Tamo i ovde

Piše: Maja Piščević

Izvor: Nedeljnik.rs

Domaćica se s lakoćom kretala od jedne do druge grupice kao da je cele godine samo na ovo veče čekala. Činilo joj se da ne oseća cipele na svojim nogama, nije bila sigurna ni da je dodirivala pod. Bila je mršavija nego prošle godine, ali je delovala življe i na neki nematerijalan način snažnije.

Volela je taj 29. decembar, rođendan svog muža koji su proslavljali sa najbližim prijateljima od kad zna za sebe. Volela ga je zato što voli svog muža i zato što je Nova godina bila odmah tu iza ćoška i svi su već bili u pomalo svečanom raspoloženju, a opet nije bilo onog glupog pritiska kao za doček, kad je sve moralo da bude nezaboravno. Zato su i svi njihovi prijatelji voleli ovo veče.

Jelka koju su deca okitila prethodnog dana svetlucala je u ćošku pored prozora. Svake večeri kada bi šetala psa, prošla bi ulicom tuda i slika jelke, šarenih poklona i njenih ukućana koji su se, nesvesni da ih ona gleda, kretali po dnevnoj sobi, ispunjavala bi je zahvalnošću i nekom neviđenom toplinom. U stomaku bi osetila leptiriće kao kad je kao dete noću zavirivala u tuđe prozore po vračarskim suterenima zamišljajući živote porodica koje u njima stanuju.

Prošle godine, na ovaj isti dan, znala je da ide u Njujork ali u suštini nije znala kuda ide. Nije bila uplašena, ali je sama sebi delovala nekako zbunjeno. Uvek je verovala da ima kontrolu nad svojim životom i trudila se da bude odgovorna pre svega ćerka, sestra i unuka, a kasnije majka, žena i prijatelj. A onda ih je sve "ostavila" i otišla. Tih dana pre nego što je krenula, često se pitala da li je donela pravu odluku. Pokušavala je da se seti trenutka kad je prelomila da krene. Stojeći na svom kućnom pragu 29. decembra prošle godine, osećala se kao mala devojčica koja prvi put bez mame i tate kreće na daleki put. Bilo je to slično onom osećaju kad je jednog davnog leta, sa 12 godina, prvi put išla kod rođaka koje nije ni poznavala u Filadelfiju. Jedva je preživela taj prvi let avionom preko Šenona u Irskoj, u kome samo što nije i ostala, jer se bila zaključala u WC-u i nije mogla da izađe. Nikad neće zaboraviti ta beskrajna 64 dana u kojima se svake noći uspavljivala zamišljajući glasove svojih roditelja i sestre i svoj stan u kome oni sada žive bez nje. Kažu da je to jedno od onih iskustava koje te oblikuje i očeliči. Moguće, ali bilo je teško.

Iako je od tada prošlo više godina nego što je želela da zna, ni tog 29. decembra nije imala ideju kako će se osećati u novom gradu, u novom svetu, nije imala pojma kako će se slagati sama sa sobom. Kako će joj biti kad uveče otključa vrata svog praznog stana sa malom palmom i ogromnim prozorima koji gledaju na Krajsler i nebo na kome umesto zvezda svetle helikopteri. Šta će joj najviše nedostajati, da li će izgubiti ili pronaći sebe?

I kad je prošao taj rođendan, ona je krenula da potraži odgovore na svoja pitanja. Njujork je bio sve što je mogla da zamisli, a onda još mnogo više. Grad kao mali kosmos koji ti se otvara i daje polako, trguje s tobom, nešto ti ponudi, a nešto uzme i sve vreme te mami da zakopaš još dublje po njemu i po sebi, jer jedno bez drugog ne ide.

Nije se pokajala što je otišla iako je bilo teških dana, posebno u početku. Još nije pronašla sve odgovore, ali je duboko u sebi znala da je dobro uradila što je otišla. Zbog sebe, jer je shvatila da se sa sobom dobro slaže, da ima toliko toga sebi da kaže, a i da od sebe nauči. A onda zbog perspektive. To kako je iz svoje male spavaće sobe na Menhetnu ceo svoj život videla kao na dlanu bilo je neprocenjivo. Slično onom kad je krišom gledala tuđe živote u suterenima.

Iz noći u noć secirala je svoj život i pod mikroskopom posmatrala kako se ponašaju pojedini delovi kad se odvoje od celine (a ne mogu se odvojiti od celine). Potom ih je sve ponovo sklapala trudeći se da ništa ne poremeti, da sačuva ravnotežu, da ne promeni ritam i sled.

Ali ovog 29. decembra, okružena sa svojih trideset prijatelja, imala je samo jednu želju: da ih sve zagrli i da im kaže koliko im je zahvalna za ovo veče. I još je htela da ih zamoli da ostanu tu, u njenoj toploj dnevnoj sobi uz zvuke Morisona, i Dilana, i Džoni Mičel, i da je ovakvi mladi i lepi sačekaju da se vrati.

Želela je da im nekako kaže, a nije im rekla, jer ju je bilo malo sramota, da tamo odakle ona dolazi nema ovakvih večeri i ovakvih ljudi. Da u Njujorku ne zna nikog ko može u svojoj dnevnoj sobi da okupi trideset prijatelja koje zna trideset godina. I da ih zamoli da to nikad ne zaborave, kao što nisu zaboravili nju. Nije im to rekla, pa im eto sad kaže.