Predizborne mućke u antičkom Rimu

Tokom pet vekova trajanja Rimske republike, nosioci javne vlasti birani su, po pravilu, svake godine, tako da je mandat konzula, pretora, edila, kvestora i narodnih tribuna bio kratkotrajan, a izbori veoma česti. Međutim, morao se poštovati cursus honorum, unapred utvrđeni redosled magistratskih funkcija, od najnižih do najviših, i određeni broj godina kandidata za pojedino zvanje, tako da je politička karijera Rimljana željnih vlasti uglavnom trajala veoma dugo. Tu su još i vanredni izbori, u slučaju nečijeg prevremenog silaska sa vlasti, radi popunjavanja upražnjenog mesta, kao i izbori cenzora svake pete godine.

Izglasavanje konačne odluke obavljano je u narodnim skupštinama, koje su se sastajale na glavnom gradskom trgu (Forum Romanum) ili na Marsovom polju (Campus Martius), smeštenom izvan gradskih zidina. Kao i danas, samom izboru uvek su prethodile dugotrajne predizborne kampanje u kojima su se kandidati bespoštedno nadmetali za naklonost birača. U tome su im pomagali njihovi prijatelji, članovi porodice, njihovi robovi, ali i klijenti (clientes), odnosno poluzavisni stanovnici Rima koji su kao bivši robovi stekli status slobodnih građana, ali su i dalje dugovali odanost ranijim gospodarima. Svi su oni u kampanji pratili svog kandidata i bučno agitovali za njegov izbor. Posredno su im pomagali i vlasnici gladijatorskih škola (lanistae) koji su za račun kandidata-naručioca organizovali igre i zabavu za masu, sledeći pravilo panem et circenses. Tu su bile i plaćene družine koje su rasturale "izborni materijal". On je bio u vidu tablica sa imenom kandidata i pozivom "molim vas, glasajte" (ispisano formulom O.F. - oro vos faciatis), ili su to činili ispisivanjem grafita po zidovima (candidatorum programmata). Posle obavljenih izbora, stari natpisi nisu uklanjani, već su dodavani novi, tako da je na zidovima ostajala ispisana istorija političkih borbi, sa imenima pojedinaca koji su se uspinjali sa jedne na drugu funkciju. Pošto su se izbori održavali svake godine, kampanja je obično započinjala odmah po okončanju prethodnih izbora. To je zahtevalo skoro neprekidni boravak potencijalnih kandidata u gradu i stalnu prisutnost na Forumu i na drugim javnim mestima. Međutim, kampanja je svoj vrhunac dostizala u poslednja tri pazarna dana (nundinae) pred izbore, kada se i sastavljala lista kandidata. Prvobitno je postojala praksa da se ona formira na sam dan izbora i da se na njoj nađu čak i trenutno odsutna lica, međutim, takva praksa je posebnim zakonima, donetim krajem Republike, umnogome ograničena.

Građanin koji je pretendovao da bude izabran na neku od političkih funkcija, oficijelno se nazivao petitor (a njegovi rivali competitores), ali se u svakodnevnom životu najčešće označavao kao candidatus, jer je za vreme predizborne kampanje pojavljivao na Forumu odeven u posebnu vrstu toge, izrazito bele boje (toga candida), koja se postizala izbeljivanjem tkanine uz pomoć krečnog praha. Time je kandidat bio uočljiviji u masi, ali je i simbolično isticano da je on nosilac atributa "čist", "pošten", "nepristrasan" (od candidus - beo).

Kandidat se neposredno obraćao okupljenom narodu, a sa pojedinima od njih se i rukovao (prensatio), želeći da iskaže posebnu bliskost prema biračima, očekujući da mu se ona uzvrati u trenutku glasanja. Da bi zadobio naklonost viđenijih građana, on ih je oslovljavao po imenu, uglavnom uz pomoć posebno nadarenog roba (nomenclator) koji je bio zadužen da zapamti sva imena ljudi od ugleda i da ih šapne svom gospodaru kad zatreba. Smatralo se da će brojnost kandidatove pratnje obezbedi uspeh njihovog favorita jer je broj pristalica okupljenoj masi trebalo slikovito da ukaže na popularnost i ugled pretendenta na položaj, i da sugeriše još neopredeljenim građanima za koga bi trebalo da glasaju. Kada se s tom praksom počelo preterivati, njihov broj je ograničen posebnim zakonom (lex Fabia, iz 64. p.n.e.). Pristalice pojedinih kandidata su tokom predizborne kampanje obilazili birače i po kućama, od vrata do vrata, u cilju pridobijanja njihove naklonosti i prikupljanja glasova, a to "agitovanje" se u Rimu nazivalo ambitio (od: ambo + ire = ići oko nečega, obilaziti; otuda: "ambicija") Međutim, ukoliko bi kandidat predizborne aktivnosti sprovodio na nekorektan ili nezakonit način, odgovarao je za krivično delo nazvano ambitus.

Ono se sastojalo u pridobijanja glasača vrbovanjem, podmićivanjem, davanjem poklona, činjenjem ili obećavanjem usluga, organizovanjem besplatnih gozbi, javnih igara i sl. Postojalo je mnoštvo zakona koji su se bavili tim vidom korupcije, ali su oni bili nedelotvorni jer je privlačnost magistratskih funkcija bila veoma velika, pogotovo za novoobogaćeni sloj plebejaca (homines novi), kojima su ti položaji vremenom postajali dostupni. Pošto su se kampanje odvijale (sa manjim ili većim intenzitetom) skoro neprekidno tokom godine, u praksi su se kandidati morali dovijati na razne načine kako bi privukli glasače, ne prezajući ni od najrazličitijih manipulacija. Oko 120. p.n.e, u Rimu je ustanovljen i stalni krivični sud (quaestio de ambitu), koji se bavio isključivo tom vrstom prediozbornih "mućki".

