Zima, znoj, suša, Lebaran

Pod suncem stasali ljudi rado se raspituju o njemu. Razumljivo je: radoznali su. Hoće da slušaju sećanja onih koji su uz njega odrastali, kojima je sneg nešto uobičajeno, koji o njemu znaju sve što treba da se zna i dokaz su da ga ipak, negde, ima.

I tako se, ponekad, nađem u situaciji da moram da ga se prisećam, da ga tražim u rečima, prebiram po mislima. I onda govorim da postoje snegovi i snegovi, da pahulje mogu da budu raznih oblika i različitog ponašanja, da se neke tope brže, a neke sporije, da ih ima suvih i prgavih, ali da postoje i vlažne, neodlučne, koje sasvim liče na kišne kapi. Pričam, opisujem, trudim se. A zapravo se više ne sećam. Iščezle pahulje, nestali mirisi i zvuci, okopnile boje; sve je to presahlo, otopilo se na ovom moćnom, dubokom suncu.

I tako, otkrivam da umesto pahulja mogu da se broje i graške upornog znoja. U ovoj klimi ima ga svakakvog, ali napretek, stalno i svugde. Osećanje lepljivosti dovoljno je prisutno da spreči da znoj makar i na tren sklizne u sećanje. Onaj pred zoru čini telu i licu slično što i prolećna rosa travi, mada je taj proces lišen svakog traga poetičnosti.

Prvi jutarnji obliva nešto kasnije; on temeljno vrat i kosu stapa u bezobličnu, teško razmrsivu masu koja svrbi. Ima i dnevnog, običnog, koji šiklja samo zato što je toplo, vruće, vrelo. Ali i vanrednog, jer se krećete više i pod suncem, što ne treba činiti nikako, a svakako ne bez kišobrana koji ovde dođe kao najbolja zaštita od jare koja kulja s neba. Taj curi, intenzivno. Osim toga, znoje se prevoji, nagibi, ravne površine i ama baš svi otvori na ljudskom telu spolja, a unutra misli, brige i, moguće, poneki osetljivi organ. I to u potocima, graškama, rosi ili kapljicama, zavisi od okolnosti. Ova aktivnost ne prestaje ni noću, kad posebno znoji svaki pokret, okret, uzdah i san. Može uz zujanje ventilatora, ali i bez njega. Svejedno je.

Ove godine na Javi kiše kasne, nikako da do nje stignu, mada o njima svi već sanjaju. Doduše, bilo je nekoliko pljuskova, kretalo je pa ubrzo prestajalo da rominja, umelo je i da zagrmi. No, sve je to bilo nedovoljno da odagna sušu koja ne odustaje. Sve se spremi za monsun: navuku se oblaci, brzi, gusti i teški; stane vazduh i stegne omorina, nema ni daška povetarca, čak ni onog vrelog.

Sve bude mirno, tiho i čeka. Jedino muve divljaju, peckaju kao mahnite i bore se međusobno i na nebu i na zemlji. Tako bude jedno vreme; i onda — ništa. Razgrnu se oblaci, razvuku se u plavetnilo i ostave neku čežnju za kišom koja nije došla da odnese žegu, da spere prašinu i utoli probleme koje njen izostanak pravi svim oblicima života. Utanjili planinski izvori, cena vode neprestano skače, pirinčana polja su u opasnosti, vegetacija se buni, kopni.

Neprekidna radost mrava svih veličina je dirljiva, ali usamljena, reklo bi se u ovom periodu iščekivanja kiše. Mali, brzi kao munja i svetlo smeđih nijansi jurcaju po vrelim zidovima soba, takmiče se u pravolinijskom hodanju po podovima i zavlače po madracima u potrazi za nežnim prisustvom čoveka. I oni malo veći, a mnogo tamniji, raduju se životu — ako je suditi po njihovim užurbanim ativnostima.

Još veći primerci zemljanih tonova masovno prisustvuju proslavi žege, mada su im pokreti teturavi, nesigurni. I konačno, entuzijastični su i crni kao ugljen, krupni, vitki mravi koji smelo i rešeno napreduju trepereći, ali obodreni, udarom sunca. Pod teretom, recimo, pčele, sad već u delovima, koju još i mogu da imenujem. Sijaset drugih letećih, puzećih, skačućih, vrebajućih, ujedajućih, štipajućih, kombinovanih i ostalih entomoloških pojava ne mogu. Uzgred, osim mrava intiman simbiotski odnos s čovekom grade i drugi insekti, ali i pojedini gmizavci, što može da izazove (opravdanu) paniku kad se za insekta ispostavi da je škorpijica, koja ni u svom deminutivu nije potpuno bezopasna. Mada se od njenog ujeda, srećom, ne umire.

