Japanci odaju počast Jadranki Stojaković

Piše: Tatiana Mladenović

I nakon skoro godine boravka u Japanu ja sam oduševljena, na momente zapanjena, ljubaznošću, poštovanjem, saosećanjem koje Japanci imaju prema nekome ili nečemu.

Nisam neko ko mnogo hvali, ali ako treba da postoji uzor po kojem ovo ili ono treba ovako ili onako da se radi, ili izgleda, onda je to bez ikakve sumnje Japan. Ima naravno izuzetaka, ali kad se sve sabere i oduzme, rekla bih da su one dobre stvari mnogo upečatljivije.

Elem, za vikend me drugarica Branka, inače prevodilac japanske i ruske književnosti, pozvala na predstavu modernog plesa tokijske trupe s francuskim nazivom Mademoiselle Cinema.

Trebalo je da dođe i Alma. I Alma je prevodilac s kineskog i japanskog. Obe žive vrlo dugo u Tokiju. Upoznale smo se slučajno, preko Maki, Japanke, koju sam pak upoznala na jednom događaju francusko-japanskog prijateljstva, prve nedelje kad smo se doselili ovde. Otpočne jedan sasvim običan, kurtoazan razgovor - odakle si, šta si, a onda... kreće lavina ovozemaljskog povezivanja.

I nađemo se Branka i ja na mojoj metro-stanici na Kagurazaki, odakle pešice idemo ka odredištu. Usput, kaže mi Branka, moramo negde da stanemo da ona pojede nešto slatko. Ulazimo u Café Crie, Japanci obožavaju Francusku i što više obilazim raznorazne izložbe to sam sve više ubeđena da verovatno najveću kolekciju francuskog blaga izvan francuske teritorije poseduje upravo Japan.

Francusko blago je svakako i gastronomija, te pomažem Branki da se odluči pri odabiru kolača. Uzima čuveni mon blan, prekriven kesten-pireom. Kako je odlomila prvi komad vidim da je osnova kolača biskvit testo, a ne puslica od belanaca kakav je u originalnom Mmn blanu. Ali ukus je savršen i ovako, a ja i Branka na časak polemišmo o različitosti jednog te istog kolača ovde i tamo u Francuskoj, u čuvenoj Angelini koja ga je smislila.

Krećemo, ali sada ja stajem ispred Italijanske piljare Dolce Vita gde na ulici u nekakvoj vitrini prodaju napuljske sfoglijatele, kolač od lisnatog testa punjen rikotom! Tu ja pravim pauzu, a Branka konstatuje kako obožava Kagurazaku, jer pored tako tradicionalnog, intenzivno japanskog kvarta, Evropa se i te kako oseća, ne samo kroz te slatke ukuse, već i kroz ulični razglas odakle idu francuske šansone. I zaista na momente imate utisak da ste na nekoj od uličica oko Mon Martra koji je okupiran japanskim turistima.

Skrećemo u ulici gde je jedno od meni omiljenih šinto svetilišta Akagi Jinja, sazidano još u 16. veku, ali ovde stoji njegova moderna ispostava iz 2010. koju je projektovao čuveni arhitekta Kengo Kuma.

Tik niz uličicu pored hrama je poveća kuća od armiranog betona ispred koje stoji poveca plava tabla na kojoj u tipografski skladno urađenom fontu stoji naziv Session House. Tu smo. Red je poveći, čekamo napolju nekoliko minuta da bismo kupili rezervisane karte.

Silazimo niz usko stepenište koje vodi u halu gde će biti predstava. Poređane stolice i dva prva reda na jastucima su u istom nivou, te biramo ona najzgodnija mesta odakle možemo najbolje da vidimo scenu. Izabrale smo, sele, spustile torbe i pogledale jedna drugu skoro pa zgranuto. U sali su odjekivali zvuci "Kad ja pođoh na Bembašu" u izvedbi Jadranke Stojaković! Sledi "Što te nema"…

U publici od nas stotinak, samo smo ja i Branka tuđe. Bar meni tako izgleda. Počinjemo da plačemo, a Branka mi kaže da je pre više od 10 godina Jadranka tu imala svoju izložbu slika! Saznajem da je, pored pevanja, crtala i delimično i od toga u Japanu zarađivala.

Alma joj je bila najbliža prijateljica ovde. Zaključujemo obe da je dobro što nije pošla jer je i dalje i te kako potresena. Pre jedno dva meseca, kada sam se s Almom videla, išla je na poštu da Jadranki pošalje paket. Tad sam i saznala da je Jadranka volela japanski zeleni čaj u prahu, maču i neke druge japanske đakonije kao što su sušene šitake, vrsta japanske pečurke.

Alma se trenutno najviše angažuje oko pomena koji će joj Japanci održati u četiri dana u julu, kada je i Jadrankin rođendan. Biće to podsećanje na Jadranku kroz koncerte, izložbe i susrete ljudi koji su je ovde voleli i neizmerno poštovali.

To poštovanje je bilo očito i juče dok smo čekali početak predstave. I uopšte ples koji smo odgledali i koji se zove "U potrazi za pričom" i Branka i ja smo odgledale u kontekstu sećanja i na Jadranku i na neke izgubljene korene, na neko veselo detinjstvo i na mučnu budućnost koja je usledila, koja nas je raselila i vraški zauvek podelila.

Jer je negde pa na sredini predstave usledio drugi emotivni šok, gde je kao podrška scenskom pokretu krenuo "Highlinder" od Darka Rundeka! Ijekavština smeštena u podjednako jezivom i podjednako nadrealnom tekstu, treštala je scenom na Kagurazaki. Obe smo bile na ivici suza! Japanci kao u transu, potpuno skamenjeni prolazili su verovatno kroz neke slične, silne emocije. Uopšte nije bitno što nisu razumeli Rundekovo recitovanje, jer je Highlander i bez znanja jezika audio-događaj sam za sebe, a ovde je bio potpomognut fantastičnom koreografijom gđe Naoko Iko.

A i priču smo polako počeli da pronalazimo u suštini pokreta i izbezumljenosti koja je bila na licima aktera. Kraj smo ipak dočekale ne baš tako dramatično, jer je završetak predstave bio ujedno i nekakav ponovni početak neke detinje bezbrižnosti u kojoj su ljudska usamljenost, patnja, očaj još unerazumljivi, ali je zato poštovanje (diskretno, bez pompe, onako kako samo Japanci umeju) koje su vlasnici ove kuće odali Jadranki bilo i te kako razumljivo! Autor video-snimka: Tatiana Mladenović