U susret stereotipima - Cenkanje

Kupovina brza, ciljana, bez podleganja okolnim iskušenjima; ili spora, s dugačkim spiskom koji se, začudo, svakim rafom proširuje a ne, kako se može očekivati, skraćuje. U svakom slučaju, (konzumersko) zadovoljstvo zagarantovano je (zapadnim, odnosno sad već globanim) sistemom trgovine i prometa robe i usluga koji tako dobro štiti potrošače i potrošačice od izlaganja komplikovanim pravilima formiranja cena, profitom, porezima i ostalim nevidljivim ekonomskim zakonima. Skladno pakovanje i zavodljiv marketing u trenutku čine da se zaboravi ko u tom lancu dobija, a ko gubi; s popustom ili bez njega...

Pijaca „Kleven“, Surakarta (Solo), Centralna Java

Za one koji/e žive na zapadu, kupovina u supermarketima odavno je svakodnevica. Za one, pak, koji/e žive nešto istočnije, hipermarketi predstavljaju relativnu novost koja se neslućenom brzinom pretvara u brzo stečenu naviku. Da li se iko seća, recimo, Beograda pre „Merkatora“ ili Novog Sada bez „Rodića“? Da li iko tog vremena uopšte želi da se seća?

Pijaca je, u ta srećno zaboravljena ali ne tako davna vremena, bila centar života i prometa ne samo poljoprivrednih, već i kozmetičkih, zdravstvenih, elektronskih, konfekcijskih, industrijskih i svih ostalih proizvoda. I to tako temeljno da niko ne mora da razmišlja o pradavnim vremenima kad je pijaca bila centralno mesto socijalizacije i robne razmene, kako „ovde“, tako i „tamo“. Ostala je simbol cenkanja, pogađanja, pazarenja, mesto za odmor i razonodu, izlet u nestvarno, prostor u kom je trgovina i dalje lična i bazira se na neposrednom kontaktu. Dakle, cenkanje kao zabava - da, možda. Kao način života? Ne, nikako. A kao godišnji odmor?

I da se obuèete, i da prezalogajite... Pijaca „Kleven“, Surakarta

Sudeći po primedbama turistkinja i turista sa zapada, tvrđenje pazara od jutra do sutra nije dobar način da se provede godišnji odmor. No, ako je izabrana destinacija Indonezija, cenkanje je svakako neminovnost. „Zar baš svako ovde mora da me gleda prvenstveno kroz novac?“ žali se jedna Zapadnoevropljanka. „Bilo bi mnogo lakše kad bi rekli cenu, koliko god da je visoka, i prepustili ljudima da sami izaberu da li hoće ili neće,“ predlaže jedna Istočnoevropljanka. „Nije u redu s moralne strane, kao da svi ovde žele da me prevare samo na osnovu toga što nisam odavde,“ primećuje jedna žena iz jugoistočne Evrope. Najviše je takvo ponašanje uočljivo kod pogađanja cene vožnje bećakom, složno primećuju sve tri, lično pogođene ponašanjem lokalnog stanovništva, koje kao da ne zna za granice pristojnosti i uvek pokušava da izvuče koju hiljadu rupija više i pored unapred dogovorene, često prepoznatljivo visoke, turističke cene.

Žrtve ili korisnice usluga beæaka? Pijaca „Kleven“, Surakarta

Izvesno je da se ovde radi o granicama, odnosno ograničenjima, ali sasvim druge prirode, koja zahtevaju preispitavanja sopstvene kulture i njenih postavki i kao takva prevazilaze zadatke i namenu godišnjeg odmora. Šta je pristojno a šta ne, iz perspektive različitih kultura, relativna je stvar; isto važi i za moralnost. Štaviše, pitanja bi se mogla preokrenuti. Moguće je razmišljati o tome da li je moralno očekivati da dobijete lokalnu cenu ako ne podležete lokalnim zakonima života, niti u njemu bilo na koji način učestvujete.

