Susret

Piše: Maja Piščević

Vožnja do aerodoroma trajala kao večnost pa više puta toliko. Pored uobičajene pred-vikend groznice, gužva je ovog petka bila još žešća zbog praznika (Memorial Day) i neradnog ponedeljka, što u prevodu znači - svi u kola i marš van grada. Gde god, kako god, s kim god, bitno je jedino ni po koju cenu ne dočekati subotu ujutru kod kuće. Svaki put me impresionira ta njihova masovna uniformisanost ponašanja u malim stvarima kao na primer čestitanje četvrtka (jer je blizu petak), obavezno pitanje petkom u liftu ‘šta planiraš za vikend’, a onda ponedeljkom ‘kako si proveo vikend’.

Taksista, rodom iz Gane, odlično je raspoložen uprkos činjenici da smo za pola sata odmakli jedva pola bloka. Uglavnom ne razumem šta priča na svojoj nezamislivoj mešavini engleskog i 80 drugih jezika koji se govore u Gani (bez preterivanja), ali shvatam da hoće da mi kaže da će sve biti u redu čim izađemo iz grada. Koji crni izlazak iz grada, mislim, pa mi ne možemo ni jedan blok da prevalimo. Šta je - tu je, cupkam na zadnjem sedištu i razmišljam da li ću preživeti ako propustim let.

Na kraju je bilo baš kao što je rekao, čim smo se nekako iskobeljali iz centra, put se raščistio i začas stigosmo do aerodroma. Neviđenom brzinom prolazim security i odjednom imam dva i po sata na raspolaganju do leta. Sedim s laptopom u krilu i pokušavam da odgovorim na pitanje da li je ova Maja koja se posle četiri meseca prvi put vraća u Beograd ista ona Maja koja je jedne ledene noći početkom februara stigla u Njujork.

Odlutala u mislima, krajem oka registrujem porodicu, mladi roditelji sa ćerkom, ne mogu da kažem odakle, ne prepoznajem jezik, najpre iz Izraela. Devojčica ima tri, možda četiri godine. Mekih crta lica uokvirenog tamnim loknama, veoma svetle puti, sa krupnim tamnim očima i dugim uvijenim trepavicama, trčkarala je oko svojih vidno umonrnih roditelja koji su pogledom tražili slobodne stolice. U trenutku me podseti na neke moje crno -ele fotografije iz tog perioda. Zbog kose najviše.

A onda su nam se pogledi sreli. Devojčica je stala kao ukopana. Nasmešila sam joj se, ali mi nije uzvratila. Nije se ni pomerila, samo je stajala i zurila u mene. Majka, koja je primetila da se nešto dešava, pozvala je da sedne, ali devojčica kao da se zaledila. Zatim je sasvim polako krenula ka meni neprekidno me gledajući pravo u oči. Kad mi je prišla blizu lice joj je preplavio predivan osmeh, kao da ga je obasjalo sunce. Napravila je još jedan korak, pa još jedan, a onda je polako raširila ruke i kao da radi nešto najprirodnije na svetu, zagrlila me oko struka i nežno mi spustila glavu na krilo. Bila sam potpuno zatečena. Pomazila sam je po kosi koja je bila meka kao svila. Podigla je glavu, pogledala me beskrajno nežno i ponovo je spustila na moje krilo. Roditelji koji su sve to posmatrali skočili su sa stolice izvinjavajući mi se uglas. Rekla sam im da je sve u redu.

U jednom trenutku svojom malom rukom pomazila me je po obrazu i tiho rekla nešto što nisam razumela. Pogledala sam je upitno, a ona se opet onako toplo nasmešila sa očima punim, pa moram reći, ljubavi. Roditeljima je bilo očigledno neprijatno, izvinjavali su se i majka je prišla da je povede. To međutim nije dolazilo u obzir. Što je majka više pokušavala da je odvoji od mene, to me je ona jače stezala pritom ne izgovarajući ni jednu jedinu reč. Sada je ustao i otac, malo je i podviknuo, ali devojčica kao da ga nije čula. Kad su shvatili da neće moći da je odvoje, otac je pokušao da je podigne. Tek tada je počela da plače. I dalje bez glasa, sa očima punim suza i straha. Izvinjavali su mi se na smenu ponavljajući da se ovako nešto nikada nije desilo, da ne znaju šta joj je. Smirivala sam ih uveravajući ih da je sve u redu iako nije bilo.

Nisam imala hrabrosti da im priznam da ni ja ne želim da nas odvoje. Osetila sam neku neobjašnjivu bliskost s tim malim bićem koje kao da sam znala odnekud. Tek kada su napokon uspeli da je otrgnu od mene počela je neutešno da jeca pružajući ruke ka meni. Nikad dok sam živa neću zaboraviti te oči. Ona je mene poznavala. Odakle, iz kog vremena, iz kog života nikad neću znati. Sedela sam nepomično gledajući u pravcu u kome je otišla nadajući se da će mozža dotrčati makar da me još jednom zagrli.

Nije se vratila. Nisam se pomerila sve dok iz razglasa nisam čula poziv za svoj let. Ušla sam u avion srećna što pred sobom imam vreme u kome više nisam tamo odakle samo otišla, a još uvek nisam stigla tamo gde sam krenula. Trebalo mi je to vreme da razmislim o ovom susretu.

Ponekad mi se učini da ljudi u Njujork dolaze da bi pronašli sebe, ili da bi od sebe pobegli. Da li je moguće da je nekom kosmičkom greškom mala Maja srela veliku Maju. Možda sve to nema veze, ali bilo je baš ovako kako vam pričam.