Zemljini ožiljci

Prvi znak pretnje bila je tek tačkica na monitoru teleskopa išaranom zvezdama.

Nešto posle devet uveče 18. juna 2004. godine, dok je nad Nacionalnom opservatorijom u Kit Piku u Arizoni gasnuo sumrak, Dejvid Tolen je posmatrao nebo tražeći asteroide u astronomskoj slepoj zoni: tačno unutar Zemljine orbite, gde sunčev sjaj može da zaslepi teleskope. Tolen, astronom sa Havajskog univerziteta, znao je da objekti koji se tamo skrivaju ponekad mogu da skrenu ka Zemlji. Angažovao je Roja Takera, inženjera i prijatelja, i Fabricija Bernardija, mladog kolegu sa Havaja, da mu pomognu. Dok su netremice gledali u kompjuter, tri snimka istog dela neba, snimljena u razmaku od nekoliko minuta, smenjivala su se na ekranu. „Njega si čekao“, rekao je Taker, pokazujući u grudvicu belih piksela koja se pomerala od kadra do kadra.

Tolen je otkriće prijavio Centru za male planete Međunarodne astronomske unije, agenciji za prikupljanje i analiziranje podataka o asteroidima i kometama. On i Taker su se nadali da će ga još jednom pogledati kasnije te nedelje, ali to nisu mogli da urade zbog kišnih oblaka, a onda je asteroid nestao iz vidokruga.

Kada su ga astronomi tog decembra ponovo locirali teleskopom, shvatili su da imaju problem. Stena, veća od sportske arene, svakih nekoliko godina kotrlja se blizu naše planete. Kako su se rezultati posmatranja slivali u Centar za male planete, asteroid, nazvan Apofis po egipatskom bogu zla, izgledao je sve zlokobnije. „Rizik sudara nastavlja da bude sve veći i veći“, kaže Tolen. Do Božića, modeli su predviđali šanse od 1 prema 40 da će Apofis udariti u Zemlju 13. aprila 2029. godine i talas uzbune zahvatio je javnost. „Jedan kolega je to nazvao Grinčom koji je ukrao Božić“, kaže Tolen.

Onda se 26. decembra 2004. godine desila prava katastrofa: cunami u Indijskom okeanu, koji je odneo stotine hiljada života. Javnost je zaboravila na Apofisa. U međuvremenu, astronomi su iskopali ranije slike ovog asteroida. Dodatni podaci su omogućili naučnicima da mu proračunaju orbitu i otkriju da će 2029. godine bezbedno proleteti pored Zemlje. Ali nisu mogli da isključe mogućnost da će Apofis udariti sa katastrofalnim posledicama kada sledeći put bude proletao, na Uskrs 2036. godine.

Procenjuje se da nekih deset miliona stenovitih asteroida i kometa od leda i prljavštine izvodi piruete u svemiru, i s vremena na vreme njihove se putanje sudbonosno ukrste sa putanjom naše planete. Jedan takav susret se dogodio sto šezdeset kilometara od današnjeg Vašingtona, gde krater širok osamdeset pet kilometara leži zatrpan pod zalivom Česapik – ožiljak koji je ostao kada je tri kilometra široka stena tresnula o morsko dno pre trideset pet miliona godina. Još zloglasniji je džin, devet i po kilometara u prečniku, koji je uleteo u Meksički zaliv pre oko 65 miliona godina, oslobađajući na hiljade puta više energije od sveg združenog nuklearnog naoružanja na planeti. „Cela Zemlja je gorela tog dana“, kaže Ed Lu, fizičar i nekadašnji astronaut. Tri četvrtine svih oblika života, uključujući dinosauruse, je izumrlo.

Astronomi su identifikovali nekoliko stotina asteroida dovoljno velikih da prouzrokuju katastrofu na čitavoj planeti. Nijedan nije na putanji da to učini tokom naših života. Ali nebesa vrve od manjih, brojnijih asteroida koji bi mogli da udare u bliskoj budućnosti, sa razarajućim posledicama. Objekat veličine petnaestospratne zgrade pao je 30. juna 1908. u Tunguziju, udaljeni kraj Sibira. Ovaj objekat – asteroid ili mala kometa – eksplodirao je nekoliko kilometara pre udara, pržeći i obarajući drveće na površini od preko 2000 kvadratnih kilometara. Noćno nebo bilo je tako svetlo od prašine posle eksplozije, ili ledenih oblaka od vodene pare koju je izbacio u gornje slojeve atmosfere, da su ljudi u Evropi dugo mogli noću napolju da čitaju novine. Na stotu godišnjicu eksplozije u Tunguziji, uznemirujuće je napomenuti da objekti ove veličine udaraju u Zemlju na otprilike svakih nekoliko vekova.

Sledeći put kad nebo padne, možemo biti zatečeni. Ogromna većina ovih malenih tela, sposobnih da zbrišu grad sa mape, još uvek nije na ekranima naših radara. „Neznanje je blagoslov, jer ako ne znate za ove stvari, jednostavno nastavljate veselo dalje“, kaže Lu. Tokom sledeće decenije, međutim, osmatranja neba nalik Tolenovom trebalo bi da počnu da ispunjavaju taj jaz, katalogizacijom na hiljade asteroida. „Svakih nekoliko nedelja“, kaže Lu, „nalazićemo po jedan asteroid koji će sa verovatnoćom od otprilike jedan u hiljadu udariti u Zemlju.“

Cilj nije samo da predvidimo datum i vreme moguće katastrofe, već i da je sprečimo. Sa godinama ili decenijama upozoravanja, svemirski brod, koji će koristiti sopstvenu gravitaciju, možda će izgurati preteći asteroid sa putanje. Možda će svemirski brod kamikaza, ili atomska bomba, biti dovoljni za objekte koji zahtevaju veći udarac. Uznemirujuće dileme će biti prisutne tokom ovih obračuna u svemiru. Kako će vlade odlučiti da deluju? „Svet nije spreman da se bavi ovom vrstom problema“, kaže fizičar Dejvid Dirborn, zagovornik nuklearnog napada na dolazeći asteroid.

Dve činjenice su jasne: da li za deset ili petsto godina, dan obračuna je neizbežan. Ohrabrujuće je da po prvi put u istoriji imamo sredstva da predupredimo prirodnu katastrofu epskih razmera.

Celu reportažu možete pročitati u avgustovskom broju časopisa National Geographic Srbija.

NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U AVGUSTOVSKOM BROJU DONOSI:

- Moskva nikada ne spava

- Drevni Iran

- Japanska divljina

- Ožiljci zemlje

Više o avgustovskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.