Breskve

Piše: Maja Piščević

Izvor: Nedeljnik.rs

Od kad znam za sebe, na listi mog omiljenog voća breskve drže neprikosnoveno prvu poziciju. Onda idu barem dva tri prazna mesta pa dolaze kajsije, grožđe, jagode, trešnje i tako dalje. Ali breskve su zakon. Međutim, američke breskve imaju ukus kiselo-slatkog sunđera. I tu počinje ova priča.

Sve sam pažljivo isplanirala. U nedelju ujutru, dan pred put, na Kaleniću kupujem tri kilograma bresaka kod prodavca koga poznajem godinama, jer gaji jednu posebnu sortu koja kasno rađa i zato na njegovoj tezgi možete pronaći sveže voćke sve do sredine oktobra kad drugi već naveliko nude one tamne i žilave veštački animirane u hladnjačama.

Svake godine taj dan kada poslednji put zagrizem sočni zalogaj sa ukusom leta, u mojoj intimnoj hronologiji označava jednu vrstu ravnodnevice od koje počinjem računanje zime. U svojoj novoj životnoj stvarnosti ovaj ritual ni po koju cenu nisam želela da propustim. Štaviše.

Pažljivo sam sa tezge probrala najlepše primerke još uvek čvrstih, rumenih voćki, podobnih za eksperiment koji sam odlučna da izvedem. Prodavac kome sam u međuvremenu otkrila svoj plan zdušno se trudi da mi pomogne, zavlači se ispod tezge i dobrih deset minuta kopa među gajbicama kako bi selektovao pobednice konkursa za prekookeanski let.

Kasnije te večeri nežno ih perem, brišem salvetom i polutke slažem u plastičnu kutiju trudeći se da popunim sve šupljine, a da ih pritom ne ugnječim. Kutiju pakujem u kesu koju čvrsto vezujem, a na frižider za svaku sigurnost magnetom kačim podsetnik: BRESKVE!!!

Fast forward, Njujork, aerodrom JFK. Sa imigracionom službom sve prolazi glatko. Ovlaš pogledavši moju H1B vizu, ljubazni crnac u pancirnom prsluku čak izgovori i ono čuveno "Welcome home", obično rezervisano samo sa vlasnike zelenih karata i američkih pasoša. Sa koferom koji je u međuvremenu stigao ostaje mi još samo da prođem carinsku inspekciju i prijavim ukoliko unosim bilo šta od hrane što je inače strogo zabranjeno. Kao za inat, baš toga dana umesto uobičajenog preuzimanja formulara, carinici ažurno propituju putnike. One za koje posumnjaju, upućuju na stranu i u prisustvu psa tragača pred svima im otvaraju kofere trijumfalno vadeći pažljivo zapakovane relikvije iz domovine.

Kod putnika koji su toga dana stigli Air Srbijom sadržaj prtljaga tako otkriva tegle kajmaka i ajvara uvijene u Politiku, suvu goveđu pršutu i flaše domaće šljivovice bez etikete. Hrana se uništava, a šta se s putnicima dešava ne znam i u tom trenutku ne želim da znam.

Dok prilazim punačkoj carinici, srce mi lupa sve jače, kao da umesto kutije bresaka krijumčarim barem i jednu nuklearnu glavu. Kad konačno stignem na red od siline uzbuđenja sopstveni glas mi zazvuči kao neubedljivi jecaj kojim u isto vreme negiram posedovanje zabranjenog sadržaja i molim za milost zbog izgovorene laži. Carinica kao da baš isto pomisli, ali u tom trenutku je neko pozove po imenu i ona mi nervozno odmahne rukom da prođem.

Tek u taksiju uspevam da se opustim. Dok posmatram obrise Menhetna koji u daljini blista na popodnevnom suncu, prepuštam se osećaju miline koji će mi uskoro ispuniti usta, a potom i dušu.

I evo me na krovu, sve je spremno, prstima polako prinosim hladnu krišku zatvarajući oči dok je spuštam na jezik. Ono što sledi u pozorišnoj terminologiji zove se momenat izneverenog iščekivanja. Na moj užas, ova breskva ima gotovo isti ukus kao da je kupljena u Wholefoodsu. Odbijam da poverujem, nasumice biram sledeće parče, pa još jedno, ali ništa se ne događa, to je to -- sočni sunđer.

Ipak, nešto mora da se desilo, ovo nisu moje breskve sa Kalenića, buni se glas u mojoj glavi. U neverici posmatram kutiju na svom krilu u kojoj se dragoceni artefakti mog beogradskog života pretvaraju u oksidisane komade sećanja koja više ne mogu da prizovem.

U danima koji slede pitam se: šta se dogodilo? Ko se promenio, breskve ili ja? Ili je čudan ukus voćki sa Kalenića samo paradigma većih, neminovnih promena koje nas zadese dok sami sebe tražimo po svetu?

Nikad mi, recimo, nije bilo jasno kako to da se mojim prijateljima koji dugo žive van zemlje promeni boja glasa, pa čak i mimika i način na koji se smeju, kad progovore na svom novom jeziku. A sada mi se čini da to i kod sebe opažam.

I dok se trudim da posmatram svoje misli očima stranca, da ulovim svoj slučajni pogled, da diskretno prisluškujem sopstvene razgovore, počinjem da slutim da problem nije u breskvama. Eksperiment još traje.