Bubamara

Piše: Maja Piščević

Izvor: Nedeljnik.rs

Moj odnos s Njujorkom ušao je u jednu novu, vrlo čudnu fazu. Da se razumemo, od početka je on previše podsećao na ljubavnu aferu sa svim onim "volim te - mrzim te" amplitudama, ali sada nekako kao da se vraćamo na početak, što je tehnički nemoguće, ali u životu možda i nije. Na kraju krajeva, zar nije T. S. Eliot rekao da ne smemo nikad odustati od traganja, i da ćemo na njegovom kraju doći do mesta odakle smo krenuli, poznajući ga prvi put.

Ne mogu više da se setim koliko smo puta dramatično raskidali uz teške reči i besne poglede, da bismo se posle nekoliko dana bacali jedno drugom u zagrljaj zaklinjući se na večnu ljubav. Jer niko kao ovaj grad ne ume da ti pokaže koliko te voli, baš tebe i baš takvu kakva si, sa svim svojim nedostacima i nesavršenostima. U kojoj bih drugoj svetskoj prestonici mogla sasvim opušteno, bez strepnje da će me iko popreko pogledati, nedeljom ujutru da išetam na Petu aveniju u pidžami i japankama i s kosom natopljenom kokosovim uljem, da kupim zaboravljeno mleko za kafu.

Ili, ko bi se toliko potrudio da me uteši kao onog dana kad sam brinula za nekog dragog i nisam znala ni kud sam pošla, ni kojim putem idem, samo nisam smela da budem sama u kući. I tako sam se u sumrak zatekla u Vašington skver parku okružena nekim finim ljudima koji su, kao i ja, slušali mladića što je nežno svirao Debisija na pravom koncertnom klaviru. Možda je padala sitna kišica, ne sećam se više, ali mi nimalo nije smetala dok sam tamo sedela na travi, prisutna i odsutna u isto vreme. Tek kasnije, kad me je na putu do kuće uhvatio prolećni pljusak, preskačući bare shvatila sam da je onaj crni oblak prošao, da ne moram da brinem, da će ovoga puta sve biti dobro.

Ali bilo je i dana kad moj ljubavnik prosto nije želeo da me čuje, kao da se čak trudio da mi arogantno pokaže da mu nisam bitna, da on ima bezbroj takvih kao što sam ja, opijenih njegovim sjajem pomešanim sa mirisom đubreta i skupih parfema. Ali ja sam ipak verovala, a verujem i danas, čak i kad sam na njega mnogo ljuta, da postoji jedan njegov deo koji je dao samo meni, koji me je strpljivo čekao da dođem i koji će mi zauvek nedostajati kad odem. Međutim, sad se dešava nešto skroz novo. Odjednom me više ne vuče ulica, odbojna mi je čak i pomisao na tu ljudsku i zvučnu gungulu koja mi je ponovo postala nesnosna kao onih prvih dana kad sam tek stigla. Stomak mi se steže na prizor musavih trotoara sa kojih kao da me na svakom koraku iz mraka fiksira neki par očiju koje vrište za spas koga nema, ili barem ne za njih. Najgore je što i sami to znaju, većina zna, mada ima i onih koji više ništa ne znaju, a ipak te i dalje gledaju onim preklinjućim pogledom, kao da im samo ti možeš pomoći, kao da samo ti možeš da ih izvučeš iz noćne more u kojoj su se našli.

I zato bih sad najradije da ležim na svom krovu sa koga mogu lenjo da žmirkam na sunce, zahvalna što je zbog mene požurilo u februaru. I da odatle sa bezbedne visine osluškujem huk grada, ali više kao sećanje nego kao svoju stvarnost. To volim i tu mi je dobro. I odlično mi je kad trčim pored Hadsona, duž njegove tamne linije vode od 33. ulice pa sve do mesta gde su nekad bile Kule bliznakinje na najjužnijoj tački Menhetna.

Nisam ni tada sasvim bezbedna ipak, jer čak i kad ne gledam oko sebe, postoje glasovi koji nađu put do mene, recimo oni mladi roditelji koji svojoj bebi zajedno pevaju neku pesmicu na španskom da ne zaboravi gde mu je dom. Ili onaj par, mali Iranac i njegova mala devojka iz Bruklina i njihov mali pas, koji su me zamolili da ih slikam pored reke sa Statuom slobode u pozadini. Pa su mi usput ispričali, sve držeći zajedno psa u naručju, da je on lekar i da sutra u zoru ide nazad u Iran u strahu od Trampa.

Znam, naivno bi bilo pomisliti da u Njujorku možeš pobeći od njega samog. Baš kao što je suludo ponadati se da igde možeš pobeći od sebe. Ali bezbroj eseja koji su mi došli pod ruke na ovu temu uverili su me da nisam jedina koja je stigla do te tačke svog odnosa s Njujorkom -- kad shvatiš da više ne možeš da izdržiš njegovu žestinu i neizbežnu blizinu svega. I kada ti više ne pruža utehu čak ni njegova radost i povremeno dirljiva toplina. Kad ti je muka od prokletih sirena koje te čitave noći podsećaju na ono što ionako znaš, ali ne želiš da o tome neprekidno misliš: da je nekome uvek teško, da neko uvek umire, ili gori, ili je naprosto sam. Jeste, jasnije ti je sada zašto svi nose slušalice i blenu u ekrane, ali i dalje nisi sigurna da je to rešenje i da im je od toga bolje.

Večeras sam pored otvorenog prozora u svojoj sobi zatekla jednu bubamaru. Pomislila sam da je nešto htela da mi kaže. Da postoji vreme za sve? Da mi dolaze gosti? Da se spremam za put?