Kratki rezovi

Piše: Maja Piščević

Stigla! Zagrljaji dugi i čvrsti, sve je isto, a opet pomalo drukčije, kao da sam otišla juče, a onda odjednom ne mogu da se setim gde su mi makazice, čime se briše pod, gde mi stoji crveni pirinač... Pas, moj divni akita Vini, njuška me sumnjičavo, vrti se ukrug, otrči pa se vrati, dobro me osmotri, pa opet odjuri kao da daje šansu iluziji da nestane. Očiju crvenih od nespavanja žmirkam na popodnevnom suncu, i svaki put kad trepnem, kao da na sekund izgubim svest. Ipak, odlučna sam da izdržim do normalnog vremena za spavanje, ne bih li se što brže adaptirala na šest sati razlike.

Starom rutom krećem s Vinijem u šetnju. I opet je sve isto, najviše to đubre koje ne možeš da ne vidiš, plastične flaše, zgužvane kese, omoti čipsa i kutije cigareta na sve strane. Kao i uvek, pitam se zašto smo takvi kad to nema veze ni sa platom, ni sa penzijom, niti s godinama. Šta je to đubre? Loša navika, stav ili poruka? Zaustavljam se i pre nego što znam zbog čega, davim se u talasu emocija koji u trenutku briše sve -- i umor, i đubre, i ovaj dan. Prvi put shvatam da "miris lipe koji opija" nije kliše nego činjenica. Stojim ispod njene brižne krošnje i dišem polako, što sporije mogu. Ispunjava me neki setni mir, imam osećaj da mi se opuštaju ramena, neznano odakle vraćaju mi se zaboravljena jutra na Tašmajdanu, prolećne šetnje s dekom u Hajd parku.

Nenajavljeno, kao u nekoj simfoniji kad kompozitor prvi put nežno uvodi grupu violina, začujem ptičicu koja samo za mene otpeva pesmu od koje se u isti mah naježim i raznežim. Tražim je pogledom, kad začujem i drugu, odgovara joj improvizacijom na njenu temu, još maštovitije i razigranije. Omamljena slatkim mirisom prepuštam se njihovom ljubavnom nadigravanju i po prvi put pomislim, zašto? Zašto nisam tu, kad tamo odakle dolazim ovoga nema. Umorna si, Majo, i preosetljiva, kažem sebi i nastavljam šetnju.

Nedeljni ručak, dovikujemo se jedni preko drugih, najmanje četiri strastvene diskusije vode se u isto vreme, kuckamo viljuškama po čašama ne bismo li se izborili za reč dok tajno dobacujemo komadiće mamine "medžik" kolenice Viniju pod sto. Sedim za tim stolom, čini mi se, oduvek, obasuta maminom pažnjom, želi da me nahrani kao da sam iz gladi došla i da se tamo vraćam. Ovi su ručkovi uvek bili ritual koji se podrazumeva, ponekad zamoran, uvek previše bučan. Odjednom, kao u nekoj astralnoj projekciji uzdižem se iznad stola i čudesnom epifanijom shvatam da sve ove godine ništa nisam razumela. Vidim svoju porodicu okupljenu oko toplih činija punih ljubavi, vidim malu Letu i mene kako iz tatinih priča sa goveđom supom srčemo prva uputstva za život, primećujem mamin ponosan pogled i zvonak smeh. Sada su tu i naše devojčice, tri zanosne vile Ravijojle koje širom otvorenih očiju u letu hvataju smisao. Posmatram ovaj prizor bezuslovne ljubavi o kojoj se nikada nije govorilo dok mi se oči pune suzama, a grlo odbija da proguta mladi krompirić. Ništa se ne podrazumeva, vrištim u sebi, i sve je prolazno. Nepristojno duvam nos u salvetu dok srce hoće da mi eksplodira od zahvalnosti što smo ponovo, i dalje, zauvek zajedno.

O mojoj Americi najmanje se govori, bezuspešno pokušavam da se setim barem jedne epizode koju im već nisam ispričala preko Skajpa, WhatsAppa ili Vibera. Ali uzbuđenje je ipak u vazduhu, pravimo planove za mojih nedelju dana u Beogradu kao da imamo večnost pred sobom. I zaista, moj rukom pisani spisak svakog dana je sve duži. Najlakše je prebrinuti pedikira, manikira, frizera i zubara. Ali prijatelji -- svako veče kad legnem setim se još nekog koga "moram" da vidim, makar na kafi, u šetnji, ili uz čašu vina. Dok sedimo u "Dokolici", "Maderi", šetamo Krunskom, sve želim da ih pitam kao da se ko-zna-šta dogodilo za ovih nekoliko meseci, a oni bi opet da čuju kako sam ja, kako mi je u novom životu, da li sam srećna.

Treće ili četvrte noći, valjda još pod dejstvom "džet-lega" i uzbuđenja, premorena ležim u krevetu čekajući san. Prvi put posle mnogo godina setim se bombardovanja. Svaki put kad bi zveknulo negde u blizini, zatresla bi se limena vrata garaže, a ja bih se pribijala uz svoje usnule devojčice, blago im stežući ruke da ih ne probudim. Pamtim kako sam, ležeći između njih na tvrdim dušecima u suterenu, shvatila da nam betonski zidovi i krov pružaju samo zabludu sigurnosti dok zapravo ležimo u noći bez zvezda pod otvorenim nebom iz koga se svakog časa može sručiti kraj. I setim se kako sam mazeći tople obraze svojih ćerki kao beskrajnu molitvu mrmljala: "Bože, samo nek ovo prođe, radovaću se svakom danu, neću se nervirati zbog gluposti, govoriću svima koliko ih volim, stalno..."

Zašto me je ovaj boravak kod kuće podsetio na to vreme? Možda baš zbog nikad dublje spoznaje proklete prolaznosti svega, zbog svesti da se ama baš ništa ne podrazumeva, da svaki trenutak već sledećeg može postati iluzija, zbog zahvalnosti što još nije.

Užasno sam omatorila, znam. :)

izvor: nedeljnik