Alergije na hranu

Alergije na hranu su još jedna u nizu pošasti koje su iz potpuno nejasnih razoga napale svet savremenog čoveka. Iako se broj pacijenata sa novootkrivenim alergijskim reakcijama povećava iz godine u godinu, ovde nije reč o nekoj zaraznoj bolesti, genetski izmenjenom virusu ili posledicama kosmičkog zračenja, već je, kako neki stručnjaci smatraju, uzrok upravo odsustvo bolesti, o čemu će kasnije biti više reči. No, za početak, pogledajmo šta je to što čini jedan mali, nedužni kikiriki tako potencijalno smrtonosnim artiklom za osetljivog pojedinca.

Kako dolazi do alergijskog odgovora?

Niko se nije naučen rodio. Ovo važi i za ćelije ljudskog imunog sistema. Ćelije koje formiraju liniju odbrane od raznih štetnih agenasa iz okoline moraju prvo da prođu detaljnu obuku, gde im se prezentuje šta je to „naše“, a šta je strano i (možda) opasno. Zaista brzo ćelije se nauče da ono „naše“ ne diraju i punu pažnju posvećuju supstancama, najviše proteinima, iz okolne sredine. Prva važna stvar koju ćelije moraju znati je da snaga na usta ulazi i da nije sve što dospe u kontakt sa sluzokožom usne duplje neprijatelj. Stvari bi bile previše dosadne kada bi ovaj sistem radio savršeno, naravno.

Postoji jedna grupa antitela u ljudskom imunom sistemu koja je prema merilima savremenog sveta gotovo suvišna. To su antitela tipa IgE. U nekom trenutku u evoluciji, IgE antitela su se pokazala kao neophoda za borbu protiv krupnih parazita, kao što su razne vrste crva, ameba, tripanozoma, raznih drugih protozoa i zglavkara. Uz pomoć eozinofila, bazofila, mastocita i još nekih ćelija IgE antitela su vekovima branila ljude od ovih opasnih uljeza. Međutim, u savremenom svetu ovakvih parazita je vrlo malo, bar u razvijenim zemljama, te IgE antitela imaju poteškoća da opravdaju svoje postojanje. Da svekolika bruka ne bi pala na njih, IgE antitela pronalaze sebi protivnika ponekad čak i tamo gde ga nema. Angažuju gore pomenute ćelije u napad sa neverovatnom vatrenošću čak i na najmanju mogućnost da su nanjušila neprijatelja. A ovaj na brzinu proglašeni neprijatelj može biti samo slučajni prolaznik kroz naš sistem za varenje hrane.

Važno je reći da ova „basna o IgE antitelima“ samo grubo opisuje ono malo toga što se zna o alergijskim reakcijama kod čoveka. Posledica ovakvog toka događaja je pokretanje veoma burnog odgovora na neki benigni protein iz hrane, što može biti veoma opasno za pacijenta koji ima alergijsku reakciju. Klasična alergijska reakcija podrazumeva ćelijski odgovor nakon što se alergen veže za IgE antitelo na površini ćelije. Ćelija će izlučiti sadržaj svojih vezikula u kojima se nalaze neke fiziološki prilično aktivne supstance poput histamina koji širi krvne sudove navodeći tkiva da otiču i da se crene, serotonin koji takođe deluje na krvne sudove i trombocite, raznih drugih bioaktivnih leukotriena i interleukina koji pokreću odgovor drugih ćelija u okolini.

Sve ovo bi bilo opravdano da je prisutan neki krupni, opasni parazit, međutim, kako to obično nije slučaj, ta reakcija je ne samo preterana i suvišna, već i štetna. Osim klasične alergijske reakcije, postoje i drugi vidovi nepodnošenja hrane, ali o njima ovde neće biti reči. U klasičnom smislu alergijska reakcija odvija se svaki put kada tkiva alergičnog pacijeta dođu u kontakt makar i sa sasvim malim količinama one namirnice koja sadrži protein koji IgE antitela alergične osobe prepoznaju i pokreću odgovor na njega. Postoji više hipoteza o tome kako nastaju alergije, od kojih je najopštije prihvaćena tzv. higijenska hipoteza koja drži da su naš čistiji način života i odsustvo parazita krivi za pojavu alergija. Osim ove hipoteze prisutne su struje koje za nastanak alergija krive antibiotike, vakcine, poremećaje u imunom sistemu, nasledne faktore i raznovrsnost hrane koja je danas dostupna. Međutim, tačan uzrok alergija na hranu, kao i detaljna objašnjenja na molekulskom nivou u ovom trenutku nisu poznati čovečanstvu, pa ostaje mnogo prostora za nagađanje i puštanje mašti naučnika na volju.

Rasprostranjenost

Alergije na hranu mogu da se pojave kod svih zdravih osoba bez obzira na uzrast, geografiju ili religiju. Tačni podaci ne postoje jer pojedini oblici alergija mogu ostati neprimeceni, ali prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, procenjuje se da čak do 10% ljudi koji žive u razvijenijim zemljama imaju neki oblik alergije na hranu. Zastupljenost alegrija u nerazvijenim zemljama je daleko manja, što govori u prilog higijenskoj hipotezi o nastanku alergija.

Za sada se zna da se alergije na hranu javljaju obično u vrlo ranoj mladosti, obično pre navršenih 10 godina i da u najvećem broju slučajeva ostaju prisutne celog života. Ovo i nije neočekivano jer se imuni sistem čoveka u najvećoj meri i gradi do otprilike osme godine života. Poznato je da se kod malog broja pacijenata alergijska reakcija povuče sama od sebe i da se to obično dogodi pre puberteta. Ukoliko pacijent nastavi da pati od alergije na hranu posle 12. godine, smatra se da su veoma male šanse da se ta alergija povuče sama od sebe. Osim kod mladih, alergije se mogu javiti i kasnije u životu, posebno prilikom izlaganja nekoj novoj namirnici.

