Može li moda u Srbiji biti subverzivna?

Srpska moda danas je:

Slavna: Veoma je teško govoriti o srpskoj modi. Neophodno je da prođe najmanje jedna decenija da bismo mogli da se okrenemo i gledamo na tu temu sa nekom vrstom otklona koji je neophodan za bilo kakvu kritiku.

Status mode definitivno odslikava stanje društva. Za razliku od zapadnih zemalja gde moda ima utvrđeno društveno mesto moći, u Srbiji danas to mesto je, u najmanju ruku, poljuljano. Moda se ogleda i vidi svoj nestabilni odraz u ogledalu tranzicije. Ona je nesigurna, nalik tinejdžeru koji ima problem identiteta. U tom smislu moda ne može biti subverzivna, ona jednostavno ne poseduje taj kvalitet, ona mora biti predmet identifikacije publike. Estetika supkulture može biti subverzivna, ulična moda da, korišćenje odeće kao medij u umetničkim radovima da, ali moda o kojoj mi pričamo jedino dobija svoju moć u trenutku kada je konzumira srednja ili viša klasa, jer moda je luksuz i samo je deo kultura koje imaju platežnu moć, tako da moda u svom početku i kraju nema mogućnost da zapravo bude subverzivna.

Kako biste ocenili modu koju stvarate?

Slobodan: Moda, za osobe koje znaju sta hoće...

Slavna: Bespredmetno je ocenjivati sopstveni rad... Mogu samo da kažem koji je koncept moje nove linije – vrli novi luksuz.

Da li su srpske škole za modni dizajn dovoljne da mladog kreatora osposobe za izlazak na modnu scenu?

Slobodan: S dužnim poštovanjem u likovnom-slikarsko-ilustratorskom smislu, naša Akademija primenjenih umetnosti, kao i ostale modne škole, nema niti tradiciju, niti program koji je potpun. To se specijalno odnosi na deo konstrukcije i izvedbe kolekcije. Većina naših dizajnera ne poznaje rad na kroju, a da i ne pričamo o radu na lutki koji spada u visoku modu, ali se koristi i za dobar pret-a-porte. Takođe, način prezentacije je veoma, veoma old fashion.

Slavna: Ne znam, nisam pohađala školu ovde.

Na čemu se insistira na studijama u svetu, a na čemu kod nas?

Slobodan: Većinom istraživanju i skupljanju informacija u svim oblastima i, naravno, što sam već odgovorio, prethodno rad i poznavanje kroja.

Kod nas se sve zasniva na dobrom crtežu, koji izvodi krojačica, a ne student-dizajner. Crtež je samo dobra ideja, kod nas sve ostaje samo dobra ideja. Upravo tu je greška. Student budući dizajner mora da pravi i izvodi sam svoju odeću, da bi shvatio suštinu dizajna.

Slavna: Na preživljavanju, na ilustracijama.

Moda je za vas koncept, vrsta poruke ili inspiracija?

Slobodan: Može da bude sve tri stavke, a može da bude i svaka pojedinačno.

Zavisi od kolekcije do kolekcije.

Slavna: Fetiš i posao.

Etno u modi, kako vam to izgleda?

Slobodan: Etno je uvek nepresušni izvor istraživanja. Meni lično pomaže i u sferi mojih interesovanja zanimljivo je upoznati novu kulturu, običaje, priče...

Slavna: Savremeni modni trendovi su često inspirisani etničkim motivima varirajući od površne egzotike, preko autentičnog korišćenja tradicionalnih materijala i proizvodnih tehnologija, pa sve do transglobalne fuzije modnih elemenata.

Zašto model Kavalija drugačije izgleda kad ga nosi neka naša pevačica, a drugačije na nekom u svetu?

Slobodan: Zato što Kavalija u Srbiji nose i prezentuju pogrešne osobe, a to mogu da kažem i za pojedine tzv. VIP osobe van Srbije.

