Zašto se zaljubljujemo?

Ova istraživanja pomogla su nam da iskorenimo bolesti, popravimo nedostatke naših tela, prevarimo smrt i razumemo život. Iz njih smo izvukli važne pouke o nama i svetu oko nas, razvili smo tehnološke procese koji danas sačinjavaju srž privrede razvijenih zemalja. Približili smo u celosti ljudsko društvo prirodi i omogućili smo održivi razvoj vrste. Dobili smo odgovore na mnoga pitanja. Mnoga, zaista, sa izuzetkom samo onih najvećih.

Jedno takvo pitanje koje bi sasvim sigurno moglo ući u prvih pet, kada je reč o molekularnoj osnovi života svakako glasi – Kako se i zašto zaljubljujemo? Otkud to da baš ta jedna posebna osoba u našim očima toliko odskače od drugih? Zašto nam se pred njom zavrti u glavi, zašto porumenimo i ostanemo bez reči? Za sada ovaj proces, ili čak skup procesa, nije dovoljno poznat da bi se ovde čitaocu ponudio definitivan odgovor. Ono što znamo na civilizacijskom nivou samo su delovi veoma komplikovane slagalice. Stoga, u nadi da među čitaocima ima onih koji vole slagalice, autor će izneti u vrlo kratkim crtama ono malo što je poznato o zaljubljivanju.

Najpre, nekoliko molekula je od značaja kada se govori o ovoj temi. To su, pre svega, serotonin i dopamin, koji se nepravilno nazivaju „hormon sreće“, odnosno „hormon zadovoljstva“, premda su oba molekula prema svojoj fizološkoj ulozi neurotransmiteri, a ne hormoni. Oni prenose informacije između neurona. Osim njih, značajni su seksualni hormoni – testosteron i estrogeni; kao i proteini HLA kompleksa koji su od značaja za imuni sistem. Takođe su bitni i feromoni, isparljivi molekuli koji deluju na čulo mirisa i pomažu nam prilikom izbora partnera.

Dopaminska groznica

Dopamin svoju neurotransmitersku ulogu obavlja u „sistemu za samonagrađivanje“. To je funkcionalna celina u mozgu koja za cilj ima podsticanje ponavljanja onih radnji zbog kojih se osećamo dobro ili koje nam prijaju. Primera za funkcionisanje ovog sistema ima mnogo, poput situacija u kojoj probamo neku novu hranu koja nam izuzetno prija ili ostvarimo neki veliki društveni uspeh. To su okolnosti pod kojima naš mozak luči dopamin.

Smatra se da je uloga dopamina bitna u procesu zaljubljivanja zbog toga što, zahvaljujući njemu, postajemo motivisani da osobu koja nam se svidela i zbog koje smo se osetili prijatno, ponovo vidimo i da provodimo vreme u njenoj blizini. Klinička slika dvoje zaljubljenih a razdvojenih ljudi veoma je slična apstinentskoj krizi kod osobe zavisne od kokaina, psihoaktivne supstance koja deluje upravo na dopaminergički deo nervnog sistema. Javlja se osećaj koji je najsličniji žeđi ali ne za vodom, nego za onime što nam je izazvalo tako jako zadovoljstvo i to bez obzira na zdravorazumsko rezonovanje. Stoga se javlja nagon, opsesija, koja može da previdi realne okolnosti i na prvo i jedino mesto stavlja potrebu da se sretnemo sa osobom u koju smo zaljubljeni.

Ovaj oblik ponašanja naročito je izražen kod dece u osnovnoj školi, dok ona još nemaju izgrađen vrednosni sistem u sebi, pa se tako javljaju bežanja sa nastave, čupanje devojčica za kosu, nedostatak pažnje na časovima i tako dalje. Uloga ovog procesa relativno je jasna i cilj mu je da obezbedi fizičku bliskost dve jedinke koje imaju afinitete jedna ka drugoj, kako bi se omogućilo parenje. Osim toga, veruje se da je jedna od uloga ovog procesa i održavanje monogamije – zajednice u kojoj jedna jedinka ostaje verna drugoj zauvek.

Serotonin i leptirići

Serotonin je značajan za emotivni odgovor u većini životnih situacija kod ljudi. Izuzetak je nalet adrenalina prilikom intenzivnog stresa. Za većinu drugih emocija najznačajniji je serotonin, koji spušta naš prag osetljivosti prema dražima iz okolne sredine, čini nas podložnijima emotivnim stanjima i empatiji (saosećanju). Serotonin se pojačano luči noću, što objašnjava ljudsko ponašanje kada je u pitanju pronalazak partnera i samo parenje.

Jedan od efekata serotonina je i izoštravanje čula što, evolutivno gledano, verovatno ima za cilj detaljnije proučavanje našeg partnera, od fizičkog izgleda, pa do mirisa koje emituje (o čemu će kasnije biti reči). Sporedan efekat serotonina, upravo zbog pojačane percepcije, jeste pojava „leptirića u stomaku“ i „crva pod kožom“, a ovi efekti nekada mogu biti toliko dramatični da dovedu do mučnine. Naročito bitan efekat serotonina je vazodilatacija (širenje krvnih sudova), pa se može javiti rumenilo u licu, porast telesne temperature i pojačana prokrvljenost svih organa za reprodukciju.

Osim ovih uloga, serotonin je od značaja za formiranje emotivne podloge koja je neophodna za građenje porodice jer priprema majku i oca za potomstvo prema kojem će oboje osećati visok stepen empatije. Biološka posledica ovoga je oblik brige o potomstvu koji je bez premca u živom svetu.

