- Nauka -

Dok danas izbegavaju porez, u staroj Grčkoj su ga preplaćivali

Zamislite državu u kojoj se oporezuju samo najbogatiji građani, u kojoj bogati praktično dobrovoljno, plaćaju i više nego što su obavezni, pa se tako dobijen novac troši po želji osobe koja ga je dala, a kompletan proces uključuje vrlo malo birokratije. Govorimo o staroj Grčkoj.

Izvor: B92
Podeli

Za stare Grke, oporezivanje je spadalo u polje etike: sloboda ili nesloboda nekog društva merila se prema sistemu oporezivanja. Njihov sistem je vredan ne zbog načina na koji su oporezivali građane, nego zbog načina na koji nisu. U staroj Grčkoj nije bilo poreza na dohodak. Porezi nisu bili način da se novac bogatih deli sa ostalim svetom. Umesto toga, postojalo je dobrovoljno oporezivanje - liturgija.

Ta reč, koju danas uglavnom povezujemo sa pravoslavnim bogosluženjem, u svojoj osnovi označava "javnu službu" ili "rad za narod". Ideja o dobročinstvu bila je duboko utkana u grčki duh i imala koren u mitologiji.

Titan Prometej bio je najveći dobročinitelj čovečanstva, kom je poklonio vatru, ukradenu s Olimpa. Boginja Atina dala je ljudima maslinu, simbol mira i prosperiteta, i postala toliko važna u grčkom predanju da po njoj i danas grčka prestonica nosi ime.

Filozof Aristotel se najviše bavio ovom temom i on je smatrao da najbolji ljudi najviše daju za zajednicu. Samim tim, siromasi nikad ne bi mogli da dosegnu vrlinu, jer nemaju finansijska sredstva. Istinsko bogatstvo sastoji se u činjenju dobra, pisao je Aristotel u "Umetnosti retorike", u davanju novca i poklona u pomaganju drugima da opstanu.

Lekar Hipokrat, osnivač medicine, bio je još jedan Grk koji je verovao u društvenu odgovornost i savetovao lekare da povremeno besplatno pružaju svoje usluge.

U slučaju da je gradu bilo potrebno neko unapređenje, recimo, novi most ili novo oružje za vojsku, pozivali su se bogati. Od njih se očekivalo ne samo da plate troškove, nego i da nadziru radove.
Poenta je bila u tome da bogati treba da ponesu troškove zajednice, budući da uživaju u neravnopravno velikom delu zajedničkog bogatstva. Svaki doprinos društvu nije nametao zakon ili birokratija, nego tradicija i društveni sentiment.

Glavni motiv je dobročinstvo, osećaj javne dužnosti i, što je možda najvažnije, čast i prestiž.
Ako bi se zadatak uspešno obavio, ktitor bi se isticao ne samo među "običnim" svetom, nego i među elitom.

U ranom periodu drevne Grčke samo su ratnici mogli da postanu "heroji". Kasnije su mnogi mogli da dobiju taj status, sve dok poštuju i podržavaju javne interese. Baš zbog toga su davali i više nego što se od njih očekivalo - i do tri-četiri puta više. Na primer, drevne igre u antičkoj Atini posvećene istoimenoj boginji organizovali su bogati koji su novac donirali gradu. Takođe, bogati su birali, finansirali i trenirali sportske timove na mnogim religijskim festivalima u Atini. Biti sponzor bila je velika čast. Mnogi su davali više nego što se tražilo, a i dan-danas postoje spomenici u čast njihovih doprinosa.

Mnoge građevine u antičkoj Grčki su nastale na ovaj način. Radove na Akropolju, a sumnja se i sam Partenon su takođe finansirali bogati Grci. Najprestižniji i najveći doprinos bio je kada su pomagali mornaricu. Galije su morale da se izgrade, održavaju, ali i da neko upravlja njima i štiti grad, a uzimajući u obzir da je Atina tada bila trgovinski centar (porez na razmenu je bio drugi izvor prihoda), njihova uloga je bila od velikog značaja.

U Atini je živelo između 300 i 1.200 bogatih, a vodilo se računa da se najviša klasa uvek obnavlja. Dok su jedni dobrovoljno pomagali, druge je država primoravala. Postojali su viši i niži slojevi, što je zavisilo od nivoa bogatstva.

Bogati Atinjani koji nisu želeli da učestvuju rizikovali su javni linč. Ali, naravno, bilo je tu izuzetaka – posebno za one koji su pomagali druge projekte u gradu ili su već ostavili značajn doprinos. Onaj ko nije želeo da učestvuje mogao je da prizna da je drugi građanin bio bogatiji i podobniji za finansijska ulaganja od njega. Taj drugi građanin je imao tri izbora – da prihvati sponzorstvo, da prihvati suđenje u kojem će sudija odrediti ko je bogatiji ili da zameni imovinu. To je bio sjajan sistem koji je određivao koliko je neko zapravo bogat, a koliko priča da je bogat.

Lepota liturgijskog sistema je u tome što je javni rad finansirao sam naroda. Bogatstvo i lična reputacija delili su se društvom bez uplitanja birokratije ili vlasti. A posao je uvek bio završen dobro, jer je reputacija sponzora bila izložena očima javnosti.

U eri superbogatih, možda je vreme da se obnovi liturgija. Ako je moglo u staroj Grčkoj možda će funkcionisati i u savremenom dobu.

Prati B92 na Viberu

Nauka

strana 1 od 135 idi na stranu