Mnogo je slučajeva turista i turistkinja koji odmor u Indoneziji provedu seleći se iz hotela u hotel, s plaže na plažu, iz restorana u restoran. Odu i vrate se, a da ne znaju kako indonežansko kupatilo, ono koje postoji u gotovo svakoj kući, zapravo izgleda. Da li je moralno razmišljati da ste, ako vas usput dotakne koje zrno prašine ili zapahne nepoželjan miris, ako se provozate nekim od neudobnih, „lokalnih“ transportnih sredstava ili pojedete nešto što se prodaje i/ili priprema na ulici, postali deo okruženja i pristali na lokalne uslove dovoljno da zaslužujete lokalnu cenu nekog (obično turističkog) proizvoda ili usluge?

Prevara uz osmeh ili borba za (skroman) život? Pijaca „Kleven“

Percepcija belih ljudi i žena u Indoneziji, bez obzira na to odakle su, umnogome je određena istorijskim okolnostima, kolonijalizmom, a u novije vreme i globalizacijom. I u najbržem trku po nekim od indonežanskih ostrva shvatićete da belina kože mahom označava engleski kao maternji jezik (mada ne neminovno i neku od zemalja s engleskog govornog područja kao zemlju porekla) i posedovanje količine novca koja izaziva strahopoštovanje. Ne ulazeći u problematiku percepcije porekla, ona o novcu možda i nije tako daleko od istine, bar iz „lokalne“ perspektive.

Tih nekoliko hiljada, ili desetina hiljada, rupija iznosi tek nekoliko dolara ili evra. A ovde može da bude: tri obroka dnevno za četvoročlanu porodicu dve nedelje; kredit za mobilni telefon nekoliko meseci; mesečni račun za vodu četvoročlane porodice, ponekad i dvomesečni. I tako dalje...

Pijaca „Kleven“

Možda je stereotip o cenkanju kao prostoru prevare moguće zameniti nečim drugim. Ako nekog/neku Indonežanina/Indonežanku upitate zašto se cenkaju, pogledaće vas razrogačeno, dok pitanje nekoliko puta ne ponovite. Nije izvesno da će vas odgovor, odnosno objašnjenje, zadovoljiti. Naravno, u slučaju da je ono što očekujete prevod „lokalne“ kulturne pojave na vama prihvatljiv kulturološki pojmovnik. Čini se da se međuljudski kontakti ovde ostvaruju u skladu sa svešću o tome da predstavljaju proces.

Duga pozdravljanja uz osmehivanja i lak razgovor na ulici, pijaci, u radnjama predstavljaju jedinu prihvatljivu normu opštenja. Nepristojno je trčati, juriti, hitati, zaboraviti na osmeh, pozdrav i kratak razgovor čak i s površnim/površnom poznanikom/poznanicom na ulici.

U skladu s tim, i trgovina kao instrument ostvarivanja međuljudskog opštenja predstavlja proces čiji je jedan od ciljeva zadovoljstvo svih strana koje u njoj učestvuju. Osoba koja kupuje svesna je vrednosti novca i poteškoća oko njegovog sticanja jednako kao i osoba koja prodaje. Kroz pristojan, lak razgovor uz osmeh, težina te spoznaje nestaće u pokušajima da se nađe zajednički jezik, obostrano prihvatljiva cena koja će nagraditi obe strane osećajem dobitka i zadovoljstva.

Procesi prodaje i kupovine spajaju se i zaokružuju uspešnu transakciju putem poštovanja normi kojima se postupak tvrđenja pazara rukovodi. Ako je neko u tome nevešt, ako ne zna pravu cenu proizvoda ili usluge koju traži, strana koja prodaje opravdano ostvaruje neočekivanu dobit. Drugim rečima, neznanje o tome šta i kako procese trgovine formira i čini, odnosno brzoplet ulazak u cenkanje, bez prethodno učinjenog napora da se sazna uobičajena cena za dati proizvod ili uslugu, predstavlja kršenje normi koje se kažnjava novčanim gubitkom. To je, zapravo, cena koja se plaća za neznanje i nepoštovanje pravila igre...