Štikle kao statusni simbol

Još u ranim civilizacijama, obuća je odražavala status onoga ko je nosi, jednako kao odeća. Znalo se šta nose faraoni, šta rimski legionari, šta carske porodice.

Antička grčka civilizacija je obući udahnula lepotu, eleganciju, prefinjenost, čak rasipništvo. Rimska imperija je prema obući "prepoznavala" na primer konzula koji je isključivo nosio belo, senatora u braon boji, dok je ostatak regije imao kratke čizme otkrivenih prstiju.

Cipele su jedan od najstarijih pronalazaka čoveka, iako su to u početku bili samo "štitnici" za hod po kamenju, nevešto napravljeni od trave i lišća. Obuća se često spominje i u Bibliji, a crteži cipela sa štiklama koji datiraju iz perioda 4.000 godina pre Hrista otkriveni su na zidovima egipatskih hramova i grobnica faraona.

"Štiklica" je bilo u ranim epohama, ali se smatra da ih je u modu uvela Katarina Mediči 1533. kada je, pošto je bila niska rastom, za venčanje sa vojvodom od Orleana naručila par cipelica sa jako visokom potpeticom. Njenu zamisao su ostvarili majstori iz Firence, koji su i u ono doba bili najpoznatiji cipelari. Još od njih seže italijanska umešnost izrade obuće.

Kad je kraljevska nevesta prošetala svoj par, takve cipele postale su hit među pripadnicama lepšeg pola evropske aristokratije. I tako je počela pomama za štiklama. Cipela sa visokom štiklom je postala simbol pomodarstva, klasnog statusa i bogastva. Sledeća stoleća (17. i 18.) su samo "dodavala" centimetre štiklama. Što je bio viši status dame u društvu, bila je viša i potpetica.

Francuska buržoaska revolucija je u toj zemlji "spustila" mnoge aristokratske manire, pa i potpetice, ali od 19. veka pa nadalje štikle su opet u modi i preko njih se "saopštavaju" novi modni trendovi.

Obuća je važna "stavka" u muško-ženskim odnosima i shvatanju psihološkog profila i jednih i drugih. Postoji tanana veza između svakog pojedinca i obuće koju nosi, svakog para štiklica, sandala, čizama, patika, papuča i slično. Nešto kao životna filozofija.

Pojedine narode karakteriše pojedina vrsta obuće: Srbe opanak, Holanđane klompa, Japance japanka, Indijance mokasina itd.

Razne vrste obuće čija istorija seže još od ledenog doba, našle su mesta u više specijalzovanih muzejskih zbirki koje postoje na različitim mestima širom naše planete.

U svakoj muzejskoj postavci je obavezna priča o materijalu od kojeg je obuća kroz vekove pravljena: sušeno nisko bilje i trava, papirus, palmino lišće, kožne trake i komadi, platno, čipka, drvo, guma, plastika, staklo, čak i zlato i drago kamenje.

Muzeji prate i istoriju tehnologije sastavljanja delova obuće: prošivanje travom i kožnim trakama, lepilo, mašinsko šivenje, livenje u kalupe, kompjutersko modeliranje...

Danas inovacije koje menjaju ceo svet postaju svakodnevna pojava i daju obućarima neverovatne mogućnosti, izjavila je za agenciju Asošieted pres Elizabet Semelhek viši kustos muzeja Cipele Bata u Torontu.

Cipele Bata je ime velike, nekada porodične fabrike obuće, koja je do sada prodala više od 14 milijardi pari. Firmu je 1900. pokrenuo Tomaš Bata sa svoja tri brata i samo tri radnika. Danas je to ogromna multinacionalna firma, sa sedištem u Švajcarskoj, koja ima proizvodnju u 26 zemalja i razne delatnosti u još 68 zemalja.

Koncern još od 1938. ima građevinsku proizvodnju i osiguravajuće društvo Atlas, turističku agenciju, robne kuće, prodavnice, stambeni fond, sopstvena polja i šume, čak i sopstvenu železničku prugu.

Batina muzejska zbirka u Torontu ima oko 13.000 eksponata najranijeg dizajna i stilova od antičkih, renesansnih i baroknih vremena, do modernog doba i ekskluzivnih stilova kakve nose, na primer, Karmen Miranda ili Ledi Gaga. Mnogi stari eksponati su prošli kroz stručne ruke konzervatora da bi zablistali kao da su sada pravljeni. Najstariji primerak je od kože ajkule, pronađen u pećini na severu SAD, a veruje se da ima više od 9.000 godina.

Kustos muzeja u Torontu voli muzejsku postavku istorije "štiklica" i uvek posetioce podseti na bajku od "Pepeljugi" i njenoj cipelici. Ona rado priča kako su žene u Veneciji u 16. veku u specijalnim prilikama nosile štikle visoke oko 20 centimetara, pa im je bila potrebna pomoć bar dvojice slugu da bi se uopšte kretale.

Danas se uglavnom nose štikle od dva do tri centimetra, ali i više, dok za ekstremnu "dvanaesticu" mnogi kažu da može poslužiti kao "hladno oružje".

Štiklice su u tom 20. veka postale "skulpuralno-arhitektonsko delo", a na mnoge stilove veliki uticaj imala je filmska produkcija Holivuda i štikle kakve u filmovima i u životu nose Sindi Kraford, Klaudija Šifer, Noami Kembel, Linda Evanđelista, Jamsin Gauri i druge slavne žene, kaže kustos muzeja u Torontu.

U muzeju su zastupljeni i prilozi o najpoznatijim proizvođačima obuće kao što su Feragamo, Herman Delman (čije su modele nosile Merilin Monro i Džoan Kraford), Prada, Miu Miu, Manolo, Guči, Šanel, Dior, Živanši, Balenciaga, Botega, Versaće, Fendi, D&G, Valentino ...

Muzeja obuće ima još u svetu. Pored ostalog, u Nortemptonu u Velikoj Britaniji postoji velika muzejska zbirka čizama, u Barseloni je Muzej istorije kalcona, na Filipinima je muzej Marikina u kome su cipele koje je nosila Imelda Markos, u Filadelfiji je oko 900 pari cipela poznatih ličnosti, a postoji i virtuelni muzej na adresi www. virtualshoemuseum.com.