Škola sreće

Skola srece U Nemackoj, u gradu Hidelbergu, uveden je kao redovan, tj. obavezan predmet: “Sreca”. Odlucili su da pokusaju da svoje srednjoskolce uce zadovoljstvu zivota, vedrini, samopouzdanju. Predavanja ce vrsiti ucitelji, pedagozi, psiholozi, glumci, terapeuti… Ne znam da li se ocenjuje i kako. Jos me vise zanima da li su predavaci srecne osobe? Po kom i cijem kriterijumu? Britanski psiholog Richard Wiseman vec 15-ak godina proucava pojmove srece i nesrece. 1994. godine pokrenuo je „Projekat sreca“ sastavljenog od niza eksperimenata sa 400 dobrovoljaca koji sebe smatraju izrazito srecnima ili izrazito nesrecnima. U jednom od eksperimenata oni su zamoljeni da prelistaju odredjeni casopis i prebroje sve fotografije u njemu. “Nesrecnici” su u roku od dva minuta zavrsili zadatak. Za razliku od njih, “srecnici” su vec na prvim stranama casopisa primetili komentar: “Ovaj casopis sadrzi ukupno 43 fotografije. Ne morate dalje brojati”. Takodje, u sredini casopisa nalazilo se i ovo objasnjenje: “Dovoljno je da kazete da ste primetili ovu stranicu i dobicete novac.” Jasno, »nesrecnici«, uopste nisu primetili ni jedno ni drugo objasnjenje. Odnosno: sto su vise bili koncentrisani na nesto konkretno, to su manje primecivali opsti kontekst, sto je tipicno ponasanje onih koji sebe dozivljavaju kao nesrecne. Wiseman je napravio i tipologiju, tj. osnovne karakteristike i srecnih i nesrecnih osoba. Tako, po njemu, srecne osobe su opustene, otvorene, lako prepoznaju nove prilike. Ne plase se izazova i promena. Imaju visok stepen samopouzdanja.Veruju sebi i svojim instinktima ali umeju da prihvataju i tudja misljenja. Za razliku od njih, »nesrecni« ljudi brinu unapred, odbijaju rizike, plase se velikih promena. Cesto veruju u praznovjerje koje nosi nesrecu, poput razbijanja ogledala, hodanja ispod merdevina, crnih macaka, broja 13... Prema ljudima su nepoverljivi jer su ubedjeni da je svaki kontakt zasnovan na interesu i usmeren na to da oni budu prevareni. Jedna od najbitnijih razlika izmedju srecnih i nesrecnih jeste njihova sposobnost suocavanja sa problemima i velikim zivotnim krizama, ili nesrecama. Wiseman je zatrazio od svojih ispitanika da zamisle da su bili svedoci oruzane pljacke tokom koje su i sami bili povredjeni a zatim da taj dogadjaj opisu i definisu kao srecan ili kao nesrecan. Naravno, oni koji i inace svet posmatraju sa najcrnje moguce strane su sa velikim zarom govorili kako su mogli ostati bez glave i kako se uvek nadju na pogresnom mestu u pogresno vreme. Za razliku od njih, srecnici su u ovom dogadjaju videli cinjenicu da se sve, ipak, dobro zavrsilo, da su sada bogatiji za jedno iskustvo. Na kraju svog desetogodisnjeg istrazivanja Wiseman je osnovao »skolu srece«, zasnovanu na principima da se ljudi ne radjaju srecni vec da srecu sami stvaraju, odnosno da se sreci mogu nauciti. Kako? Promenom negativnog zivotnog stava u pozitivan, koncentrisanjem na prijatna iskustva, podsecanjem na lepe uspomene, prihvatanjem svoje buducnosti sa osmehom. Jasno, sve je to lakse reci nego uciniti. Sa druge strane, znamo da u prvoj godini zivota deteta, odrasli iz njegove okoline, pre svega majka zadovoljava sve njegove potrebe. Medjutim, ove potrebe nisu samo fizioloske i fizicke (za hranjenjem, spavanjem, presvlacenjem..) vec i psihicke (potreba za dodirom, za paznjom, neznoscu...). U zavisnosti od toga koliko su ove potrebe zadovoljene dete stice odredjeno iskustvo. Zatim, to svoje iskustvo generalizuje na celokupno svoje okruzenje. Ukratko, vec u ovom ranom uzrastu, na osnovu poverenja koje je steklo u svoju majku i toga koliko je bilo pazeno, voljeno, mazeno... dete svet