Ipak, da moram da biram sliku suše, sigurno bi to bilo drveće banane. Gledam ih kako promiču kraj puta: njihove stabljike,„deblo“ je suviše debela reč, izrasle u grupama ili pojedinačno. Oronule, skoro oljuštene, raščerupane i požutele. Usahnuo život u njima, čini se. Kad, gle čuda: i tako spolja obeživotvorene, banane svoj plod proizvode i nude isto kao i kad su zelene, sočne palme. Ne mogu da ne probude osećanje nevidljive, a tako važne, nade... I Lebaran, odnosno Idul Fitri, se ove godine zadesio u vrelom i osušenom javanskom oktobru, pred sam kraj tog meseca. Stigli smo do 1427 godine po Hidžri, i to uobičajenim putem: posle meseca posta, Ramadana. Da, u pravu ste: u turskoj transkripciji posti se za vreme Ramazana, a njegov kraj obeležava se Bajramom. No, na Javu su ta imena stigla iz arapskog jezika.

Pripreme za porodičnu i državnu proslavu najvažnijeg praznika većinskog dela stanovništva proticale su u uzbuđenju, jer i oni čijem se bogu ne moli u džamiji a, mahom, ne žive na Javi, iskoriste ovaj period za odlazak kućama. Kupovale su se karte za sva prevozna sredstva u svim pravcima i na sva ostrva, i to tako i toliko da su cene udvostručene. Veliki popusti i praznična potrošačka groznica temeljno su ispraznili dućane, tako da su mogli da budu zadovoljni i trgovci, i vlasnici uzavrelih varunga. Ovi poslednji su prethodnog meseca iz večeri u veče „otvarali“ post najraznovrsnijom ponudom jela, a zatvarali svoje pokretne restorane punih novčanika.

Uzavrela Džogdža, u kojoj studira na desetine hiljada mladog sveta, opustela je za Lebaran. Pozatvarale se radnje, proredio gust saobraćaj toliko da je u jednom trenutku izgledalo kao da je potpuno stao. Nigde kamiona, raspomamljenih gradskih autobusa, mini-buseva, da vratolomnom brzinom uteruju strah u kosti svim učesnicima saobraćaja. Nestala i jata motora, tog glavnog porodičnog ili individualnog, transportno-vučno-selidbenog sredstva. Od desetina, čak, stotina, na ulicama ostao da se kotrlja tek po koji bećak — rikša s pokretnim krovčićem koji po potrebi može da se spusti i za čiji pogon se čovek iza dobro oznoji okrećući pedale.

Zgodno je što u njemu posle može i da se odspava. Spakovali se oni skromniji, što vrelim ulicama mile pod kišobranom, a i oni mnogo srećniji, koji plove kolima/džipom s obaveznom klimom i neobaveznim vozačem. Otišle i taljige i njihovi konji, a negde su se zavukle i zanimljive skalamerije na putu da evoluiraju iz bicikla u motor. Varunzi rasklopili svoj pokretni inventar, odneli šporete na gas ili ugalj, odmotali platna kojima reklamiraju jelovnik, a koja ih, ujedno, odvajaju od susednih sličnih, ali konkurentskih, uličnih restorančića. Za njima na, odjednom, prostranim ulicama ostade da se cakli poneka fleka od ulja, korica majušnog ljubičastog crnog luka, dok uz trotoar treperi i svetluca kap po kap riblje krljušti....

A u kućama živo, praznično. Okupi se rodbina kod najstarije ili najstarijeg u porodici, poželjno je u što većem broju. Na dan Idul Fitrija svi ustaju rano i odlaze na zajedničku molitvu u džamiju. Kasnije, u toku dana nastupa traženje i davanje oproštaja greha tela i duše. Onih počinjenih svesno, ali i onih nesvesnih.

U tako oštro hijerahijski strukturisanom društvu, i traženje oproštaja poznaje red. Pred kolena, recimo, bake klekne svaka članica i svaki član porodice i često u suzama pokuša da dobije oproštaj za sve zlo počinjeno u prethodnoj godini. Osim članica i članova porodice, praštanja razmenjuju i prijatelji i prijateljice, koleginice i kolege, a kruži i po komšiluku. U praznične dane ide se i na groblje, jer tamo su oni kojih više nema, ali ih zaborav pokriti ne sme. Nije ni čudo, onda, što Lebaran može da liči na praznik tišine, spokoja. Mira koji izoštrava misli i umiruje osećanja. I to ona najteža, koja isplivaju posle unutrašnjeg čačkanja i neprijatna, jer bodu i žuljaju sliku o sopstvenoj nepogrešivosti. Tom mitu koji se lako gradi, a tako teško, dugo ruši...