Anestezija i intelektualni razvoj bebe

Moderna pedijatrija je pružila bezbednu i savremenu negu naših beba. Na prvi pogled čini se da nema granica kada se radi o medicinskim intervencijama koje mogu da se primene na deci. Ne samo da je broj hiruških operacija eksponencijalno porastao u poslednjih 30 godina nego je i zdravstveno stanje dece postalo sve manje limitacija za mnogobrojne intervencije.

Tehnicki napredak u savremenoj pedijatriji i hirurgiji je doveo do mnogobrojnih izlaganja generalnoj anesteziji koja je neophodna da bi se omogućila bezbolna i humana intervencija na deci. Ne samo da smo suočeni sa mnogobrojnim izlaganjem anesteziji u operacionim salama nego je i broj bolesne i prevremeno rođene dece koje možemo da uspešno držimo u životu značajno porastao. Pošto njihova nega često zahteva produženu duboku sedaciju u intenzivnoj nezi izlaganje anesteticima moze da traje ne samo satima nego danima i nedeljama.

Mnogobrojne studije su pokazale da ljudski mozak nije potpuno razvijen na rođenju i da njegova normalna funkcija zavisi od aktivnog razvoja koji se odvija prvih nekoliko godina života. Mozak na rođenju normalno teži oko 300 grama, duplira se u težini do šestog meseca i triplira se u težini do kraja prve godine života.

Tako brzi razvoj zavisi od mnogobrojnih faktora koji moraju da se odvijaju u programiranoj sekvenci da bi se kontakti između nervnih celija mogli da pravilno uspostave. Ti se kontakti zovu sinapse i proces tokom koga se sinapse masivno formiraju i nervne ćelije granaju je sinaptogeneza. Normalna intelektualna funkcija zavisi od pravilnog i blagovremenog odvijanja sinaptogenese jer su sinapse glavni način za komunikaciju između nervnih celija.

Bazirano na najnovijim naučnim podacima ispostavlja se da je precizni balans između supresije i aktivacije nervnih ćelija ključan kada se radi o formiranju nervne mreže koja omogućava intelektualni razvoj.

U realnosti ispostvlja se da je aktivnost jako važna jer mlade nervne ćelije moraju da konstantno komuniciraju da bi mogle da uspostave pravilne kontakte sa drugim nervnim ćelijama.

One koje se nisu uspešno povezale sa drugim nervni ćelijama su osuđne na smrt i brzo se uklanjaju tokom razvoja mozga. Iako je taj process normalan deo razvoja samo mali broj nevnih ćelija je programiran da se ukloni na taj način, jer je prezervacija svake nervne ćelije važna.

Posto je cilj hirurške anestezije da se dete uspava i da se ukloni bol, potpuna inhibicija nervinh ćelija je neophodna. Kada se ima u vidu da je aktivna komunikacija sprečena tokom opšte narkoze postavlja se pitanje kako to utiče na mlade nerve ćelije čiji opstanak zavisi od aktivne komunikacije. Da li to znači da opšta narkoza osuđuje masivni broj nervnih ćelija na preranu smrt?

Najnovi naučni podaci dokazuju da je odgovor na to pitanje na žalost pozitivan. Naime, studije na životinjama su pokazale da se posle jednokratnog izlaganja anesteticima broj nervnih celija u osetljivim delovima mozga značajno smanjuje i da se broj sinapsi između nervnih ćelija desetkuje. Iako alarmantan, pravi značaj te informacije mora da se sagleda sa aspekta normalne intelktualne funkcije – da li smanjenje broja nerving ćelija znači smanjenu intelektualnu sposobnost?

Do sada su mnogobrojne studije na životinjama pokazale da životinje koje su izložene opštoj narkozi na nekoliko sati tokom ranog i kritičnog perioda razvoja mozga imaju probleme sa učenjem i deficite u memoriji. Ne samo da je kognitivni razvoj ostećen nego je i socijalni razvoj kod tih životinja poremećen.

Na primer, hiperaktivnost je pokazana kod životinja koje su primile anesteziju tokom aktivnog moždanog razvoja. Ispostavlja se da anestetici davani u kombinaciji izazivaju mnogo gore posledice nego kada se daju individualno. Problem je sto je savremena anestezija bazirana na anestetskim “koktelima” koji sadrze nekoliko anestetika u kombinaciji.

Za savremenu medicinu najvažnije pitanje koje se ultimatno postavlja je da li izlaganje anesteziji tokom ranog perioda moždanog razvoja vodi ka dugotrajnim posledicama u pamćenju i ponašanju?

Iako u ranoj fazi, najnovije kliničke studije štampane u poslednjih nekoliko godina pokazuju da deca koja su izložena anesteziji više nego jednom do druge godine zivota imaju značajno više problema sa učenjem i memorijom i kao rezultat zaostaju u školi kada se porede sa decom koja ili nisu bila izložena anesteticima ili su imala samo jednu anesteziju.

Interesantno je napomenuti da rizik za kognitivne poremećaje nije zavisio od zdravstvenog stanja deteta, vrste anestezije koja je korišćena i tipa hirurgije kojom je dete bilo izloženo. Sustinski rečeno ispostavilo se da rano izlaganje anesteziji spečava puni intelektualni razvoj dece bez obzira na njihovo zdravstveno stanje.

Zanimljivo je napomenuti da nekoliko studija sa prevremeno rođenom decom pokazuju da medicinski tretman istih urođenih malformacija koji je baziran na terapiji lekovima umesto na hirurškoj intrevenciji dovodi do boljeg ishoda u dečijem kognitvnom razvoju.

Iako je rano da se donese konačan zaključak povodom kognitivnih efekata anestezije podaci koje trentuno imamo na raspolaganju ukazuju da izlaganje dugoj anesteziji (preko dva sata) i vrlo rano (pre druge godine zivota) može da dovede do dugotrajnih intelektualnih posledica koje mogu da spreče dete da postigne svoj puni intelektualni i obrazovni potencijal.

Naravno problem nije kada hirurška intervencija može da se odloži dok dete nije starije. Problem je kada je operacija neopohodna i kada nema mogoćnosti da se sačeka dok se mozak potpuno ne razvije.

Zbog toga je cilj moderenih istraživanja da se što bolje razume kako anestetici ostećuju mladi mozak i bazirano na tim činjenicama da se ustanove novi protokoli koji bi omogućili bezbedno davanje anestetika našim najmlađjim članovima društva u situacijama kada je anestezija neopohodna i kada ne mozž da se odloži bez da ugrozi zdravlje deteta.