Ostajte ovde

Piše: Maja Piščević

Ovih dana kuća mi je puna radosti. Donele su mi je Hana i Joja, moja ćerka i ćerka moje sestre Lete. Iako su stigle pre manje od nedelju dana, mojim slatkim vešticama (20 i 21 godina) Njujork kao da se već podvukao pod kožu, ali bogami i one njemu.

Pratim njihove bistre poglede dok munjevito skeniraju ulične sekvence, ljude i arhitekturu, i ne mogu da se otmem utisku koliko su spremnije, otvorenije i prisebnije od mene u mojim prvim danima. Ne znam šta je u pitanju, ali nekako su opuštenije, neopterećene predrasudama o Njujorku kao multikulturalnoj prestonici i centru sveta.

Nesputane potrebom da racionalizuju svoje utiske, s lakoćom upijaju prizore i postaju njihov deo. Na neki neprimetan način stapaju se sa gradom koji ne poznaju, sa šarenim ljudima koje nikada nisu videle, kao da shvataju, mnogo brže od mene, da su i oni, baš kao i njih dve, ovde došljaci.

Posmatram ih dok bosonoge šljapkaju po fontani u George Washington parku, spontano se upuštajući u razgovor s opčinjenim pijanistom, ludim skejterima i crnim akrobatama čije veštine, svaka na svoj način, zaustavljaju dah. S divljenjem i poštovanjem slušam ih kako s gej kustosom galerije u Sohou živo diskutuju o eklektičnim grafitima i modernom Davidu, ili dok veselo čavrljaju s Felixom, crnim dormenom u mojoj zgradi na čijem licu prvi put vidim široki osmeh.

Prepričavaju mi monolog ogorčenog mladića pred nepostojećom publikom u Madison parku. Dok su ostali prolaznici okretali poglede, njih dve su upijale svaku njegovu reč pokušavajući da shvate izvor njegovog gneva, bes na Trampa, ali i argumente protiv Hilari i razočaranje crne populacije u Obamu.

Ne znam da li me više zbunjuje ili obara s nogu ta lakoća kojom, kao vođene nevidljivom rukom, sa svojim ajfonima cepaju s kraja na kraj Menhetna. Ta sigurnost s kojom se prvi put spuštaju u mračne tunele njujorškog metroa, podzemnog Hada i generatora anksioznosti za mene, koji je za njih samo još jedno novo iskustvo.

Razmišljam kako je to moguće. Rođene u Srbiji sredinom devedesetih, proživele su zajedno sa nama mnogo teških godina. Neka od prvih sećanja iz detinjstva su im ona o bombardovanju koja pamte bez očiglednih trauma, ali naša strepnja na njima je morala ostaviti trag. Sećaju se dugih šetnji na tatinim ramenima uz zvuke šerpi i bubnjeva tokom brojnih protesta na beogradskim ulicama.

Ta deca sa naših ramena, klinci koje smo povlačili po smrdljivim atomskim skloništima tokom 78 dana bombardovanja, suze u maminim očima kad je ubijen Zoran Đinđić, tišina u Krunskoj, strah o kome pred njima nismo govorili naivno verujući da ga ne osećaju u našim pogledima dok ih ljubimo za laku noć - sve to mi se sada čini kao da slutim u njima dok beskućnicima i uličnim muzičarima ubacuju novčiće u čaše.

A za to vreme svet ide dalje. One ga vide i razumeju, njegov su deo iako mu po mnogo čemu ne pripadaju. Uskraćeno im je previše bezbrižnih dana koje su im pojeli skakavci. Niko od nas ne zna šta se motalo po glavicama tih malih digitalnih domorodaca dok su zagledani u ekrane svojih prvih pametnih telefona otkrivali nove svetove. Osećam da je za Hane i Joje Srbije ta granica koja deli virtuelnu i "stvarnu" stvarnost mnogo tanja nego za nas, ponekad gotovo nevidljiva, ali nemam ključ za razumevanje njihove suštine.

I onda se čudimo što nam odlaze. Kako u virtuelnu, tako i u fizički drugu stvarnost. Jer mi naivno verujemo da smo ih zaštitili, znajući koliko smo se trudili. Ali sa današnjom pameću mislim da moramo priznati poraz. Naš strah od neizvesnosti sledećeg jutra, osećaj krivice što nismo uspeli da im priuštimo bezbrižno detinjstvo koje smo sami imali, što ne možemo da im obećamo budućnost u kojoj će njihov sjaj u očima i znanje koje smo im godinama gurali u glave moći da primene - o svemu tome mislim dok zadivljeno gledam moje male fajtere i ne mogu da ne osetim bol.

Zato ne treba da se čudimo što nam deca odlaze. Moramo prestati da krademo njihovo dragoceno vreme pokušavajući da ih zadržimo praznim obećanjima. Nemamo pravo na to. Činjenica je da nikada od svog postojanja u Srbiji, British Council nije imao toliko prijava za razne toeflove, SAT-jeve kojima naša deca sebi uspešno otvaraju vrata prestižnih škola širom sveta. Činjenica od koje se svakom normalnom čoveku srce cepa jeste da smo danas prva zemlja na svetu po odlivu mozgova.

Naša deca od nas više ništa ne traže. Oni su uzeli svoju sudbinu u svoje ruke. Jedino što ih može zadržati kod kuće jeste vera da u Srbiji imaju budućnost. A mi već znamo da bez njih Srbija nema budućnost.

Izvor: nedeljnik.rs