predskolaca zna da u ovom uzrastu njihova deca nova znanja upijaju poput sundjera. Tako, pocetne osnove engleskog jezika, na primer, koje dete usvaja vec i gledanjem stranih crtanih filmova ili koriscenjem tastature pri igranju kompjuterskih igrica predstavlja veliku olaksicu kada bude pocelo svesno da uci strani jezik. NEDOSTACI kompjuterskih igrica: Zdravlje. Usled dugotrajnog sedenja, moguci su negativni uticaji na vid zbog opterecenja i naprezanja ociju a zbog opste telesne neaktivnosti dolazi do slabljenja tonusa misica, smanjene kondicije, krivljenje kicme. Doduse, iste posledice moguce su i usled dugotrajnog gledanja TV-a. Dalje, manja potrosnja kalorija dovodi do gojaznosti, slabe kondicije, opadanja interesovanja za sportske aktivnosti. Sa druge strane, ni gledanje filmova u bioskopu, ili slusanje opere nece narocito uticati na trosenje kalorija. Agresivnost. S obzirom da deca nisu formirane licnosti, nasilni sadrzaji zaista mogu podstaci njihovu agresivnost jer deca ne mogu da procene efekte svog ponasanja. Gledajuci svoje roditelje, okruzenje, vrsnjake – ona se uce odredjenom ponasanju. Kada su u velikoj meri“filovana” ponasanjem likova iz kompjuterskih igara, i ova ponasanja prenose na licni plan, kopiraju, prihvataju kao sopstvena. Ali, da li su kompjuterske igrice opasnije po kolicini nasilja nego crtani ili akcioni filmovi ili bilo koji drugi sadrzaji kojima su izlozena deca? Za razliku od igrica koje su fiktivne, izmisljene… ostali sadrzaji, iz drugih medija mnogo imaju vecu moc, jer su cesto stvarni a tako i opasniji. Na zalost, danasnja kultura je kultura nasilja (filmovi, knjige, spotovi…)od koje je nemoguce pobeci ili izolovati dete i bilo bi povrsno svu krivicu baciti samo na kompjuterske igre. Uostalom, nisu sve igrice agresivne. Danas na trzistu postoje i one koje nemaju nasilan sadrzaj, koje su, pre svega edukativne ili zabavne. Neosetljivost na stvarnost. Agresivni sadrzaji iz razlicitih medija mogu formirati neosetljivost deteta za stvarno nasilje ili stvarne, realne dogadjaje iz njegove svakodnevice. Ovaj nedostatak kompjuterskih igrica se prevazilazi vasim, roditeljskim, aktivnim ucescem pri izboru igara koje nude deci … Zabranama odredjenih igracaka ili igrica tu zabranjenu igru cinite jos interesantnijom (princip “zabranjenog voca”), ali kada ulozite napor da usmerite dete ka njemu primerenim igricama dobijate visestruke efekte. Pokazali ste interesovanje za njegovu trenutnu fazu razvoja, omogucili mu da ide “u korak” sa svojim vrsnjacima, poboljsali vas medjusobni odnos… Odsustvo maste. Igracu nije ostavljen ni delic kreativnog domisljanja. U odredjenoj igrici, on ima svoje zadatke, boju kose i odecu, bas kao sto su i njegovi protivnici, prepreke, zeljene nagrade uvek unapred odredjene. Nemoguce je napraviti bilo kakav potez koji nije predvidjen samom igrom. Slicno kao i u crtanim filmovima, ono sto je u jednom kadru fatalno, u drugom kao da se nije ni dogodilo Odsustvo stvarnog saigraca. Ukoliko se vase dete oseca usamljenim dok igra neku kompjutersku igricu to je siguran znak da mu je ona dosadna, da nije prilagodjena njegovim potrebama i da je pravi trenutak da mu pronadjete “stvarno” drustvo. Deca koja osim racunara ne zele nikakvo dodatno drustvo imaju samo subjektivan dozivljaj da im je to dovoljno. Igre koje zahtevaju vise igraca razvijaju socijalizaciju deteta, uce ga timskom radu, neophodnosti postovanja odredjenih pravila, elementima