Trafikantska kultura

Knjižare i knjigoljupci su krivi za sve. Učeni bibliotekarski umovi su nam određivali sudbinu dok 1946. nisu došli oni divni ljudi sa kozama na Dedinje i konačno vratili kulturu na nivo koji joj pripada, u blato. Onda su opet knjiški moljci pokušavali neka nepotrebna gibanja tokom 1968, jer se, bože moj, to isto događalo i u Francuskoj. Nešto malo komplikovanije u Pragu. A i Bitsli su pevali o revoluciji. Srećom, onaj koji je voleo tompuse i Džona Forda prepredeno je umeo da kaže jedno a uradi drugo, i eto nama naše omiljene dekade kada smo poslednji put živeli divno - sedamdesete.

Kako je bilo obožavanih osamdesetih

Onda je početkom osamdesetih pobesnela omladina opet počela da se okuplja po knjižarama, da piše poeziju, muziku, i - opet po ugledu na dekadentan Zapad, u kome se dešavalo nešto što prepoznajemo kao "novi talas" - pokuša da proda intelekt narodu koji ne podnosi kulturu.

Danas se svi pozivaju na te uglađene mlade momke koji su danas po nekim Parizima, Bečovima, ili kao savetnici državnika. Tokom te toliko slavljene dekade procvata liberalnih ideja se jako dobro znalo. U prodavnici ploča si mogao da kupiš ploče i kasete. Nekada se na mestu gde je danas jedna banka nalazila popularna knjižara, u ulici Srpskih vladara, koja je u prizemlju prodavala knjige a u suterenu ploče i kasete. Nove i stare. Domaće i strane. To je nekako bilo logično - ako voliš muziku, voliš i knjige.

Na trafikama, kojih je bilo i pre najvećeg procvata trafika tokom devedesetih (setimo se Slavije sa po tri reda pljeskavidžara, trafika i butika za razne mrsne đakonije...), prodavale su se dnevne, nedeljne i mesečne novine. Danas više nema ni Ekspres Politike ni Duge, ni Poleta, ni NON-a, ni Stava, ni Reportera, ni Starta. Bili su i stripovi, Eks Almanah, Super Eks Alamanah, Mini Eks Almanah, YU strip magazin, Alan Ford, Marvel, Dilan Dog, Marti Misterija.... Danas je ostala samo Stripoteka, na koju više niko ne obraća pažnju, jer je strip kultura slavno poginula za slobodu još devedesetih. Na trafikama su mogle da se kupe cigarete, žvake, bombone, kondomi... i to je uglavnom bilo sve, ali sa akcentom na sve one divne magazine i stripove kojih više nema.

Kako je bilo kuđenih devedesetih

Kultura devedesetih je bila recidiv osamdesetih, što jasno znači da je naša kultura tokom ove lepršave dekade bila distorzirana i hibridizovana. Trafike su postale kiosci koji su prodavali diskove, softver i filmove. Da nije bilo toga, ne bi bilo nikakve kulture. To je trajalo skoro čitavu deceniju. Čak su i posetioci iz inostranstva kupovali plodove naše kulture na kilogram. Onda je došao zakon o intelektualnoj svojini, i više niko, do dana današnjeg, nije kupovao tzv. "originale". Pogotovu danas, kada je download i majka i maćeha.

Međutim, ventil je morao negde da propišti. Baš u trenutku kada je Sajam knjiga postao jedino mesto na kome se kupuje knjige i kada je zatvorena slavina divx filmova, piratskih cdova i softvera, stidljivo se pojavio vesnik pošasti trafikantske kulture. "Ime ruže" Umberta Eka kao poklon uz najuglednije dnevne novine. I desilo se nešto što niko nije mogao da pretpostavi. Tiraž je planuo još pre nego što je prosečan Srbin krenuo na posao. Znači, pre 9 sati ujutru, nekoliko desetina hiljada primeraka popularnog štiva koje je napisao poznati teoretičar filma i medija planulo je kao da je džabe. A i jeste džabe. Da li je iko posle čitanja ove knjige poželeo da pročita i "Fukoovo klatno"? Da li je u stvari iko pročitao "Ime ruže"? Da li iko zna o čemu govori Aristotelova "Komedija"? Onda je i naš najtiražniji dnevnik počeo sa objavljivanjem popularnih izdanja. Nekoliko godina kasnije, i nekoliko tomova kasnije, svako je mogao da za cenu dva hleba, duguročnog mleka i pavlake po knjizi da stvori sebi biblioteku sastavljenu od velikih imena od Ficdžeralda do Vajlda i dalje.

