Veliko, šareno: Semarang u jednom dahu

Naime, odnos Javanki i Javanaca prema jednoj od najuticajnijih manjina koja čini oko 3% ukupnog broja stanovništva u čitavoj zemlji kompleksna je i pipava tema. Za Kineze važi da su vredni i preduzimljivi, sposobni da stvore i akumuliraju veliko bogatstvo (gle, isto kao u Srbiji, uz iste grimase ne-kineskog stanovništva). Ipak, podaci govore da je samo mali broj njih zapravo bogat.

A za Kineskinje se priča da su izrazito lepe i negovane, snežno bele kože. Baš tako, boja kože kao preduslov lepote. Jer nikako i nikad ne treba zaboraviti koliku težinu ova stavka nosi u mnogim delovima sveta. Poznato je i to da mahom nisu muslimani i muslimanke, već budisti, budistkinje ili hrišćani, hrišćanke.

Vihara Sam Po Kong

Kinezi su u ove vode zalazili vekovima i to kao misionari raznih vera, trgovci, ali i žestoki ratnici. Čak i letimično prelistavanje instant-istorija, koje se u turističkim vodičima šaraju redovima zamamnih fotografija, valjda da bi se lakše progutale, otkriće da su u novijoj, postkolonijalnoj istoriji Indonezije Kinezi bili prilično ugrožena manjina. Osporavano im je pravo na (pisani) jezik (kako li to „blisko“ zvuči) i školstvo na maternjem jeziku (ni za ovo ne mora da se mrda iz Srbije).

Za vreme političkih, ali i ekonomskih previranja u zemlji, Kineskinje i Kinezi nekako su prvi na udaru. Tako je bilo i za vreme monetarnog udara 1997. godine koji je zahvatio najveći deo Azije, pa i Indoneziju. Gorele su kuće bogatih kineskih porodica, masovno su proterivani iz zemlje, tamo, „odakle su došli“. Pošto to nikako, odnosno odavno već nije Kina, mnogi i mnoge od njih vratili su se u jedinu zemlju koju zovu svojom kad se situacija u Indoneziji stišala.

Danas je njihov položaj mnogo bolji, vlada preduzima korake da iskoreni učaurenu diskriminaciju koja ih izoluje, a kineski jezik nije više zabranjen. Da li, i šta, od toga uspeva? Možda je još rano reći, ali su pokušaji pozitivni. I pored toga što se mnoga javanska čela i dalje mršte na njihov pomen.

Zaostali rekvizit sa snimanja horor-filma. Zdanje Lawang Sewo

Grad je sačuvao i nešto od kolonijalne egzotike. Iz vremena kad su ga držali Holanđani, ostalo je, recimo, ime starog dela grada, Outstadt, ali i pozamašan broj građevina u njemu. Impozantni kancelarijski lavirint je, tako, zdanje ruševno iznutra, no spolja ipak u solidnom stanju. Za vreme japanske okupacije 1942. njegovi podrumi korišćeni su kao tamnice. A danas je, eto, zgrada koja nosi naziv Lawang Sewu („hiljadu vrata“) zgodan prostor za snimanje horor filmova. Dok joj se ne nađe bolja namena, udomljava slepe miševe i bubašvabe-beskućnice.

Vitraž u zdanju Lawang Sewo. Fotografija: Mario Milakoviæ

Ima Semarang da ponudi i veliku, veću, najveću džamiju na centralnoj Javi. A da je velika, i ime joj kaže, bar njegov početak: Masjid Besar Gajah Raya. Šta je tu (šarenih) kolonada, kao da ste u Siriji, uz dodatak boja. I okolnih zgrada s mrežastim, moguće centralnoazijskim i/ili iranskim motivima. Onda su tu paviljončići sasvim nalik na indijske, kao one male, ugaone, na Tadž Mahalu. Ovde, doduše, izduženih proporcija. Pa plato popločan plemenitim kamenom koji se sija, ali i usijava na vrelom, vrelom suncu.

Preći to bosih nogu pravi je podvig, s bolnim crvenim tragovima na tabanima dugo posle herojskog trka. Ne pomaže ni što je pod u unutrašnjosti hladan, svež, sasvim prijatan. Niti što, potpuno neočekivano, unutrašnjost džamije zaziva u sećanje Aju Sofiju, bez ijednog direktnog arhitektonskog citata. Spolja, ogromna kupola je iznenada lukovičasta, opet kao indijska.