Slavna: Mislim da model ne izgleda drugačije, to je posve nemoguće, razlika je u nesrećnoj društvenoj konotaciji koji je taj odevni predmet dobio. Ako pođemo od činjenice da do pre par godina nismo imali radnju u kojoj bismo kupili Kavalijevu haljinu po njenoj punoj ceni ili, pak, na rasprodaji, jedan sloj ljudi je te iste modele kupovao od šanera. Pošto je dotična haljina kradena, njen novi vlasnik je platio samo delić njene prave vrednosti. U tom smislu, haljina prestaje da ima svoju prestižnu moć, prestaje da bude statusni simbol. Ako uzmemo u razmišljanje i to da Kavali nema mogućnost da to vidi kroz modne editorijale jer ne postoji legalni zastupnik te etikete kod nas, jedino je moguće da svoju kreaciju vidi na osobi koja se pojavljuje u medijima noseći njegovu haljinu. Ako se dotična osoba do te mere pojavljuje u našim medijima da publika zna šta ona nosi, i uz to je i pevačica, vrlo je verovatno da se bavi jednom specifičnom vrstom muzike. Estetika koja se formirala oko te vrste muzike je vrlo pornografska i vrlo je verovatno da haljina neće baš skladno stajati na jednom silikonski modifikovanom telu i da će neki delovi štrčati više nego što je to potrebno, u tom smislu će i narušavati liniju te haljine. Pošto je skaradna estetika dotične muzike postala opšte mesto, većina ljudi i ne primećuje šta sve stoji iza jednog naizgled "nevinog" stajlinga. Šta imamo na kraju te cele priče? Jednu potpunu zamenu pozicija moći u društvu: pevačica je ukrala haljinu, Kavali je ni kriv ni dužan ostao orobljen, a nekolicina ljudi koja voli i prati Kavalijev rad zazire da to prizna da slučajno ne bi bila svrstana u isti koš sa pevačicom. Za to vreme meni tutnji u glavi neki neprijatan refren pevačice u kradenoj Kavalijevoj haljini. Nezgodno, zar ne?

Da li rad u pozorištu promeni ugao gledanja kreatora i u čemu?

Slobodan: Rad u pozorištu jeste rad na sceni i veoma je intiman. Ako naučiš iskustva sa pozorišne scene da preneseš na modnu scenu, onda si na pravom putu. Upravo se rad u pozorištu zasniva na istraživanju.

Slavna: Prvo sam radila kao kostimograf, pa tek onda kao dizajner. To su potpuno dva različita koncepta gledanja na odeću. Pozorišni kostim je u svrsi predstave i određen je rediteljskim indikacijama; on oslikava karakter likova jedne drame, dok u radu na kolekciji dizajner sledi sopstvenu inspiraciju koju sam odabira. Mislim da ta dva zanimanja zapravo nemaju dodirnih tačaka.

Slobodan Mihajloviæ

Zašto u Srbiji nema modne kritike?

Slobodan: Zato što nema škole za modne novinare, a ni tradicije.

Slavna: Da bi postojala kritika, to jest da bi se čula i imala svoju težinu, moda mora dobiti svoj društveni, prestižni status tj. imati svoje stabilno mesto u društvenom kontekstu, a to je samo moguće kada postoji tržište. Mi ovde nemamo tržište, jer većina ljudi nije u mogućnosti da priušti ono što modni dizajneri kreiraju. Moda je nešto što je potrošno i u tom smislu se ne može proizvoditi pod motom "moda zarad mode", moda postaje moda kada je neko nosi, time dobija vidljivost, tj. stvara trend. U tom smislu, pošto ovde moda egzistira bez pravog statusa odnosno bez vrednosti tj. bez tržišta, kritika nema naspram čega da tu modu kritikuje. Može samo da pohvali svaki pokušaj dizajnera koji uspeju da izbace kolekciju. I to je dovoljno teško u ovoj sredini.

Da li se razlikuje prvi red na revijama u Srbiji i negde u svetu, po čemu?

Slobodan: Svakako, prvi red u svetu zauzimaju kupci, novinari, stilisti i VIP... Kod nas kupci ne postoje, modnu kritiku na prste možemo prebrojati i, naravno, fake VIP.

Slavna: Prvi red je obično rezervisan za modne urednike, fotografe i VIP goste, kako ovde tako i u inostranstvu, razlika je u njihovoj moći i mogućnosti da nametnu svoje mišljenje ostatku publike tj. nama smrtnicima. Jako mnogo decenija mode je prošlo u nekim velikim gradovima da bi se stvorila ta moć i aura oko modnih znalaca kao što su Ana Vintur, Izabela Blou, Ana Pijađi, i da ne izostavimo legendarnu Dajanu Virlend... Oni imaju moć jer svojim ukusom diktiraju trendove i tako utiču na tržište.

Može li se reći: da čujem šta slušaš, pa ću ti reći kako se oblačiš?

