Samo budi tu

Piše: Maja Piščević

Izvor: Nedeljnik.rs

I jeste, bilo je drugo vreme samo što, ako ćemo iskreno, nije baš uvek bilo dobro, a ponekad nije bilo ni srećno. Suštinska razlika je što ga je bilo mnogo, činilo nam se - neograničeno.

Poznajem ljude koji se drže za svoje uspomene kao brodolomnici za bušan pojas u ledenoj vodi. Što su im dalje, to više o njima pričaju. A meni su moje sopstvene ponekad toliko daleke da posumnjam da su uopšte moje. Kao da im je u nekoj postprodukciji nevidljiva ruka dodala malo atmosfere iz omiljenih kadrova De Sike, Vendersa, ili Trifoa. Zato volim da čitam memoare, ali im ne verujem do kraja. Kao ni svojim uspomenama.

Da stvar bude komplikovanija, nemam mnogo relikvija za rekonstrukciju prošlosti. To vreme u kome smo se umesto telefona punih fotki i kratkih poruka na WhatsAppu, sa letovanja vraćali opustošenih srca sa tek po kojom školjkom u zadnjem džepu leviski (koje još uvek čuvam), lilkastom ljušturom ježa (umotanom u Politiku), izgužvanom ulaznicom za letnji bioskop u Bolu na Braču ("Bad Timing", Nikolas Reg), ili sa pampurom od jeftinog crnog vina sa Silbe -- za moje ćerke je nezamislivo u najmanju ruku kao kad mi moj tata priča kako su za vreme okupacije njih šestoro, majka, otac i četiri odrasla sina, delili jedno parče neslane proje veličine dlana, na ravne časti, za čitav dan.

Obe me tugaljivo gledaju dok im pokazujem neoštru izboranu fotku s reckavim belim ivicama kojom bezuspešno pokušavam da im dočaram duh nestale epohe.

Konačno, kao da me malo bolje razumeju kad im pomenem iskrzanu belu majicu koja "još uvek miriše na njega i more" u kojoj sam spavala celu jesen osamdeset i neke (krišom je vadeći iz mašine kad je se mama dokopa). Gurkaju se laktovima i pitaju je li tatina. E baš da im ne kažem. Ipak, drago mi je da ima stvari koje su večne kao te bele majice, na primer. Verujem da nisam jedina koja je, u nedostatku materijala, smislila svoje prečice za sastavljanje rasutog pazla sopstvene prošlosti. Gotovo sve ključne momente i dan-danas mogu da privežem za neku "stvar", govorim o muzici, naravno. Kao tetovaže na mom telu, određene melodije imaju moć da me brzinom bržom od misli zavitlaju kroz prostor i vreme i nepogrešivo spuste pravo u oko događaja za kojim kopam po sećanju.

I zato se svaki put trgnem kad čujem recimo "Spanish Boots of Spanish Leader" (Dylan), "Suzanne" (Cohen), "Angie" (Stounsi), "Blackbird" (Beatles), "River" (Joni Mitchell), "Whiter Shade of Pale" (Procol Harum), "Breakfast in America" (Supertramp), "Passenger" (Iggy Pop), "Perfect Day" (Lou Reed), "Have I Told You Lately Thai I Love You" (Van Morrison), "Black Magic Woman" (Santana), "Sometime it Snows in April" (Prince)... da pomenem samo neke. A onda imam i zaseban mentalni folder u kome ljubomorno čuvam odabrane stvari od Josipe, Azre, Idola, Filma, Haustora, Prljavog kazališta.

I zašto sve to pišem? Zato što moram da priznam da danas ipak jeste drugo vreme, ali i zato što tvrdo verujem da se uprkos hipnotičkom dejstvu uspomena ipak ne smemo zatvarati kao školjke i živeti u prošlosti. Jeste da cena njihovih akcija na intimnoj berzi kapitala neminovno raste s godinama, ali propustiti u to ime hiljade čarobnih trenutaka koji nam se nude u svakom bogovetnom danu bila bi ogromna grehota.

Da krenemo od malih stvari. Recimo, onaj osećaj miline kad ti se pod zubima raspukne čvrsto duguljasto zrno grožđa koje me iz nekog razloga uvek podseti na Mljet.

Ili kad te dragi prijatelj pozove iz Beograda samo da ti kaže da mu nedostaješ, da se druži sa tobom čitajući tvoje kolumne, ali da nije isto i jedva čeka da te zagrli.

A sad i neprocenjivo. Kad nedeljom pre podne pričaš s roditeljima na Skajpu i gledaš ih onako slatke kako se gurkaju ispred kamere ajpeda ("đavolje mašine") da bi ti oboje stali u kadar, utrkujući se za reč i uskačući jedno drugom u tekst. A onda kad razgovoru dođe kraj, pa tata, već ritualno, kao mali ET ispruženim kažiprstom meko dodirne prvo svoje usne pa onda objektiv, a isto to kao u ogledalu uradiš i ti u Njujorku. I onda vam se dotaknu vrhovi prstiju i ti osetiš njegov topli dodir i tog trenutka te preplavi okean ljubavi i zahvalnosti što ih imaš i jedva nekako zadržiš suze pred tim tatinim pogledom za koji ne postoji reč.

I zato mislim da su uspomene možda malo precenjene. Jer ima toliko lepote sada i ovde.