Njujork - grad prevarenih očekivanja (3. deo)

Piše: Maja Piščević

Na kraju knjige ‘Wild’ nalazi se nekoliko praznih strana na kojima sam neznano u kom trenutku počela da zapisujem kratke crtice, često samo kratke asocijacije o utiscima koje želim da sačuvam od sopstvenog zaborava. Međutim, sad ih već ima toliko da mi se čini kasno da ih prekucam na svoj laptop, ali možda cu ipak morati jer sam potrošila sve one prazne strane i krenula da umećem rukom pisane reci među štampane redove teksta čineci oba nečitljivim.

Sve što u Njujorku kupite možete da vratite ili zamenite. Najčešće vam ne treba ni račun. Moje vatreno krštenje bilo je s jednom metlom koju sam videla na TV-u. Baš elegantna zelena metla, lagana sa nekim čudnim moćima da skoro pa sama skuplja prašinu. Ali kad sam je donela kući i isprobala, magija nije htela da se pokaze. Ne bez osećaja nelagode odlučim ipak da sa računom odem u radnju i probam da je vratim. Čekam u redu s ljudima koji nose pune kese najrazličitijih artikala kojima su nezadovoljni i mislim se kako je moguće da su ovoliko pogrešnih stvari nakupovali. Konačno dođe moj red, stavljam metlu na pult i počnem crnkinji umornog pogleda da objašnjavam zašto je vraćam. Neko vreme me posmatra savršeno odsutnog pogleda, a onda joj valjda dojadi pa me glatko preseče: cash or credit? Ja kažem, molim, ne razumem šta me pita, ona istim ravnim glasom ponovi. Žena iza mene u redu objasni mi da me pita da li hoću da mi novac vrati u kešu ili na karticu. Ja joj kažem, ona mi vrati i već proziva sledećeg u redu.

Prepričavam to kasnije svojim poznanicima iz Srbije, a njima smešno, kažu da to nije ništa i da nemam pojma šta sve Ameri vraćaju. Uđe žena u skup butik na Petoj aveniji i kupi večernju Valentinovu haljinu za 2,500 dolara. Pa produži do prodavnice obuće i tu se počasti sa Manolo Blanik cipelama za 1,200 dolara. Ako ima dovoljno para uzme i neki komad nakita. Dođe kući, sve to novo lepo obuče i zasija na nekom događaju. Može i više puta. Onda sve vrati u kutije i odnese u radnju, uzme svoje pare nazad i krene u novi pohod. Sve legalno, kažu mi da tu zenu mnoge prodavacice znaju, ali da joj nista ne mogu, jer je njeno pravo da robu plaća i vraća sve dok haljina nije isflekana ili cipele izgrebane.

Pre neki dan opet pričam s poznanicima, pitam jel ima neko da mi pozajmi krevet na naduvavanje, dolaze mi gosti iz Srbije, a ne daje mi se 100 dolara ako ne moram. Njima opet smešno, kazu odeš u Bed, Bath & Beyond, kupiš dušek koji ti se sviđa, ugostiš lepo svoje goste i posle ga samo vratiš. Pa videće da je korišten, ne mogu da lažem, kašem. Ma ko te pita, već gube strpljenje sa mnom i prelaze na novu temu. Ako recimo uzmete neki proizvod sa police i na kasi vidite da vam je otkucano više nego što tamo stoji, samo prijavite. Ljubazno vas zamole da im pokažete odakle ste ga tačno uzeli i ako tamo stvarno piše druga niža cena, dužni su da vam toliko naplate čak i kad je očigledna greška u pitanju. Dobra stvar je da hoće da vrate novac za svoje greške, ali loša da morate pažljivo da gledate račun.

I za kraj jedna istnita priča od pre nekoliko dana. Stojim u redu za plažanje u CVSu (prodavnica svega i svačega). Ipred mene jedna potpuno seda bakica, podosta ofucana, po mirisu bih rekla davno okupana, mozda čak i ‘homles’. U korpi ima samo jedan proizvod - krv crven lak za nokte. Pomislim kako je taj crveni lak verovatno poslednje sto joj na svetu fali, ali pokazace se da nije tako. Kasirka joj otkucava račun i bakica svečano izručuje gomilu sitnine koju je spremno držala u ruci direktno na stakleni pult. Kasirka nervozno pogleda u gomilu sitnine i kreće da broji debeljuskastim prstima s neviđeno dugačkim noktima slične boje kao bakicin lak. Podiže glavu i pobedonosno (ili se meni tako učinilo) konstatuje: Fali jedan cent! Bakica počinje da kopa po svojoj ogromnoj kesa-torbi mrmljajuci nešto kao da je to nemoguće, da zna da je imala tačno za taj lak crveni. Kasirka stavlja ruke na kukove i pogledom traži menadžerku ne bi li se ratosiljala naporne mušterije. I ljudi u redu negoduju. Ja otvorim novčanik i pruzim joj nedostajući jedan cent.

Prodavačica me oprži besnim pogledom, a bakica kao da ne može da veruje svojim očima. Mogla bih da se zakunem da joj se ništa slično nikada nije dogodilo. O vi ste divni, kako da vam zahvalim, uporno ponavlja gledajući u onaj bezvredni novčić u mojoj ruci kao da je nesigurna da li sme da ga uzme. Ja ga stavim pred kasirku i kažem, evo sad joj više ne fali cent. Bakica potpuno egzaltirana od sreće uzima svoj crveni trofej zahvaljujuci mi se sve do izlaza iz radnje. Prodavačica je i dalje ljuta dok otkucava moju robu. Na kraju ne izdrzi: “Niste trebali da joj pomognete. Mora da nauči da ne može tako da se provlači kroz zivot. Šta bi bilo kad bi svi tako radili.” Meni dođe da joj kazem, pa jeste je videli pobogu, pa njoj je preostalo jos samo nekoliko odlazaka u prodavnicu. A i da nije tako, šta je tu loše, pa svakom se desi…” Ali ništa nisam rekla, platila sam svoj račun i izašla.

Amerika ima mnogo lica. Nisu sva lepa, neka su jako ružna. Njujork je grad koji se tvrdoglavo opire svim jednoznačnim odrednicama. S lakoćom s kojom vam divlji njujorški severac otima kišobran iz ruke, Njujork sa sebe otresa svaku predrasudu terajući vas da tragate dalje. I da ga stalno iznova otkrivate, uvek novog i drugačijeg.

Sad stvarno moram da prekucam svoje crtice.

Izvor: Nedeljnik.rs