Slobodan: Ne

Slavna: Može valjda, ili je pre tako bilo, dok nisu stigle dvehiljadite kada je pop ščepao svaki modni detalj svake supkulture i proglasio ga za svoj. Sad se malo gubi nit.

Šta ne valja na srpskoj modnoj sceni?

Slobodan: Da prestane da bude manifestacija lokalnog tipa, da se prezentuje u svetu i da se dovode strani kupci i novinari, ne bi li oni ocenili kuda vodi srpska moda. A za to je potrebna podrška ljudi iz državnog vrha, ministarstava kulture i ekonomije. Mnoge zemlje podržavaju svoje dizajnere, daju atelje i novčanu pomoć, olakšice za uvoz i izvoz. U Srbiji još uvek funkcioniše stari sistem, koji bi morao da promeni neke stavove. Ne bi li srpska moda otišla van kruga Beograda. U poslednje vreme vladina organizacija SIEPA pokušava da pomogne srpsku modu. Voleo bih da vidimo i rezultate uskoro.

Slavna: Esencijalni deo – tržište.

Kada ste poslednji put sreli nekoga u vašem modelu?

Slobodan: Pre par dana mog omiljenog kupca iz Japana, gospodina Yukikoa.

Slavna: Pre par dana.

Koliko je modna kritika u svetu sito koje pomaže da ostanu najbolji, a kod nas prilika da se o svakom kaže poneka lepa reč?

Slobodan: Ponekad se ne prati ni modna kritika da bi stvar uspela, recimo Custo Barcelona konstantno ima jako lošu kritiku, a te stvari se prodaju.

Opet, u drugom slučaju su uništili Aleksandru Fakineti, dizajnerku koja je radila za Guči odmah posle Toma Forda. Ona se upravo vratila i preuzela Valentina i opet kritika nije oduševljena. Kod nas ne pratim modnu kritiku, tako da ne mogu da budem objektivan.

Slavna: Mislim da modna kritika nema takvu ulogu, već nju imaju ogromna finansijska ulaganja, mukotrpan rad mnoštva ljudi ili manjak gorenavedenih; kritika je samo majušni delić, trešnja na torti ogromne mašine koja se zove svetska moda. Naša sredina zaboravlja ili nije svesna da je većina svetskih modnih etiketa vlasništvo par multinacionalnih kompanija. Francuska kompanija PPR je vlasnik Gučija, Botež Veneta, Iv Sen Lorana. Najveći modni konglomerat LVMH vlasnik je modnih etiketa Luj Viton, Fendi, Selin, Dona Karan, Živanši, Mark Džejkobs. To je samo par imena sa vrha. Ogroman novac je uložen u modu i zato ona opstaje i donosi zaradu. Isto tako je opštepoznato da se većina modnih kuća izdržava od prodaje parfema i kozmetike a ne od odeće koju proizvodi. Pošto naša modna scena ne sadrži ni delić tog protoka kapitala, a samim tim nema ni svoje tržište, kritika nema pravi sadržaj i ne funkcioniše jer ne postoji referentni sistem. Kritika prijateljski komentariše modne revije, ali nema nikakav društveni uticaj pošto tržište ne postoji.

Da li to znači da moda ovde još uvek nije ozbiljan posao?

Slobodan: Nadam se da će postati, jer industrija je postojala i još uvek postoje ljudi koji vrede. Nadam se, nadam, nadam...

Slavna: Mislim da naša sredina ima jako puno mogućnosti za kvalitetnu proizvodnju odevnih predmeta i aksesoara, što je definitivno od esencijalne važnosti i za buduće dizajnere i za moguće investitore kod nas. Mi ovde još uvek imamo mnogo ljudi koji izrađuju ručne radove, heklaju, vezu, pletu… To je od neprocenjive vrednosti, jer ti zanati polako odumiru. Modu treba pogledati u širem smislu od samog posmatranja dve nedelje mode godišnje. Ima drugih veoma važnih aspekata mode kao što je produkcija koja bi definitivno mogla da se radi kod nas. Ogromna je mogućnost u organizaciji malih fabrika ili ateljea koji bi pružili stranim dizajnerima mogućnost produkcije njihovih modnih linija kod nas. To je samo jedna od mogućnosti. Mislim da moda može da bude ozbiljan posao ako se tako shvati, jer mi u našoj sredini imamo uslove za proizvodnju, a sada treba pronaći načine za komunikaciju sa drugim tržištima na koja bismo plasirali svoje proizvode. To je već nova tema.