U avionu

Piše: Maja Piščević

Izvor: Nedeljnik.rs

Prvi tekst napisan drhtavom rukom sa sveskom u krilu. Pokušavam da kontrolišem rukopis dok polako, a potom sve brže rulamo pistom beogradskog aerodroma. U trenutku kad se točkovi odlepe od zemlje, odlažem olovku i puštam misli da otplutaju kroz prozor.

Oduvek sam volela da letim avionom i taj osećaj ukradenog vremena u kome više nisi tamo gde si bio, a još nisi stigao tamo kuda ideš. Posebno uzletanje u bezličnim sivim jutrima kao što je ovo, kad onako neispavan ne možeš da izoštriš granicu između svog sumornog raspoloženja i tmurnog dana u kome još jednom odlaziš od kuće.

I potom osećaj u stomaku dok avion žurno grabi ka nebu, a ti, iako znaš, još ne možeš da poveruješ da ćeš se za koji čas zateći u jednom dramatično drugačijem pejzažu u kome će ti sve što si ostavio za sobom izgledati malo manje i malo dalje. Svaki put se kao dete obradujem tom trenutku kad me zaslepi blistava svetlost i kad mi sunce zagreje obraz zalepljen za staklo.

Ovo iskustvo mi služi i kao mala utešna metafora onih dana kad mi se kišni oblaci uvuku u misli. Podsetim sebe da negde uvek sija sunce i da su oblaci samo u mojoj glavi. Pogledaj gore, ispravi se, propni se na prste, pronađi sunce, oštro podviknem sebi. Taj osećaj da je u isto vreme sve moguće i prisutno, nikad mi nije bliži nego tada dok zavaljena u svom sedištu pored prozora napeto iščekujem promenu od koje će mi zastati dah. Sledeću fazu putovanja zovem -- defragmentacija. To je ono kad vam se kompjuter uspori jer ste ga pretrpali podacima, pa mu date zadatak da presloži fajlove, da slične grupiše, loše obriše, da popuni praznine i oslobodi prostor za nove. U zavisnosti od stanja u kome vam je računar, ta radnja ume da potraje i duže od sata. Kako je u pitanju intenzivna operacija, preporuka je da ga ostavite na miru dok sve ne završi kako ga ne biste zbunili neočekivanim promenama i omeli u traženju logičnih lokacija za vaše razbacane fajlove.

Kad sam prvi put čula da s vremena na vreme moram da uradim defragmentaciju, nisam mogla da verujem. A tek kad sam videla sjajan rezultat, postalo mi je potpuno neverovatno da mi nikad niko nije rekao da to isto treba da uradim i sa fajlovima u svojoj glavi.

Za mene nema boljeg mesta za mentalnu defragmentaciju od prekookeanskog leta. Tako i sad, natenane, bez žurbe i uznemiravanja, slažem utiske iz prethodne nedelje, brišem nebitne, povezujem slike, grupišem teme za kasnije refleksije. Koristim ovu pukotinu u vremenu da u nebeskom miru rezimiram još jedan, možda najintenzivniji do sada, boravak u Beogradu.

Pred očima premotavam film, iz minuta u minut, iz sata u sat. Pomaže mi moj mali Moleskin koji verno čuva sve bitno što mi se dešava u svakom danu u svakoj godini. Ponekad je to samo jedna, ili najviše par reči koje nekom drugom ništa ne bi značile, dok su meni tajni kodovi kojima trenutno mogu da prizovem sliku, miris, osećaj koji želim da sačuvam.

Iskreno, ne znam šta bih bez tih svojih crnih sveščica u tvrdom povezu, ponekad pomislim da bih ostala bez prošlosti kad bi ih kojim nesrećnim slučajem izgubila. Imam ih barem petnaestak u bakinom ormanu u potkrovlju i vraćam im se uvek kad po sećanju tragam za nekim važnim događajem zamagljenim zaboravom. Nikad me još nisu izneverili. Prelistavam stranice sa datumima boravka u Beogradu. Svaki dan je drugačiji, po nekom detalju vredan pamćenja. Ali tri slike ne smem da izgubim, sada je trenutak da ih kodiram.

Scena prva: veče kod Moše i Duške, prijatelja iz davnih dana. Tu je i Bora Gerzić, književnik i jedan od najbližih prijatelja. Uz pitu s jabukama neko predloži da gledamo trideset i više godina stare filmove koje je Moša snimao svojom malom Sonny kamerom. Nismo ni znali da ih ima. I tako sedimo zbijeni ispred ekrana Mošinog "meka" dok nam se pred očima odigravaju prizori zajedničkih skijanja na Kopu, fudbala u Četvrtoj, letovanja na Braču... Sve u jednom dahu, kao da nam je čitava mladost trajala samo jedan tren.

Scena druga: vraćamo se iz grada, skoro će ponoć, čujemo Miua, našeg mačka, koji je neznano kako dospeo na krov i bespomoćno zapomaže. Jurimo u potkrovlje, otvaramo krovni prozor i počinjemo da se smejemo od muke. Miu nas izbezumljeno gleda onim svojim zrikavim sijamskim očima dok iza njega kao na jeftinom foto-tapetu blešti besprekorno zaobljen pun mesec. Koordinisanom porodičnom akcijom na jedvite jade uspevamo da ga namamimo i ubacimo u kuću. Sve je dobro.

Scena treća: s Vinijem, našom akitom, u kasnoj večernjoj šetnji. Puštam ga da mi odmakne, uživam da ga gledam dok onako snažan, laganim hodom, gotovo ne dodirujći zemlju, klizi kroz noć. Osećam se sigurno.

Letimo iznad Rejkjavika.