dozivljava kao pretezno prijatno, ili pretezno neprijatno mesto. Da li se vec tada odredjuje hoce li odrasti u buduceg optimistu ili pesimistu? Mnogima je period ranog detinjstva, pre polaska u skolu najveseliji, najnasmejaniji, mozda i najsrecniji. Odrastajuci deca postaju sve ozbiljnija. Veliki krivac je skola, istovremeno i obavezna i veoma naporna. Naucnici tvrde da kada se zavrsi period odrastanja, odredjeno shvatanje sveta je u potpunosti zavrseno. Podrazumeva se da su vazne i zivotne okolnosti, tj. sto manji broj stresova kako bi se formiralo pozitivno dozivljavanje sveta. Medjutim, to ne znaci da ukoliko ste propustili da se jos u prvim godinama zivota opredelite za srecu, vedrinu i optimizam kao zivotni stav – da ste zakasnili. Mozda se sreca ne moze nauciti u nekoj skoli, na nacin kao sto se uci voznja automobila, krojacki zanat ili aranziranje cveca. Medjutim, ono sto se ce sigurno doprineti srecnijem odrastanju dece jeste unosenje sto vise vedrine i optimizma u porodicnu atmosferu. Promenite ugao gledanja na neki problem. Na primer, kada vas uhvate «crne misli» pokusajte istu stvar da sagledate iz nekog drugog ugla (sta bi o tome, na primer, rekao neko koga, mozda, ne poznajete ali postujete?). Izbegnite da strahujete unapred. Okruzite se pozitivnim ljudima. Priustite sebi nesto lepo. Otidjite negde sa prijateljima. Recite nekome da ga volite. Obezbedite sebi 8 sati spavanja nocu. Provodite sto vise vremena na otvorenom prostoru. Slusajte svoju omiljenu muziku. • Smejte se sa svojom decom, makar smeh izazivali obicnim golicanjem. Smeh ce vas opustiti, popraviti trenutno raspolozenje, ukloniti bar malo stresa. • Igrajte se sa decom. Svaka vasa zajednicka igra je lekovita, bez obzira da li izmisljate nove, samo vase, ili se igrate nekih vec postojecih. Igra je polje gde je svima dozvoljeno da budu opusteni, kreativni, rastereceni. Iako je igra lekovita i za odrasle osobe, svaki put kada se igrate sa svojim detetom, ma koliko ono imalo ozbiljan izraz lica i ozbiljno pristupalo samoj igri – budite sigurni da se iznutra osmehuje. • U predskolskom periodu deca usvajaju nacin ponasanja svojih roditelja. Ona uce iz primera, kopiranjem uzora onih koji su im najblizi. Iskrenosti tj. nelaganju ce se najpre nauciti ako vi sami ne lazete. Zavolece knjige ukoliko ih vi rado citate, uzivace u praznicima, ako i vi uzivate. Imace onakav pristup resavanju problema kakav vi imate. Ukoliko ih resavate sa osmehom i entuzijazmom, cinite mnogo za detetovo vedrije odrastanje i samopouzdanje. Ukratko: mozda ce vasa deca imati zivot pod “srecnom zvezdom”, ukoliko ste vi srecni. Licno, meni se uvek cinilo da sto se vise bavim svojim detetom, (i to ne kada postoji problem za resavanje, vec u obicnim, svakodnevnim prilikama), osecam se srecnijom. Sa druge strane, kao pedagog koji se vec godinama bavi pitanjima decijih emocija znam da su i deca srecnija kada su im roditelji posveceni, i kada rastu okruzena sigurnoscu, razumevanjem, paznjom. Sve mi se cini, prva lekcija u skoli srece morala bi biti tu negde. Ljubav. Da li je sreca: a) navika, b) umece, sposobnost, vestina, c) filozofija…Koja je razlika izmedju srece i optimizma? Da li se i kako sreca moze nauciti? Postoji li idealno vreme za ucenje, neka preporucljiva granica, kao, na primer, za strani jezik? Da li je moguce ostati ali i postati “srecan u nesrecnom svetu”, posebno tamo gde je osmeh – dogadjaj? Konacno, mozemo li sreci nauciti nasu decu? pise: Jelena Holcer Da li se i kako sreca moze nauciti? Da li je moguce ostati ali i postati “srecan u nesrecnom svetu”, posebno tamo gde je osmeh – dogadjaj? Konacno, mozemo li sreci nauciti nasu decu?

