Šta su velike boginje?

Kada se Ibrahim Hoti, albanski sveštenik sa Kosova, vratio sa hodočašća po bliskom istoku, 15. februara 1972. godine, nije ni slutio da je sa sobom doneo vrlo neobičan suvenir. Suvenir koji mu je do tada već bio u krvi, limfnim čvorovima I unutrašnjim organima. Toga je postao svestan tek kad je bilo kasno.

Ibrahim Hoti je imao sreću da je bio uredno vakcinisan protiv velikih boginja, kao što je medicinska praksa u SFRJ propisivala. Zahvaljujući toj činjenici, on je svoju „prehladu“ preležao kod kuće, ubeđen da nije ništa ozbiljno. Ono što on nije znao je da je sa sobom iz Iraka doneo veoma virulentan soj virusa velikih boginja (Variola vera). Tek kada je njegov komšija Latif Musa oboleo, a potom nekoliko dana kasnije u Beogradu i umro, postalo je jasno da se nešto neobično događa.

Kada je Musa primljen u bolnicu u Čačku, dat mu je penicilin, jer su doktori verovali da je u pitanju bakterijska infekcija. Kada se njegovo stanje pogoršalo, mislili su da je u pitanju sporedna reakcija na penicilin. Prebačen je u Beograd, gde je uskoro i umro. Tek kada je njegov brat oboleo, vlasti su shvatile da je na pomolu epidemija. No, do tog momenta već je nekoliko ljudi bio u neposrednom kontaktu sa inficiranim osobama. Sredinom marta 1972. proglašena je epidemija.

Proglašeno je vanredno stanje, uvedeni su karantini, hoteli su pretvoreni u ustanove za izolaciju svakoga za koga se sumnjalo da je inficiran, otpočela je masovna vakcinacija, a JNA je pazila da se sve naredbe poštuju. Za manje od dve nedelje kompletno stanovništvo, oko 18 miliona ljudi, bilo je revakcinisano. Brzom reakcijom Jugoslovenskih vlasti, a uz pomoć međunarodne zdravstvene organizacije, epidemija je pre juna okončana.

Kroz istoriju, velike epidemije su pustošile ljudski rod. I kako vreme prolazi sve je izglednije da ćemo se pre ili kasnije ponovo sresti sa nekom vrstom epidemije. Pitanje je, međutim, da li smo dovoljno naučili iz onoga što je čovečanstvo za sada preživelo? Jesmo li sposobni da se izborimo sa hipotetičkom epidemijom? Već smo bili svedoci neozbiljnog shvatanja epidemije kada se pojavio ptičiji grip. Alarm je tad oglašen, iako je opasnost bila minimalna. Kao u priči u kojoj nestašni pastir stalno viče: „To je vuk! To je vuk!“, mogli bismo imati ozbiljnih problema kada se vuk zaista pojavi.

Virus velikih boginja ni po čemu nije specijalan. To je DNK virus iz velike i široko rasprostranjene familije poksovirida. Napada samo ljude, ima period inkubacije od oko 12 dana i tri forme bolesti koje izaziva, od kojih je jedna čak gotovo bezazlena.

Nije veštački stvoren od strane ljudi iz senke, nisu ga napravili vanzemaljci, nije namerno pušten da bi se neko povredio, ne bi bio čak ni specijalno komplikovan za terapiju sa današnjim sredstvima. Danas se smatra istrbljenim i nije poznato da postoji bilo gde u prirodi, izuzev u nekoliko uzoraka koji se čuvaju zamrznuti u laboratorijama, za slučaj da se opet pojavi. Ipak, proleća 1972. napravio je veliku pometnju. Postoje mnogo opasniji, mnogo smrtonosniji i mnogo neizlečiviji virusi od ovog. Postoje i mnogo manje opasni virusi koji evolucijom mogu da postanu nepredvidivo opasni.

Bez obzira na to što pobornici teorije zavere veruju da negde u nekom ćošku sedi neki zli um i pravi viruse, izvesno je da sledeća velika epidemija neće doći iz laboratorija, već upravo iz naše najneposrednije okoline, iz prirode, sa kućnog ljubimca, od osobe na pijaci ili iz bare pored zgrade. Takve stvari dolaze tiho, bez najave na vestima. Je li ljudsko društvo spremno za to? Upravo naša loša slika o epidemijama jeste ono najopasnije po nas same.

Sticaj srećnih okolnosti (jak i brz odgovor vlasti, umeren virus, kratak period inkubacije, jasno vidljivi znakovi bolesti, dobra vakcinaciona situacija) je doveo do toga da je te 1972. godine od oko 175 inficiranih ljudi samo njih 35 umrlo od infekcije. Ceo taj događaj bio je delimično povod da se sprovede globalna akcija protiv ovog virusa i on je konačno 1979. proglašen istrebljenim u prirodi. 1982. godine snimljen je i film Variola vera, u režiji Gorana Markovića. Najveće pitanje danas, 40 godina kasnije, ostaje: Kako bi scenario za ovaj film izgledao da je radnja smeštena u današnjoj Srbiji i kakav bi bio epilog?