kao sto su strategija, sreca… a kompjuterske igre to ne podrazumevaju. Odsustvo komunikacije. Za dete predskolskog i osnovnoskolskog uzrasta veoma je bitno da stekne osnove verbalnog izrazavanja koje ce kasnije dalje nadogradjivati. S obzirom da jedna igra vrlo cesto “vuce” u sledecu, ubrzo deca postaju pravi strucnjaci u kompjuterskim terminima ali nevesti u obicnoj, svakodnevnoj komunikaciji. Zahvaljujuci racunarima, verbalna komunikacija se sve vise zapostavlja i slabi. Sa druge strane, starija deca se mogu upecati u “on-line” komunikaciju i igre. Budite maksimalno ukljuceni i oprezni. Ove zajednice igraca lako mogu razviti osecaj pripadnosti kod deteta. Neke igre traze formiranje grupa ili klanova tj. posebnih timova koji se bore kao ekipa protiv drugih klanova. Naucite ga da njegovi online prijatelji mozda nisu ono sto tvrde da jesu, i koliko je rizicno davati licne podatke na Internetu. Zaraznost. Ne postoji nikakav dokument koji bi odredio koji stadijum igranja kompjuterskih igrica se smatra preteranim tj. zavisnickim. Ipak, kada se dete jednom “upeca” bez obzira da li istrazuje sve nivoe u jednoj igri, ili “guta” igru za igrom, bice tesko odvojiti ga od racunara. Ako se ne vidja sa prijateljima, izbegava komunikaciju i ne prihvata ni jedan drugi nacin provodjenja svog slobodnog vremena, postoji osnova za formiranje zavisnosti, ili se ona vec razvila. Medjutim, problem nije samo u igrama, vec u opstem stanju deteta, njegovoj emotivnoj zrelosti, osecanju nesigurnosti, neprihvacenosti ili sl. U tinejdzerskim godinama i kasnije, stecena zavisnost od kompjuterskih igara je znak da ove osobe imaju odredjene psiholoske probleme kojima su igre posluzile samo kao okidac. Ipak, o problemu zavisnosti se vise govori nego sto on realno postoji kao problem. Naime, kod vecine dece ne stvara se zavisnost vec je to samo jedna faza u njihovom razvoju. Uostalom, da igrice izazivaju zavisnost odavno bi se znalo, jer je do sada prodato na milione igara sirom sveta. Uloga roditelja Ohrabrujete decu da vode zdrav zivot. Ponudite druge sadrzaje. Pokazite primerom. Smislite nesto sto ce detetu biti zanimljivije nego da sedi ispred racunara satima. Ponudite mu svoje drustvo. Ukljucite ga u sportske aktivnosti, umetnicke radionice. Podrazumeva se da moze da igra i kompjuterske igrice, ali vi vodite racuna o izboru igara (koliko su edukativne, koliko agresivne, koliko prilagodjene njegovom uzrastu...) Pratite koliko sati dete provodi igrajuci se. Napravite sistem ogranicenja. Na primer, ako prekoraci dogovoreno vreme, sledeceg dana nece igrati svoje igrice. Cuvajte se preterivanja. Vreme predvidjeno za kompjuter zavisi od detetovog uzrasta. Ipak, ovo vreme ne bi smelo da bude na stetu fizickih aktivnosti i igre sa vrsnjacima. Roditeljima je sve sto deca cine “na svoju ruku”, tj. sto nije ucenje za skolu – gubljenje vremena. Retko kada pomisle da je gledanje sporstkih dogadjaja ili citanje novina, mozda njihov licni gubitak vremena. Sa druge strane, kao sto imate kriterijume za dobre i lose filmove ili knjige, tako ni sve kompjuterske igre nisu iste. Jelena Holcer Roditeljima je sve sto deca cine “na svoju ruku”, tj. sto nije ucenje za skolu – gubljenje vremena. Retko kada pomisle da je gledanje sporstkih dogadjaja ili citanje novina, mozda njihov licni gubitak vremena. Sa druge strane, kao sto imate kriterijume za dobre i lose filmove ili knjige, tako ni sve kompjuterske igre nisu iste.