U Nemačkoj, u gradu Hidelbergu, uveden je kao redovan, tj. obavezan predmet: “Sreća”. Odlučili su da pokušaju da svoje srednjoškolce uče zadovoljstvu života, vedrini, samopouzdanju. Predavanja će vršiti učitelji, pedagozi, psiholozi, glumci, terapeuti… Ne znam da li se ocenjuje i kako. Još me više zanima da li su predavači srećne osobe? Po kom i čijem kriterijumu?

Britanski psiholog Richard Wiseman već 15-ak godina proučava pojmove sreće i nesreće. 1994. godine pokrenuo je „Projekat sreća“ sastavljenog od niza eksperimenata sa 400 dobrovoljaca koji sebe smatraju izrazito srećnima ili izrazito nesrećnima. U jednom od eksperimenata oni su zamoljeni da prelistaju određeni časopis i prebroje sve fotografije u njemu. “Nesrećnici” su u roku od dva minuta završili zadatak. Za razliku od njih, “srećnici” su već na prvim stranama časopisa primetili komentar: “Ovaj časopis sadrži ukupno 43 fotografije. Ne morate dalje brojati”. Takođe, u sredini časopisa nalazilo se i ovo objašnjenje: “Dovoljno je da kažete da ste primetili ovu stranicu i dobićete novac.” Jasno, »nesrećnici«, uopšte nisu primetili ni jedno ni drugo objašnjenje. Odnosno: što su više bili koncentrisani na nešto konkretno, to su manje primećivali opšti kontekst, što je tipično ponašanje onih koji sebe doživljavaju kao nesrećne.

Wiseman je napravio i tipologiju, tj. osnovne karakteristike i srećnih i nesrećnih osoba. Tako, po njemu, srećne osobe su opuštene, otvorene, lako prepoznaju nove prilike. Ne plaše se izazova i promena. Imaju visok stepen samopouzdanja.Veruju sebi i svojim instinktima ali umeju da prihvataju i tuđa mišljenja. Za razliku od njih, »nesrećni« ljudi brinu unapred, odbijaju rizike, plaše se velikih promena. Često veruju u praznovjerje koje nosi nesreću, poput razbijanja ogledala, hodanja ispod merdevina, crnih mačaka, broja 13... Prema ljudima su nepoverljivi jer su ubeđeni da je svaki kontakt zasnovan na interesu i usmeren na to da oni budu prevareni. Jedna od najbitnijih razlika između srećnih i nesrećnih jeste njihova sposobnost suočavanja sa problemima i velikim životnim krizama, ili nesrećama. Wiseman je zatražio od svojih ispitanika da zamisle da su bili svedoci oružane pljačke tokom koje su i sami bili povređeni a zatim da taj događaj opišu i definišu kao srećan ili kao nesrećan. Naravno, oni koji i inače svet posmatraju sa najcrnje moguće strane su sa velikim žarom govorili kako su mogli ostati bez glave i kako se uvek nađu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Za razliku od njih, srećnici su u ovom događaju videli činjenicu da se sve, ipak, dobro završilo, da su sada bogatiji za jedno iskustvo.

Na kraju svog desetogodišnjeg istraživanja Wiseman je osnovao »školu sreće«, zasnovanu na principima da se ljudi ne rađaju srećni već da sreću sami stvaraju, odnosno da se sreći mogu naučiti. Kako? Promenom negativnog životnog stava u pozitivan, koncentrisanjem na prijatna iskustva, podsećanjem na lepe uspomene, prihvatanjem svoje budućnosti sa osmehom.

