S kuma Mirom Bouvijevim stopama

Piše: Maja Piščević

‘Evo me dole na portirnici, dosla sam na jedan dan i htela da te iznenadim. Slobodno reci ako si zauzeta’. ‘Ma kako zauzeta, penji se gore’ odgovoram i vec skačem sa stolice da je dočekam.

Nažalost bila sam itekako zauzeta, raspored mi je bio isparcelisan sve do uveče, ali nije bilo šanse da propustim pirliku da provedem nekoliko sati s dragom prijateljicom. Otpratila sam je do svog stana da se odmori i osveži i otrčala nazad u kancelariju da pozavrsavam što je neodložno i pretumbam sve što nije goruće za naredne dane. Tačno u pola šest smo se našle ispred moje kancelarije na 26.ulici i krenule Medison parkom u pravcu Sohoa.

Mira je rekla da joj je svejedno gde idemo, došla je da me vidi, da se svojim ocima uveri da sam dobro. ‘Odlično, onda imam plan, prva stanica Strand’. Najčuvenija njujorška knjižara, Strand je jedno od istorijskih obeležja grada. Udobno smeštena na uglu Brodveja i 12.ulice, vec 86 godina privlači znance i neznance, lokalce i strance, porfesionalne čitače i zalutale prolaznike koji se strpljivo tiskaju među njenih 29 kilometara knjiga uredno poređanih, ili ponegde naoko razbacanih na tri nivoa.

Za mene je Strand moje njujorško svetilište, hram u koji dolazim da provedem vreme kad želim da kupim knjigu, ali isto tako i kad me stigne umor, praznina ili usamljenost. Knjige su svuda knjige, a njihovo prisustvo mi je od kad znam za sebe vraćalo mir i čistilo misli.

Požurujem kumu da krenemo dalje jer nas čeka jos nekoliko važnih stanica, a istovremeno je vučem s kraja na kraj samo da joj pokažem ‘još jednu knjigu koju MORA da pročita’. Napokon jedna drugu izvukosmo napolje i krenusmo dalje pored nepreglednih polica polovnih knjiga za dolar, dva i pet, izloženih na ulici duž izloga knjižare.

Sledeća stanica Washington Square Park. Guzva kao u Strandu, samo bez knjiga. Prolazimo ispod umanjene verzije Trijumfalne kapije pod kojom mladi saksofonista vešto koristeći čudesnu akustiku luka kao da dušom više nego dahom, mekim, brašnjavim tonovima izvodi ‘Jesenje lišće’. Pomislim da bi u ovom zvuku uživao i sam Net King Kol. Kao omađijani prolaznici zastaju, katapultirani iz realnosti uzavrelog grada pokušavaju da produže ovaj trenutak ukradenog mira.

A samo koji korak dalje proleće je u punom zanosu. ‘To je emocionalna istorija Njujorka u brzom hodu’, opisao je Dejvid Bouvi Washington Square park. Magnolije i trešnjini cvetovi pokrivaju ovu malu zeleni oazu kao tepih pod kojim se u svako doba dana okupljene stotine ljudi. Od pesnika koji će vam na svojoj staroj Olimpiji za sitninu iskucati pesmu samo za vas, do mađioničara koji se pred zapanjenim pogledima prolaznika uzdiže od zemlje (videla svojim očima), do skejtera - akorobata čija virtuoznost zaustavlja dah, pa sve do lutkara koji stojeći na nekoj staroj kutiji, sa dva lutana u rukama svoju publiku trogodišnjaka drži u transu. Jato klinki i klinceza posedanih na travi užasnuto stavlja ruke na usta u strahu zatvarajući oci, da bi se već narednog momenta preturali na leđa od smeha uzbuđeno tapšući i skičeći od sreće koja vam puni srce.

Ali moramo da idemo dalje, imamo jos samo jedan sat do Mirinog voza za Vašington. Sledeća stanica - prodavnica novih i starih ploča na Tomson Stritu. ‘Generation Records’ ušuškana među gomilom galerija, zanatskih radnji, tesnih, uvek punih kafića, je mesto u koji ulazim s poštovanjem kao da stupam u muzej. Bas kao i Strand, ovaj prostor ima neku posebnu energiju, sanduci sa stotinama poređanih longplejki čiji omoti me bacaju u prošlost koju nisam ni znala da pamtim, na poljupce u malom parku ispod skupštine, na novogodišnju žurku kod Kozice, na tvrdo sedište Banetovog motora, šuvenog crnog BMW-a, na uskom krivudavom putu od Rovinja do Pule…

Sada je vec stvarno kasno, ali ne mogu da dozvolim da mi kuma ode iz Njujorka, a da nije kročila u SoHo.

(to be continued)

izvor: nedeljnik