Razumevanje razlika ne samo igračaka već i opštih uslova života, okruženja i povećane pažnje roditelja danas, nego pre nekoliko decenija uslov je da nove igračke ili igrice naše dece ne odbacujemo olako, samo zato što ih ne razumemo ili nam nisu bliske.

Pogrešno je i prihvatanje novih igračaka, novih pravila ponašanja, novih običaja… samo zato što su postali popularni u vršnjačkom okruženju ili iz nekih drugih sličnih, ali pogrešnih razloga.

Različita istraživanja su dokazala da kompjuterske igre imaju i pozitivan i negativan uticaj. Pozitivan uticaj se ostvaruje ako su dobro izabrane tj. prilagođene uzrastu deteta i ako je kontrolisano vreme provedeno pred računarom. Ovi pozitivni efekti odnose se na poboljšano refleksno pamćenje, razvijeniji smisao za inicijativu i logiku, bolju koncentraciju. Takođe, mogu uticati na poboljšanje motornih veština i snalaženje u prostoru, posebno kod mlađe dece.

Zato, umesto olakog odbacivanja ili površnog prihvatanja kompjuterskih igrica, razmislite o mogućim prednostima i nedostacima.

PREDNOSTI kompjuterskih igrica:

Novi pristup učenju. Edukativne igrice nude veliki izvor informacija. Svako učenje kroz igru je lakše i brže a ono naučeno se duže se pamti jer je deo ličnog iskustva za razliku od klasičnog sedenja nad knjigom. Igrajući se, dete nije ni svesno da uči.

Na žalost, veoma je mali broj aktivnosti koje omogućavaju ovakav vid učenja. Kada krene u školu, učenje kroz igru postaje gotovo sasvim zaboravljen način učenja.

Savladavanje osnova kompjutera. Igrice su osnova kompjuterske pismnosti a ovaj oblik pismenosti je jezik budućnosti. Većina današnjih velikih poznavaoca računara započela je upoznavanje sa novim tehnologijama upravo preko igrica, a nema dileme da i vaše dete mora savladati kompjutersku pismenost.

Nova, “čarobna” iskustva. Nije mnogo verovatno da će se na putu do škole dete sresti sa vitezom u šarenom oklopu, ili se boriti sa transformers čudovištima ili biti superheroj NBA košarkaške lige, bez obzira koliko to žarko želi.

Kompjuterske igrice omogućuju detetu ulazak u različite uloge (prinčevi, čarobnjaci, zveri, superheroji…) i tako, mnoge dečje želje mogu biti lako ostvarene.

Ovaj vid identifikacije je daleko moćniji nego kada se čita knjiga (jer računar nudi vizuelnu sliku), ili kada se gleda film (dete sada aktivno učestvuje tj. njegovi pokreti utiču na određene aktivnosti koje izvodi lik iz kompjuterske igrice).

Igrice daju osećaj natprirodnih moći i osećaj važnosti koji tako često nedostaje našoj deci.

Oslobađanje od napetosti. Deci su ventili za izbacivanje potisnutih emocija, nataloženih zbunjujućih iskustava, ili jednostavnog viška energije potrebni koliko i odraslima.

Međutim, dok odrasli, pored igre, poznaju i neke druge oblike za kanalisanje napetosti ili stresa (meditacije, mali rituali, razgovori sa prijateljima, fizičke vežbe….) za dete je igra često jedini prihvatljiv ventil za prevazilaženje ovakvih stanja. Dok igraju igrice, deca uče da poštuju pravila i tako povećavaju sposobnost samodiscipline i autonomije.

Učenje engleskog jezika.Većina roditelja predškolaca zna da u ovom uzrastu njihova deca nova znanja upijaju poput sunđera. Tako, početne osnove engleskog jezika, na primer, koje dete usvaja već i gledanjem stranih crtanih filmova ili korišćenjem tastature pri igranju kompjuterskih igrica predstavlja veliku olakšicu kada bude počelo svesno da uči strani jezik.

NEDOSTACI kompjuterskih igrica:

Zdravlje. Usled dugotrajnog sedenja, mogući su negativni uticaji na vid zbog opterećenja i naprezanja očiju a zbog opšte telesne neaktivnosti dolazi do slabljenja tonusa mišića, smanjene kondicije, krivljenje kičme.

Doduše, iste posledice moguće su i usled dugotrajnog gledanja TV-a. Dalje, manja potrošnja kalorija dovodi do gojaznosti, slabe kondicije, opadanja interesovanja za sportske aktivnosti.

Sa druge strane, ni gledanje filmova u bioskopu, ili slušanje opere neće naročito uticati na trošenje kalorija.

Agresivnost. S obzirom da deca nisu formirane ličnosti, nasilni sadržaji zaista mogu podstaći njihovu agresivnost jer deca ne mogu da procene efekte svog ponašanja. Gledajući svoje roditelje, okruženje, vršnjake – ona se uče određenom ponašanju. Kada su u velikoj meri“filovana” ponašanjem likova iz kompjuterskih igara, i ova ponašanja prenose na lični plan, kopiraju, prihvataju kao sopstvena.

Ali, da li su kompjuterske igrice opasnije po količini nasilja nego crtani ili akcioni filmovi ili bilo koji drugi sadržaji kojima su izložena deca? Za razliku od igrica koje su fiktivne, izmišljene… ostali sadržaji, iz drugih medija mnogo imaju veću moć, jer su često stvarni a tako i opasniji.

Na žalost, današnja kultura je kultura nasilja (filmovi, knjige, spotovi…)od koje je nemoguće pobeći ili izolovati dete i bilo bi površno svu krivicu baciti samo na kompjuterske igre. Uostalom, nisu sve igrice agresivne. Danas na tržištu postoje i one koje nemaju nasilan sadržaj, koje su, pre svega edukativne ili zabavne.