HLA – šta piše u DNK

HLA (Human Leukocyte Antigen) je proteinski kompleks na leukocitima (belim krvnim zrncima) koji je zadužen za prepoznavanje stranih tela u organizmu. Od njega zavisi najveći deo ljudskog imunskog odgovora na infekciju, mutaciju ili dotrajalost ćelija. Praktično, što je raznovrsnost prisutnog HLA kompleksa kod neke jedinke veća, veći je i njen kapacitet da se odbrani od stranih tela. Evolucijom je došlo do toga da je različitost HLA kompleksa jedan od bitnih kriterijuma pri izboru partnera, jer je u interesu jedinke da svom potomstvu obezbedi što raznovrsniji HLA profil.

Stoga najveće šanse za parenje imaju jedinke sa najrazličitijim genima za HLA kompleks. Nije poznato u potpunosti kako dve jedinke saopštavaju jedna drugoj svoj HLA profil, ali veruje se da se to vrši preko feromona (i o tome kasnije). Jedno istraživanje pokazalo je da samo na osnovu mirisa žene mogu da prepoznaju sa velikom verovatnoćom majicu muškarca koji ima njima najrazličitiji HLA genotip od njihovog. Stoga se danas smatra da je molekulsko uređenje imunskog sistema od suštinske važnosti za formiranje privlačnosti između dve osobe.

Testosteron i estrogeni hormoni

Polni hormoni su zaduženi za kontrolu razvića polnih organa i sekundarnih seksualnih karakteristika. Zaduženi su i za kontrolu ponašanja, agresivnost, materinski instinkt i polni nagon. Evolutivno su veoma stari, što znači da su se pojavili rano u istoriji živog sveta. Možda su stoga oni više u vezi sa seksualnošću kao jednostavnijom formom atrakcije između dve jedinke koja ne mora uključivati bilo kakav emotivni angažman, ali kada je reč o zaljubljivanju kod ljudi, nemoguće je ne spomenuti ove hormone.

Najzad, konačni cilj zaljubljivanja jeste upravo stupanje u seksualni odnos i uspešno razmnožavanje. Stoga hormoni koji regulišu funkcionisanje reproduktivnog sistema predstavljaju važnu stavku ove diskusije. O njima se zna dosta toga – da ih luče polne žlezde, da regulišu libido, da im koncentracija u krvi varira tokom dana u mesecu i meseca u godini i tako dalje. Ovi hormoni naročito su značajni za regulaciju menstrualnog ciklusa kod žena, ali u poslednje vreme pokazalo se da neki od njih mogu služiti i za signalizaciju između dve jedinke. Najprostije rečeno, ovi hormoni imaju za cilj da obezbede uspešno parenje i brigu o potomstvu.

Feromoni

Kao što je ranije napomenuto, nedavno je otkriveno da pojedini lako isparljivi molekuli koje naše telo luči igraju bitnu ulogu u razvijanju međusobnog privlačenja i zaljubljivanja. To su feromoni. Najbolje su proučeni feromoni insekata, međutim, pokazalo se da neki potpuno drugačiji molekuli igraju ulogu u komunikaciji među ljudima. Pre svega tu su steroidni hormoni, nalik testosteronu i estrogenu, koji dospevaju na površinu kože putem znoja. Takođe, postoje i amini, mali molekuli koji sadrže azot, a pretpostavlja se da neki od njih mogu biti nosilac informacije o sastavu HLA proteina, mada ovo još uvek nije definitivno pokazano.

Feromonski sistem komunikacije kod žena je daleko komplikovaniji nego kod muškaraca. Naime, primećena je pojava da, kad se grupa žena nalazi stalno u nekom zajedničkom okruženju (na primer na radnom mestu ili u nekom izdvojenom naselju), njihovi menstrualni ciklusi se sinhronizuju. Verovatno je da je evolutivni smisao ovoga da se obezbedi sinhronizacija parenja i sinhronizacija brige o mladuncima. Feromoni su prisutni u vazduhu u malim količinama i njih ne možemo opaziti svesno. Na njih naše telo odgovara bez našeg znanja i saglasnosti. Najzad, ko je još uspeo da se svesno odupre zaljubljivanju?

Šta s ovim?

Ovo je ono što smo spoznali do sad. Tu postoji puno onoga „možda“, „pretpostavlja se“ i „sumnjamo da“, tako da nije moguće ceo proces obuhvatiti sa današnjim znanjima, ali već se uočavaju neke pravilnosti i nameću se neki zaključci. Priroda uglavnom sve uradi sama. Evidentno je iz ovoga da za svakoga od nas postoje gospodin Pravi ili gospođica Prava i to ne po jedan nego nekoliko hiljada u najgorem slučaju, barem ako je suditi prema kompoziciji HLA gena.

Kada ih nanjušimo, u bukvalnom smislu, zahvaljujući feromonima koje ispuštaju, nećemo ni znati, a naš mozak već će plivati u dopaminu svaki put kad tu osobu sretnemo. Mi obično saznamo da smo zaljubljeni tek kada se pojača lučenje serotonina. Nakon toga samo je pitanje trenutka i adekvatnog statusa seksualnih hormona kada ćemo planuti u strasti i osigurati nastanak potomstva i produženje vrste. Ovo bi otprilike bila veoma gruba skica procesa zaljubljivanja.

Ono što nedostaje ovoj skici jeste način na koji dolazi do zaljubljivanja kod homoseksualnih osoba, zašto postoje jaka prijateljstva koja nemaju seks kao ishod, zašto zaljubljivanje nije uvek uzvraćeno, koja je uloga čula vida, sluha i dodira u razvoju privlačnosti i još mnogo drugih pitanja. No sve u svemu, ponekad je možda i bolje da neke stvari ostanu nepoznate i nedokumentovane, jer tako je lakše „verovati u Deda Mraza“ i tako je lepše uživati u magičnoj lepoti koju nose.