Donald Tramp - sledeći predsednik Amerike

Piše: Maja Piščević

Kontradiktoran i nekonzistentan, uvredio je sve koje je želeo i stigao: Meksikance, muslimane, žene, migrante, novinare, sudije, papu. Sa nasprejanim narandžastim licem i žutim ćebetom zalizane kose prebacenim s potiljka preko čela, Donald Tramp podseća na klovna, ali nije blesav (baš kao ni klovnovi). Oni koji ga znaju kažu da je pre nego što se kandidovao poručio i proučio opsežna istraživanja i fokus grupe na osnovu kojih je sam, bez ičije pomoći kreirao svoj nastup i kampanju kojom je s nepodnošljivom lakoćom počistio konkurenciju od 16 protivkandidata Republikanske partije.

Ekonomski nacionalista, rasista, ovaj magnat brzinom svetlosti izbacuje izjave koje nisu njegovi stavovi već puko oruđe u kampanji. To potvrđuje čestim promenama pozicije, što ga čini nekredibilnim, ali mu ne smanjuje popularnost. Vešto polarizuje javnost držeći se mantre da dokle god se o njemu priča - on pobeđuje. Na svaku kritiku odgovara jos žešćim napadom, konstantno produkujući nove šokantne sadržaje kojima pažnju birača drži prikovanu za sebe, istovremeno provocirajući kritičare. Rezultat - cela Amerika priča o Trampu. Dok ga kritičari opisuju kao patološkog lažova, ksenofoba i vulgarnog narcisa, on kao da uživa u njihovoj pažnji.

Žestinom, nepristojnošću i bezobrazlukom bez presedana urušio je elementarna pravila političkog diskursa. Bogat i bezobziran, svojim mlaznjakom leti s kraja na kraj Amerike, dočekivan poklicima miliona fanova. "Kad bih danas ubio čoveka na Petoj aveniji, ne bih izgubio ni jedan glas, toliko me vole", izjavljuje i ostaje živ.

Dovoljno bogat da sam finansira svoju kampanju, za razliku od ostalih kandidata, uključujući i Hilari Klinton, vodećeg kandidata Demokratske stranke, pa ne mora praviti nikakve kompromise sa imućnim interesnim grupama. Nelojalan partijskoj platformi, kaže sve što drugi ne smeju ili ne žele da kažu, a mnogi očigledno misle.

Za one koji ga ne podržavaju, činjenica da predsednik Tramp neće biti toliko ekstreman kao kandidat Tramp ne čini ga manje zastrašujućom i zbunjujućom pojavom na američkoj, ali i evropskoj političkoj sceni. Potvrda toga je da 46% Evropljana podržava Hilari (koja takođe nije omiljena), a samo 6% Trampa.

Ljudi s kojima ovde u Njujorku razgovaram o Trampu većinom ne veruju da je njegova pobeda moguća. Istraživanja zasada pretežu na Hilarinu stranu. Ipak, koliko im se može verovati, imajući u vidu varijabilu zvanu Tramp i nepredvidivost njegove kampanje u završnici?

Da li zatvaramo oči pred činjenicom da je njegova pobeda moguća? Pre nego što pokušamo da odgovorimo na ovo pitanje, moramo se zapitati kako se uopšte dogodilo da jedan u osnovi populistički, nacionalistički pokret sa jasnim obeležjima rasizma dobije ovako masovnu podršku.

Do odgovora ćemo najbrže stići ako pogledamo glasačko telo kandidata Trampa. To je pre svega srednja klasa (takozvana "blue collar") koju čine milioni Amerikanaca uglavnom nižeg obrazovanja, pripadnika više industrijske nego informatičke ere, ali i mladići i devojke tek izašli iz koledža u bezuspešnoj potrazi za poslom. Nezadovoljstvo miliona ovih ljudi izazvano je rastućom nejednakošću i osećajem duboke nepravde koja preti da američki san pretvori u američki mit.

Razočarani i osiromašeni, besni i uplašeni, zanemareni od obe partije gledaju u Trampa zamagljenih pogleda punih nade dok viče, vređa i obećava da će Amerika opet biti velika, a oni siti i srećni.

Urušavanje srednje klase počelo je pre dvadesetak godina, ali je kulminiralo nakon finansijske krize iz 2008. koju je kreirao upravo onaj 1% najbogatijih Amerikanaca koji je iz nje izašao kao pobednik, za razliku od srednje klase koja se nikada nije oporavila.

Globalizacija, slobodna trgovina, izvoz kapitala i izmeštanje poslova iz Amerike doneli su ogromne profite malom broju ljudi. Pitanje nije da li su to bili isplativi dilovi za Ameriku, jer svakako da jesu, ekonomska logika je više nego jasna. Problem je, međutim, u preraspodeli stečenog bogatstva, a kako se sva dobit slila u džepove onih 1% nepojmljivo imućnih pojedinaca i korporacija, to je ogorčenost radničke klase koja se razvijala kao sporo rastući socijalni kancer, više nego razumljiva. Ono što je uništilo američki san nije, dakle, odsustvo prilika za uspeh, već sužavanje mogućnosti na sve uži krug izabranih.

Zato pravo pitanje možda i nije zašto je uspeo Donald Tramp, nego kako se nije pojavio ranije. I da odgovorim na svoje pitanje iz naslova teksta - da, mislim da je moguće da Amerika 8. novembra izabere Trampa za svog 58. predsednika.

izvor: nedeljnik