Najčešći oblik zloupotrebe bilo je kupovanje glasova (largitio), ali u podmićivanju nisu direktno učestvovali sami kandidati, već su za to angažovali više posrednika: prvi su "ugovarali" nepošteni posao (interpretes), drugi se čuvali novac namenjen za tu svrhu (sequestres), a treći su obavljali direktnu isplatu (divisores). Time su kandidati želeli da zaštite prvenstveno sebe, ali i one koji su prodavali svoje glasove. Kako je ko glasao, nije bilo teško utvrditi, jer je u Rimu taj postupak dugo obavljan javno, tako što je svaki građanin čekao u redu, jedan iza drugog, i svoj glas davao "izvikivanjem" (viva voce) pred posebnim službenicima (rogatores, custodes). Oni su odgovarajućom oznakom u vidu tačke (puncta), beležili glasove na dve izbeljene drvene table, na jednoj pozitivne, a na drugoj negativne glasove.

Kandidati su takođe pribegavali i čestom organizovanju gladijatorskih igara o svom trošku, jer su spektakularna krvoprolića privlačila brojni gradski plebs i pretvarala se u raskošnu svečanost koja je najbolje promovisala njenog finasijera za buduću funkciju. Zbog toga je Ciceron krajem Republike, radi sprečavanja ovakvog vida manipulacije, predložio zakon Lex Tullia (63. pre n.e.), kojim se poništavaju rezultati izbora magistrata koji je dve godine pre toga finansirao takve igre.

Razne mere za suzbijanje zloupotreba tokom predizborne kampanje svedoče o tome da su takve malverzacije postojale još u doba rane Republike. Jedna od najstariji zabrana, pomalo naivna, bila je predviđena zakonom koji su doneli narodni tribuni o "zabrani beljenja odeće radi nadmetanja za vlast, kako bi plebejci odahnuli od molbi agitatora, pomešanih sa pretnjama", međutim, toga candida je i dalje ostala karakteristično obeležje onih koji su želeli da učestvuju u predizbornoj kampanji. Sa Lex Poetelia (358. p.n.e.) se zabranjuje podmićivanje glasača i agitacija tokom pazarnih dana u gradu ili na seoskim vašarima. Sa Lex Cornelia Baebia (181. p.n.e.) se predviđa desetogodišnja zabrana učestvovanja u kampanjama onih koji su osuđeni za ambitus. Lex Acilia Calpurnia (67. p.n.e.) je želela da, putem visokih novčanih kazni, isključenjem iz Senata i doživotnim lišavanjem zvanja, spreči nedolično ponašanje prema biračima.

Ovim kaznama je Lex Tullia de ambitu (63. p.n.e.), iz vremena konzulstva Cicerona, pridodato i desetogodišnje progonstvo. Uz to je zabranjeno, licima koja su želela da budu kandidati, priređivanje gladijatorskih igara dve godine pre nego što uđu u predizbornu kampanju i onemoguđeno je kandidovanje odsutnih lica. Lex Licinia de sodalitiis (55. p.n.e.)  je doneta u vreme drugog konzulstva Krasa i Pompeja i kažnjavala je organizovani oblik korupcije uz pomoć plaćenih pojedinaca (sodales).

Lex Pompeia (52. p.n.e.) je izglasana kada je Pompej ostao jedini konzul i kada pooštrava kazne predviđene ranijim zakonima, a Avgust, sa Lex Iulia de ambitu (18. p.n.e.) isključuje sa javnih funkcija na pet godina one koji su optuženi za podmićivanje, što je blaže od predhodnih zakona, koji očigledno nisu poštovani ili su prethodno ukinuti. Deset godina kasnije (8. p.n.e.) Avgust je doneo još jedan zakon kojim je dopunio prethodni, uvodeći obavezu polaganja novčanog depozita pre otpočinjanja kampanje, koji se ne vraća ukoliko se dokaže korupcija. Ukoliko bi neki kandidat primenio i silu prema glasačima, osuđivan je na progonstvo (aquae et ignis interdictio).

Kao i u mnogim drugim oblastima ljudskog života, tako i na planu političkih borbi, moderna vremena nisu unela mnogo inovativnosti u metode manipulacije masama, samo što su sada sredstva osavremenjena, poruke upakovane u medijsku "šarenu lažu", ali iza koje se i dalje, po pravilu, krije nepatvorena politikantska laž. Pa čak i onda kada hrabri pojedinci ponude političke programe koji omogućavaju promene na bolje, takve ideje u predizbornoj halabuci teško pronalaze put do srca glasača, kao i sami njihovi predlagači. Ukoliko ih mase ipak i prihvate, moćnici čiju vlast duboke društvene promene ugrožavaju, nemilosrdno uklanjaju takve protivnike. Setimo se narodnih tribuna braće Grah, koji su platiti glavom zakonske predloge o temeljnoj agrarnoj reformi u Rimu, tj. pravičnijoj raspodeli novoosvojene zemlje između moćnih zemljoposednika i siromašnih društvenih slojeva.

Nažalost, kao da iz rimske državnopravne istorije još ništa nismo naučili.