Vrste alergija na hranu

Kada se govori o alergijama na hranu, obično se kao glavni uzročnici pominju „osam veličanstveih“, drugim rečima namirnice koje su, zajedno, odgovorne za oko 90% slučajeva alergijskih reakcija širom sveta. Ovih osam namirnica su mleko, jaja, kikiriki, soja, pšenica, plodovi mora, koštunjavo voće i školjke. Osim ovih, postoji i cela grupa alergija na razno voće (kivi, banane, breskve), povrće, meso i gljive, ali su ove alergije znatno ređe i slabije istražene. Pored toga što postoje alergije na određene tipove hrane, moguće je postojanje i takozvane ukrštene reaktivnosti. Ova pojava podrazumeva postojanje sličnih proteina u dvema različitim namirnicama, pa pojava alergije na jednu dovodi do alergijske reakcije i prilikom konzumiranja druge (npr. kikiriki i indijski orah).

Terapija

Sigurna terapija za alergije na hranu ne postoji, već je pacijent u obavezi da izbegava namirnice koje sadrže alergen, kao i da u slučaju konzumiranja takve namirnice bude spreman da primeni lekove koji će ublažiti alergijsku reakciju. Najteži oblik alergijske reakcije je anafilaktički šok i ukoliko se ne leči u roku od nekoliko minuta, obično je smrtonosan. Najopasniji simptom burne alergijske reakcije na hranu je oticanje sluzokože lica, usne duplje i ždrela, što može dovesti do prekida dotoka vazduha u pluća.

Kada alergijska reakcija jednom počne, indikovana je primena lekova koji suprimiraju efekte zapaljenskih medijataora koje oslobađaju ćelije imunog sistema, prvenstveno histamina. U anafilaktičkom šoku čak se daje i adrenalin kako bi se sprečilo gušenje. Antihistaminici su danas široko dostupni i njihova upotreba ublažava simptome alergijske reakcije. Glavno neželjeno dejstvo lekova iz ove grupe je sedacija i pospanost, koja se javlja prilikom upotrebe pojedinih preparata. Većina ovih lekova ima i odloženo dejstvo, pa sprečava nastanak nove alergije u trajanju od 24 sata.

Osim antihistaminika, trenutno se radi na razvoju imunoterapijskih sredstava. Za sada ne postoje naznake da ova terapija može biti od koristi, ali se istraživanja nastavljaju. Najprostije rečeno, imunoterapijska sredstva su zapravo vakcine u vidu injekcije koje se daju pacijentima u pravilnim vremenskim razmacima kako bi njihovi organizmi proizveli više IgG antitela na alergen (antitela koja su normalno angažovana u borbi protiv virusa i bakterija, a ne protiv parazita) i tako sprečili da se IgE antitela prva vežu i počnu alergijsku reakciju. Najveći napredak u ovoj oblasti postignut je sa alergijama na neke druge alergene, kao što su polen ambrozije i mačija dlaka, dok za sada ima vrlo malo napretka sa alergijama na hranu, pretpostavlja se zbog drugačijih mehanizama koji su uključeni u nastanak i razvoj alergija. Nešto veći napredak postignut je sa per os vakcinacijom, gde se vakcina daje u obliku tablete, ali su ta istraživanja u velikoj meri i dalje strogo čuvane farmaceutske tajne.

Umesto zaključka

Verovatno ništa ne bi više usrećilo milione ljudi koji su alergični na različite hranljive namirnice nego kad bi neko konačno napisao zaključak na tužnu priču o alergijama kod ljudi, ali prema onome što danas znamo, čini se da ova priča ima još mnogo poglavlja koja tek čekaju da budu napisana. Ako se aktuelni trend nastavi, problem alergija ne samo što se neće približiti rešenju, već će se još pogoršati. Istraživanja nad biohemijskim procesima u ljudima uvek su nezahvalna jer da bi se otkrile istine o funkcionisanju nekog sistema, mora se postaviti eksperiment.

U ovom slučaju, eksperiment nad pročavanim sistemom u većini svetskih pravnih jurisdikcija smatra se krivičnim delom, te su naučnici u vrlo nezahvalnom položaju gde moraju nuditi delimične odgovore na osnovu nepotpunih informacija i nedovoljno preciznih eksperimenata. Alergije na hranu su u zenitu naučnog interesovanja i na problematici koja okružuje ovo polje danonoćno se radi.

Ipak, napredak je spor, a broj obolelih od alergija vrtoglavo raste. Je li to cena koju moramo platiti evoluciji za to što smo otkrili sapun i toplu vodu? Je li to teret koji ćemo morati da nosimo zato što smo našli način da preživimo potencijalno smrtonosni anafilaktički šok koji se javlja kao najteži oblik alergije? Treba li dići ruke od traženja leka i dozvoliti da evolucija istrebi sve one koji su se navikli na tuširanje i pranje ruku? Problem alergija duboko zadire u najintimnije aspekte našeg postojanja i stavlja na probu našu rešenost da oblikujemo svoj životni prostor drugačije nego što ga je priroda za nas oblikovala sve ove hiljade godina. Kada kažemo da je čovek jedina vrsta koja to radi, isključujemo mogućnost da su možda postojale i druge, ali za njih danas znamo samo na osnovu fosila. Čeka li i nas slična sudbina?