Jasno, sve je to lakše reći nego učiniti. Sa druge strane, znamo da u prvoj godini života deteta, odrasli iz njegove okoline, pre svega majka zadovoljava sve njegove potrebe. Međutim, ove potrebe nisu samo fiziološke i fizičke (za hranjenjem, spavanjem, presvlačenjem..) već i psihičke (potreba za dodirom, za pažnjom, nežnošću...). U zavisnosti od toga koliko su ove potrebe zadovoljene dete stiče određeno iskustvo. Zatim, to svoje iskustvo generalizuje na celokupno svoje okruženje. Ukratko, već u ovom ranom uzrastu, na osnovu poverenja koje je steklo u svoju majku i toga koliko je bilo paženo, voljeno, maženo... dete svet doživljava kao pretežno prijatno, ili pretežno neprijatno mesto. Da li se već tada određuje hoće li odrasti u budućeg optimistu ili pesimistu? Mnogima je period ranog detinjstva, pre polaska u školu najveseliji, najnasmejaniji, možda i najsrećniji. Odrastajući deca postaju sve ozbiljnija. Veliki krivac je škola, istovremeno i obavezna i veoma naporna. Naučnici tvrde da kada se završi period odrastanja, određeno shvatanje sveta je u potpunosti završeno. Podrazumeva se da su važne i životne okolnosti, tj. što manji broj stresova kako bi se formiralo pozitivno doživljavanje sveta. Međutim, to ne znači da ukoliko ste propustili da se još u prvim godinama života opredelite za sreću, vedrinu i optimizam kao životni stav – da ste zakasnili.

Možda se sreća ne može naučiti u nekoj školi, na način kao što se uči vožnja automobila, krojački zanat ili aranžiranje cveća. Međutim, ono što se će sigurno doprineti srećnijem odrastanju dece jeste unošenje što više vedrine i optimizma u porodičnu atmosferu.

Promenite ugao gledanja na neki problem. Na primer, kada vas uhvate «crne misli» pokušajte istu stvar da sagledate iz nekog drugog ugla (šta bi o tome, na primer, rekao neko koga, možda, ne poznajete ali poštujete?). Izbegnite da strahujete unapred. Okružite se pozitivnim ljudima. Priuštite sebi nešto lepo. Otiđite negde sa prijateljima. Recite nekome da ga volite. Obezbedite sebi 8 sati spavanja noću. Provodite što više vremena na otvorenom prostoru. Slušajte svoju omiljenu muziku.

• Smejte se sa svojom decom, makar smeh izazivali običnim golicanjem. Smeh će vas opustiti, popraviti trenutno raspoloženje, ukloniti bar malo stresa.
• Igrajte se sa decom. Svaka vaša zajednička igra je lekovita, bez obzira da li izmišljate nove, samo vaše, ili se igrate nekih već postojećih. Igra je polje gde je svima dozvoljeno da budu opušteni, kreativni, rasterećeni. Iako je igra lekovita i za odrasle osobe, svaki put kada se igrate sa svojim detetom, ma koliko ono imalo ozbiljan izraz lica i ozbiljno pristupalo samoj igri – budite sigurni da se iznutra osmehuje.
• U predškolskom periodu deca usvajaju način ponašanja svojih roditelja. Ona uče iz primera, kopiranjem uzora onih koji su im najbliži. Iskrenosti tj. nelaganju će se najpre naučiti ako vi sami ne lažete. Zavoleće knjige ukoliko ih vi rado čitate, uživaće u praznicima, ako i vi uživate. Imaće onakav pristup rešavanju problema kakav vi imate. Ukoliko ih rešavate sa osmehom i entuzijazmom, činite mnogo za detetovo vedrije odrastanje i samopouzdanje. Ukratko: možda će vaša deca imati život pod “srećnom zvezdom”, ukoliko ste vi srećni.

Lično, meni se uvek činilo da što se više bavim svojim detetom, (i to ne kada postoji problem za rešavanje, već u običnim, svakodnevnim prilikama), osećam se srećnijom. Sa druge strane, kao pedagog koji se već godinama bavi pitanjima dečijih emocija znam da su i deca srećnija kada su im roditelji posvećeni, i kada rastu okružena sigurnošću, razumevanjem, pažnjom. Sve mi se čini, prva lekcija u školi sreće morala bi biti tu negde. Ljubav.