Srbija - zovem se Srbija

Piše: Maja Piščević

Iscrpljena i izgužvana. E pa ovi putnici koji su prošlog petka stigli prvim direktnim letom iz Beograda nisu bili ni nalik tome. Sveži i odmorni, nasmejani i elegantni, zveckajući hladnim koktelima u rukama, delovali su kao da su upravo stigli od svojih kuća.

Čudan je osećaj bio te večeri u Linkoln centru. Toliko poznatih ljudi iz Srbije na jednom mestu nisam videla od kako sam stigla u Ameriku. Na bini ispred ogromnog staklenog zida kroz koji puca pogled na krošnje Central parka, smenjivali su se prvi ljudi Air Serbia, ambasador Srbije, potpredsednica Vlade, gradonačelnik Beograda, da bi se na kraju kao deus ex macchina iznad nasih glava pojavio niko drugi nego Novak Đoković sa toplom video porukom o značaju ovog trenutka. Dobroj atmosferi značajno je doprineo dinamican nastup novosadskih Frajli. Ne znam s kim pre da pričam, da se pozdravim makar, uglavnom su svi došli na kratko, samo da dožive taj prvi, istorijski let i već sutra-prekosutra idu nazad.

Kasnije te večeri dok na klupi Kolumbus trga skidam visoke štikle i s olakšanjem nastavljam put u mekim baletankama, pokušavam da razumem zašto su mi osećanja nekako pomešana kad mislim na prednosti direktnog leta. Racionalno sam naravno svesna da je to neviđeno dobra stvar, uđes na Kenediju i za osam sati si na Tesli - ‘drim-kam-tru’ sto bi se reklo.

Prednosti su očigledne, ali me nešto ipak koči da se obradujem do kraja. U razmišljanju odakle ta zadrška čini mi se da konačno počinjem da shvatam. Svaki prelet iznad okeana za mene je mnogo više od običnog putovanja avionom.

Prelazak iz jedne stvarnosti u drugu toliko je intenzivan, da mi se međuvreme na frankfurstkom, minhenskom, ciriškom ili pariskom aerodromu čini naprosto neophodnim. Tih nekoliko ranih jutarnjih sati provedenih u tišini polupraznih, sunčanih međustanica, dođu mi kao neka vrsta duhovne dekompresije. Znate ono kad ronilac mora da napravi pauzu pri izranjanju da bi se prilagodio promeni pritiska.

Za mene su i Beograd i Njujork, dva odredišta mog trenutnog života - zone visokog pritiska. Zato mi je to vreme u kome odlažem svoju nevidljivu ratničku opremu kojom se krećem ulicama Njujorka i lagano puštam svoje srce da raste - beskrajno važno. Bez ove adaptacije bojim se da ne bih umela da se snađem u tom iznenadnom vatrometu emocija počev od onog prvog zagrljaja na Tesli, pa sve do poslednjeg, na istom mestu prilikom rastanka.

Slično je, a opet sasvim različito i na povratku u Njujork. Dok sedim u hladnim holovima evropskih aerodroma sa osećajem da su mi suze odmah ispod kože, dok slažem i pažljivo pohranjujem dragocene trenutke koje ne smem da zaboravim, istovremeno ulazeći u lik ratnika koji će nekoliko sati kasnije odlučno zakoračiti u vrelu njujoršku noć.

Znam da ću pre ili kasnije pokleknuti pred izazovom vazdušne prečice, ali pre toga moram da savladam neke nove tehnike izjednačavanja pritiska na prelasku između svojih paralelnih stvarnosti.

Duboko u mislima stižem do kuće shvativši da sam prevalila dobrih tridesetak blokova duž Brodveja, uključujuci i blještavi Tajms skver, kao u polusnu. Rezimiram kako je iza mene jedno lepo veče u kome sam s ponosom odgovarala na pitanje: ‘Where are you from?’. Iz Srbije, kazem na čistom srpskom nasmejanim stjuardesama Er Srbije koje na ulazu u Linkoln centar dočekuju zvanice.

Dan ranije, gost Ist Vest Instituta bio je Vuk Jeremić, kandidat Srbije za sledećeg Generalnog Sekretara Ujedinjenih Nacija. Ako smo prethodne večeri proslavljali let vatrene ptice Erbas A-330 preko okeana, događaj s Vukom bio je kao direktni prenos putanje nuklearnog ledolomca u proboju ka čuvenom zdanju na Ist Riveru. Na pitanja koja pljušte iz sale do poslednjeg mesta ispunjene publikom znatiželjnom da čuje kako kandidat iz male zemlje na brdovitom Balkanu zamišlja da reši narastajuće pretnje globalne bezbednosti, Vuk odgovara sa lakoćom sa kojom Novak Đokovic ovih dana osvaja svetske grend slemove.

Čini se da za sve ima plan i predlog rešenja. Od konflikta u Siriji, glavnom generatoru izbegličke kataklizme, do posledica klimatskih promena. Od preventivne diplomatije, do održivog razvoja. Od prevazilaženja skepticizma američke publike u kredibilitet UN-a, do konkretne vizije za reformu stare dame sa Ist Rivera. Zaključno sa šaljivim odgovorom: ‘Niko nije savršen’, na pitanje kako će premostiti činjenicu da nije žena.

Dok slušam Vuka ne mogu da se otmem utisku kako je lepo ovih dana biti u Njujorku, a biti iz Srbije.

Srbija, zovem se Srbija - izgovaram u sebi dok se s tajanstvenim osmehom Džejmsa Bonda zavaljujem dublje u svoje sedište na direktnom letu Njujork-Beograd.