A zatim se novi oblici razvijaju ispod, u krovu iskošenom na tipično lokalni način, izrađen za efikasno slivanje monsunskih slapova kad za njih dođe vreme. A ispred glavnog ulaza, na platou, pravo čudo koje stremi u visine, i to ponovljeno šest puta. Zaista mu premca nema: ni raketa, ni kišobran, ni suncobran—a na mehanički pogon. Lepo se vide tragovi mašinerije kad stanete ispod njih. Ako ste staromodni, svakako ćete ovu skupinu građevina podvesti pod eklekticizam. Ima onih koji će tvrditi da je u pitanju islamska postmoderna. Neki bi se, bez sumnje, dosetili trash-a. A sigurno da postoje i osobe koje umeju da uživaju bez naslova i pokušaja umetničkih imenovanja. Možda samo zato što je sve oko njih tako veliko, veliko, i šareno...

Kolonada na platou ispred Masjid Besar (Velike džamije)

Za takve, odnosno one koji uživaju u bojama i njihovom mnoštvu, Semarang nudi posebne poslastice u vidu kineskih hramova, poznatijih pod nazivom vihara, odnosno kelenteng. Sijaset ih je u gradu. No, ako je u pitanju čitav kompleks građevina oko i iznad (svete) pećine, kao što je slučaj s hramom Sam Po Kong, onda šarenilo treba otkrivati ispod dominacije crvene boje. Od nje sve počinje, u nju kao da se sve sliva. A ispod: pupi i buja i zeleno, zelenije, i plavo, žuto, crno, zlatno. Crveno i zlatno.

Govoriće vam često da kada na Javi naiđete na tu kombinaciju boja na tkaninama, instrumentima, u arhitekturi, treba znati da se radi o kineskom uticaju. Hram je posvećen admiralu Čengu Hou koji je živeo u vreme dinastije Ming i plovio morima jugoistočne Azije. Početkom 15. veka stiže i na Javu, gde pomaže širenju islama, te ga danas poštuju i mnogi muslimani i muslimanke. Prilikom posete hramu, oni i one se uglavnom zadržavaju u delu prostorije jedne od sporednih građevina koji je odvojen specijalno za njih i gde admiralu-evnuhu mogu da odaju poštu u skladu s propisima svoje religije. Hramovni kompleks sa svim sastavnim delovima svakako je sagrađen od čvrstog materijala.

Isto je tako sigurno, međutim, da je sazdan od vazduha, vode, plamena i zemlje. I to tako da vetar kroz njega struji lako, tiho, kao kroz staklenu palatu. Svaki paviljon je načinjen tako da bude uklopljen u prirodu koja je, opet, svoje elemente utkala u prostor svakog dela hrama. Kad pada kiša, vlaga ostaje spolja, ali je kišna materija unutra; sunce ne doseže svojim zracima do unutrašnjosti, ali je miluje svojim prisustvom; vetar može da divlja napolju, ali unutra šalje tanano prisustvo svog elementa. Znate, iako nikada to niste doživeli. Odlazeći, u sebi ponesete nešto lako, prozračno, mirisno. Suvenir koji vam je poklonjen i služi da vam ulepša (bar) ostatak tog dana....

Unutrašnjost Masjid Besar (Velike džamije)

Ni okolina Semaranga nije za zanemarivanje; naprotiv. Na nekoliko kilometara od grada uzdiže se planina Ungang posuta starim hinduističkim hramovima pod nazivom Gedong Songo, što na javanskom jeziku znači „devet građevina“. Današnji spomenici su, zahvaljujući obimnim restauracijama, u donekle solidnom stanju.

Ni kišobrani, ni rakete...

Prvobitno su ih, međutim, sazidali šaiviti i vaišnaviti u 8. i 9. veku na padinama uzdignutim oko 1000 metara iznad nivoa mora. A svuda naokolo, gde god pogled seže, smenjuju se i prelivaju jedni u druge bajkoviti pejzaži što čini da uspon (bez konja, mada može i jašući) bude bar nešto lakši za one kojima arheologija i istorija nisu dovoljan motiv za penjanje....