Treptaj kroz savremenu gradsku arhitekturu na Javi

Kogod da je bio u situaciji da protrči kroz neki od gradova na centralnoj Javi kao što je Džogdžakarta, sasvim sigurno je ostao bez daha. I to ne samo zbog klimatskih uslova koji podrazumevaju ogromne količine sunca i visoku temperaturu odnosno, i u zavisnosti od godišnjeg doba, izlive monsunskih kiša, već i zbog užurbanosti i zahuktalosti okolnog života. Prašina, vrućina, izduvni gasovi, užarena izmaglica sunčeve jare ili voda koja lije u potocima s neba i nastavlja da teče po zemlji združeno mute već dovoljno nepripremljene poglede posetiteljki i posetilaca iz različitih krajeva sveta. Ipak, kad se prašina slegne, kiša oslabi, a sunce umesto da zaklanja počne da obasjava grad, kulise na kojima se odvija vreva polako krenu da izranjaju pred očima dopuštajući im da lutaju, klize, zastaju i meškolje se po građevinama načičkanim svuda naokolo, dokle god pogled seže...

Možda je upravo to prvi utisak o gradskoj arhitekturi na Javi; svaki pedalj zemlje osvojen je nekom građevinom, zdanjem, konstrukcijom, ređe višespratnom, češće s jednim do nekoliko spratova, s balkonima i verandama ili bez njih, monumentalnom ili skromnom, stambenom ili poslovnom, od čelika, betona i stakla, ali i od manje trajnog materijala. Ipak, sve to—i još ponešto—može da se spakuje i smesti u samo jedan pogled.

Uprkos činjenici da i nevešto oko može da otkrije da se razvoj arhitekture odvija u skladu s urbanističkim planovima koji su, mereni zapadnim kriterijumima, okvirni i (izuzetno) fleksibilni, kadrirano pogledom, sve što u letimičan, slučajan treptaj oka stane tu i ostane. Ne strči, ne ječi i odzvanja, ne beži i ne povlači se, već se niže, slaže i uklapa u prijatnu celinu.

Naime, u slučaju da se osoba koja posmatra javanski arhitektonski pejzaž rukovodi čulima, a ne proračunima i tehničkim, odnosno(zapadnjačkim) istorijsko-umetničkim kriterijumima, šarenilo okolnih boja i oblika proizvodi i za sobom ostavlja utisak lakoće i nenamernog sklada.

Fasada može da bude probijena mnoštvom otvora, ali i da liči na spoljašnji zid utvrđenja, može da bude nagnuta pod različitim uglovima u odnosu na ulicu, da nosi ili ne balkone, da bude otkrivena, šarena i/ili jednobojna, ili da je prekriva rešetkast paravan od bambusa ili rotana. Može da je krasi secesija u tragovima ili moderna u volumenima. A može da bude inspirisana i lokanom graditeljskom tradicijom, u oblicima i/ili materijalima. I otvori na njoj mogu da budu najrazličitiji, od onih koji liče na puškarnice, okruglih, preko prozora više ili manje „klasičnog“ izgleda, do velikih zidnih površina u staklu.

Toliko i takvo mnoštvo dozvoljenog i mogućeg prevazilazi eklekticizam; ako (centralno)javansko urbano graditeljstvo baš mora negde da se smesti, postmoderna je njeno najsigurnije utočište.

Poigravanje geometrijskim oblicima čest je instrument arhitektonske dekoracije, ne samo na fasadama. Linije krovova mahom tamnih obrisa utiskaju se u masivno plavetnilo javanskog neba odlučno i snažno, kao siguran potez četkicom po slikarskom platnu.

Gornje partije građevina često se završavaju slapovima stepeničastih krovova čiji je oblik odavno izveden od nizova nastrešnica neophodnih kao zaštita kako od kiša, tako i od sunca. Savremene džamije u srcu Jave često su kupolasto zavšene, mada ima i onih koji se oslanjaju na lokalnu, predislamsku graditeljsku tradiciju. Osim toga, krovovi mogu biti i ravni, zavšeni pločom na kojoj se širi bujno zelenilo krovne terase. Ali i formirani „na dve vode,“ tvoreći površinu za zabat koji, opet, može biti zatalasan, zaobljen ili stepeničasto završen, već prema ličnom ukusu i naklonostima onih za koje se gradi. Bilo da je ravan ili talasast, ivica oštrih ili mekih, šiljast ili krunisan kupolom, sigurno je da krov u modernoj gradskoj arhitekturi na Javi nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Možda i više od utiska šarenila boja i oblika građevina, slika linije i mase krova ucrtanog u nebesko plavetnilo sigurno će se naći u albumu najjačih utisaka ponetih s Jave...