Čari visokih potpetica

Muškarci nikad neće razumeti tanku vezu koja postoji između svakog para cipela i njihove vlasnice, kao ni tvrdnju da žena nikad ne može da ima previše cipela.

Cipele su jedan od najstarijih ljudskih pronalazaka. U početku su primitivno izgledale, izrađene od trave, kože ili krzna, štitile su stopala od oštrog kamenja i hladnoće. O dizajnu tada niko nije razmišljao, visoke pete nisu bile u modi.

Obuća se često spominje i u Bibliji, a crteži cipela otkriveni su i na zidovima egipatskih hramova i faraonskih grobnica.

Negde oko 1850. godine počinje da se pravi razlika između leve i desne cipele. Sve do tada obućari su izrađivali jednake cipele za obe noge.

Da stavi petu na cipelu prvi se dosetio Leonardo da Vinči. Obuća sa štiklom prvo je bila modni hit među pripadnicima jačeg pola evropske aristokratije. Objašnjenje je jednostavno. U to doba jahanje je bilo deo svakodnevnog života bogatih i slavnih, a nešto viša peta osiguravala je stabilnost noge za vreme jahanja.

Naime, tadašnjim muškarcima štikle su služile kako bi ostali u sedlu. Obuća za jahanje uskoro je postala deo svakodnevice. Muškarci koji su u to doba držali do mode, u kolekciji su obavezno imali nekoliko pari cipela s potpeticama.

Venčanje Katarine Mediči i vojvode od Orleansa 1533. godine uvelo je štikle i u žensku modu. Naime, mlada je za venčanje naručila par cipelica sa štiklom od slavnog majstora iz Firence.

Nakon što je kraljevska nevesta prošetala u visokoj peti, štikle su postale hit među pripadnicama evropske aristokratije. Sledećih 200 godina društveni status dame merio se visinom pete.

Potom je Francuska revolucija, uz brojne druge mnogo važnije događaje, promenila i odnos prema štiklama. Odjednom je postalo nepristojno pokazivati bilo koji znak plemićkog statusa - visina potpetica se smanjila, a dame su se opet približile zemlji.

Krajem 19. veka štikle se opet vraćaju u modu i od tada su neprestano prisutne u ormarima ženskog pola.

Kroz istoriju ženska obuća je dobijala sve više na značaju u modnom, kulturnom i fenomenološkom smislu, a u 21. veku štikle važe za najveći ženski fetiš.

Kao što većina žena nikada "nema šta da obuče" ili nikada "nije dovoljno mršava", tako nikada nema ni dovoljno cipela na raspolaganju.

Italijani su među prvima shvatili neobuzdanu žensku potrebu za posedovanjem dobre obuće zbog čega se italijanske cipele i danas smatraju najkvalitetnijima na svetu.

Većina žena dala bi i poslednji dinar za cipele koje im "oduzimaju dah". Cipele za žene imaju čarobnu moć, poput one staklene cipelice koja je pomogla Pepeljugi da dođe do svog princa.

Osobita slabost su cipele s visokim petama. Opsednutost štiklama ne može umanjiti ni činjenica da je čak 43 odsto žena zbog visoke pete bar jednom u životu zaradilo lakšu povredu, a osam odsto njih i ozbiljne prelome.

Zanimljiv je i podatak iz jednog američkog istraživanja prema kome prosečna žena četvrtinu svojih cipela obuje samo jednom, kao i da 13 odsto žena skriva nove cipele od svojih partnera da bi izbegle negodovanje.

U pokušaju razumevanja ove ženske opsednutosti, pojedinci ističu da kupovina nove haljine može biti itekako neugodna ako se pokaže da se žena ugojila pa ne može da uđe u svoj stari konfekcijski broj - cipele, međutim, "ne pitaju" ni za kilograme, ni za godine i uvek dobro izgledaju.