Neosetljivost na stvarnost. Agresivni sadržaji iz različitih medija mogu formirati neosetljivost deteta za stvarno nasilje ili stvarne, realne događaje iz njegove svakodnevice. Ovaj nedostatak kompjuterskih igrica se prevazilazi vašim, roditeljskim, aktivnim učešćem pri izboru igara koje nude deci …

Zabranama određenih igračaka ili igrica tu zabranjenu igru činite još interesantnijom (princip “zabranjenog voća”), ali kada uložite napor da usmerite dete ka njemu primerenim igricama dobijate višestruke efekte. Pokazali ste interesovanje za njegovu trenutnu fazu razvoja, omogućili mu da ide “u korak” sa svojim vršnjacima, poboljšali vaš međusobni odnos…

Odsustvo mašte. Igraču nije ostavljen ni delić kreativnog domišljanja. U određenoj igrici, on ima svoje zadatke, boju kose i odeću, baš kao što su i njegovi protivnici, prepreke, željene nagrade uvek unapred određene. Nemoguće je napraviti bilo kakav potez koji nije predviđen samom igrom. Slično kao i u crtanim filmovima, ono što je u jednom kadru fatalno, u drugom kao da se nije ni dogodilo

Odsustvo stvarnog saigrača. Ukoliko se vaše dete oseća usamljenim dok igra neku kompjutersku igricu to je siguran znak da mu je ona dosadna, da nije prilagođena njegovim potrebama i da je pravi trenutak da mu pronađete “stvarno” društvo.

Deca koja osim računara ne žele nikakvo dodatno društvo imaju samo subjektivan doživljaj da im je to dovoljno. Igre koje zahtevaju više igrača razvijaju socijalizaciju deteta, uče ga timskom radu, neophodnosti poštovanja određenih pravila, elementima kao što su strategija, sreća… a kompjuterske igre to ne podrazumevaju.

Odsustvo komunikacije. Za dete predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta veoma je bitno da stekne osnove verbalnog izražavanja koje će kasnije dalje nadograđivati. S obzirom da jedna igra vrlo često “vuče” u sledeću, ubrzo deca postaju pravi stručnjaci u kompjuterskim terminima ali nevešti u običnoj, svakodnevnoj komunikaciji. Zahvaljujući računarima, verbalna komunikacija se sve više zapostavlja i slabi.

Sa druge strane, starija deca se mogu upecati u “on-line” komunikaciju i igre. Budite maksimalno uključeni i oprezni. Ove zajednice igrača lako mogu razviti osećaj pripadnosti kod deteta. Neke igre traže formiranje grupa ili klanova tj. posebnih timova koji se bore kao ekipa protiv drugih klanova. Naučite ga da njegovi online prijatelji možda nisu ono što tvrde da jesu, i koliko je rizično davati lične podatke na Internetu.

Zaraznost. Ne postoji nikakav dokument koji bi odredio koji stadijum igranja kompjuterskih igrica se smatra preteranim tj. zavisničkim. Ipak, kada se dete jednom “upeca” bez obzira da li istražuje sve nivoe u jednoj igri, ili “guta” igru za igrom, biće teško odvojiti ga od računara. Ako se ne viđa sa prijateljima, izbegava komunikaciju i ne prihvata ni jedan drugi način provođenja svog slobodnog vremena, postoji osnova za formiranje zavisnosti, ili se ona već razvila.

Međutim, problem nije samo u igrama, već u opštem stanju deteta, njegovoj emotivnoj zrelosti, osećanju nesigurnosti, neprihvaćenosti ili sl. U tinejdžerskim godinama i kasnije, stečena zavisnost od kompjuterskih igara je znak da ove osobe imaju određene psihološke probleme kojima su igre poslužile samo kao okidač.

Ipak, o problemu zavisnosti se više govori nego što on realno postoji kao problem. Naime, kod većine dece ne stvara se zavisnost već je to samo jedna faza u njihovom razvoju. Uostalom, da igrice izazivaju zavisnost odavno bi se znalo, jer je do sada prodato na milione igara širom sveta.

Uloga roditelja

Ohrabrujete decu da vode zdrav život. Ponudite druge sadržaje. Pokažite primerom. Smislite nešto što će detetu biti zanimljivije nego da sedi ispred računara satima. Ponudite mu svoje društvo. Uključite ga u sportske aktivnosti, umetničke radionice.

Podrazumeva se da može da igra i kompjuterske igrice, ali vi vodite računa o izboru igara (koliko su edukativne, koliko agresivne, koliko prilagođene njegovom uzrastu...)

Pratite koliko sati dete provodi igrajući se. Napravite sistem ograničenja. Na primer, ako prekorači dogovoreno vreme, sledećeg dana neće igrati svoje igrice. Čuvajte se preterivanja. Vreme predviđeno za kompjuter zavisi od detetovog uzrasta.

Ipak, ovo vreme ne bi smelo da bude na štetu fizičkih aktivnosti i igre sa vršnjacima.