Kako smo doakali kulturi

Onda je neko inteligentan shvatio da je trafika narodna majka, i počela je centralizacija ove rasprostranjene ustanove. Krenuli su cd albumi, pa je omiljeni Momčilo Bajagić Moca mogao da svoj poslednji album proda i u Kučevu i u Beogradu za manje novca. Pa su krenuli narodnjaci. Savremeni kulturolozi treba ovde da naprave stanku i elaboriraju i evaluiraju zašto mladi slušaju to što slušaju. Zato što je dostupno, zato što je jeftnino i zato što je zavodljivo. Po ugledu na Cecin album "London Mix", koji se takođe našao na trafici, velika svetska zvezda Prins je letos svoj album "Planet Earth" poklonio čitaocima nedeljnog izdanja Dejli Mejla, bivši vođa Kinksa Rej Dejvis je poklonio svoj album čitaocima Sandej Tajmsa. Svet je Srbija a ne obrnuto. I kao krem kremova, i fenomen koji je kriv za totalno posrnuće video klubova i bioskopa (pored milenijumske lenjosti, naravno) su DVD-ovi za 99 dinara. Ne brinite, postoje i oni za 149 ili 249, a to je samo zato što zli distributeri misle da mogu da uzmu ekstra dinare na atraktivnost proizvoda. Ipak, 99 dinara je sve što treba da znate. Na svakoj trafici u zemlji imate od Stivena Sigala do Sergeja Ejzenštajna, od Orsona Velsa do Žike Mitrovića, od Zvezda Granda do Džimija Hendriksa, i to sve za samo... 99 dinara.

Danas se knjižare zatvaraju i umesto njih niču lanci pudrijerskih radnji ili sportske kladionice. Najprodavaniji strani disk na nivou SCG je poslednji Madonin album, koji je otišao u nešto manje od 1.000 primeraka. Ne 10.000, nego 1.000 ili rečima "hiljadu". Red Hot Chilli Peppers treba da budu jako srećni ako se prodaju oko 500 komada. A the Flaming Lips, ako ste i čuli za njih, uspeli su da prodaju dva (2) primerka svog novog albuma.

Ovo nije prelazno stanje nego situacija koja će potrajati dok svi ne odemo na "virtuelno" ili makar dok se 60% Srbije ne zakači na broadband internet, da ne kažemo brzu globalnu mrežu. Do tada će svako imati prilike da, uz politički nekorektne cigarete, politički korektne žvake, kupi i neki klasik iz kinoteke, najnoviju knjigu poštovanog pisca koji je tek dobio Ninovu nagradu i remiks Sekinog albuma. I kondome. Ovo je realnost koja uopšte ne mora da bude nužno zlo. Samo se treba prilagoditi i izaći iz prokletstva upoređivanja sa "onim vremenima" kada je svima bilo bolje. Pitanje je...

Kako je u svetu

U svetu, trafikantska kultura je internet kultura, koja takođe vešto ubija tržište. Britanski bend Radiohead je svoj sedmi album "In Rainbows" stavio na internet po sistemu ko koliko da. Zainteresovani su plaćali od jedne do preko 100 funti za album od 11 pesama. Ovim je započela revolucija u muzičkoj industriji, neočekivana ali neizbežna tranzicija, koja još više diže uloge interneta kao dominantnog modela komunikacije a sa druge strane ponižava industriju cedeova.

Artistički, što je u ovom trenutku sekundarno, Radiohead su snimili najbolji album u poslednjih deset godina, još od "OK Computer", koji je izmenio demografiju modernog roka. Britanski bend The Charlatans je svoj poslednji album postavio na besplatan daunloud. U trenutku dominacije besplatnog deljenja muzike preko torenta i peer to peer sajtova, i u trenutku kada Bitlsi čekaju da se konačno pojave kao legalni daunloud, kraj 2007. postavio je sasvim nova pravila već uveliko porsnuloj muzičkoj industriji. Kako je suštinska demografija konzumenata pop muzike do danas ostala nepromenjena (13-24), u muzičkoj industriji, u smeni vekova dominira “tiha većina”, čiji raspon godišta ide od prvih, oficijelnih “tinejdžera” (bejbibumeri), koji danas uživaju petu deceniju života, sve do generacije X (srednje tridesete).

Bez sumnje, mladi će prvi shvatiti da rokenrol nosi determinisanu poruku, ali u digitalnom obliku. Materijalizam je konačno prevaziđen, a prava, nepatvorena demokratija je izgleda moguća u virtualnoj Distopiji. Budućnost je skrivena od nas. Ili se nalazi u trafici... Zavisi od perspektive.