"Autorstvo kao izraz lične sreće"

Na početku propratnog teksta koji prati Vašu poslednju izložbu, napomenuli ste da neki ljudi nazivaju advertizing industriju “industrijom proizvodnje želja”. Proizvodnja obično podrazumeva i kontrolu. Da li postoji moral u kreaciji reklamnih poruka?

Naravno da postoji! Mislim da bez tog osećanja ne može ništa da se radi. Problem je sam taj “prefiks” te ideje, da se to nešto mora prodati, a da nisi siguran da je to svakom neophodno, već je moralno bitno; pitanje je “za šta to radiš? Za šta ljudima izvlačiš novac?” A taj novac ide u džep tebi i u džep tvojim klijentima. To je suštinsko pitanje i ja se time bavim kroz svoj autorski rad. Mene to intrigira. Mene nervira činjenica da ta čitava industrija ima dva lica: jedno glamurozno, u kojem postoji obećanje boljeg života za sve (ne samo za one koji žive od rada za tu industriju) i ta glamuroznost se “prima” i na proizvode koje mi reklamiramo; a pored tog glamurozno-elitističkog aspekta postoji i onaj drugi, koji je vrlo surov, a to je činjenica da jako veliki broj ljudi konzumira ono što reklamirate i sa tim treba živeti, pogotovo ako ne verujete u proizvode koje reklamirate. Ono što je u Srbiji poseban slučaj, to je da mi ne razmišljamo o tome, ne pravimo od toga filozofiju, već preživljavamo. Ne samo cela nacija, već i mi u toj industriji – i mi preživljavamo, svi gledaju kako “da sastave kraj sa krajem”, ovde se niko, osim nekoliko sposobnih vlasnika agencija, od toga nije obogatio.

Misli se na moral kao skup nekih vrednosti, ili kočnica – u smislu “šta ne bi bilo dobro nekom ponuditi”, u tom kontestu… U tom kontestu? Ja, recimo, ne mogu da radim za duvansku industriju. Majka mi je umrla od raka na plućima, pušila je od sedmog razreda osnovne škole tri pakle dnevno, ne mogu to da radim…

Razumem – ono u šta ne veruješ, to ne radiš?

Teško mi je i kada dobijem neke projekte potpuno nove i nepoznate za moj život i moje životno iskustvo, moram mnogo da se potrudim da bih takav projekat razumeo – šta je taj proizvod, šta nudi. Stvarno gledam dobru stranu u svemu tome, ako je ikako moguće. Uvek je pitanje: gde se povlači linija?

Reklama treba da bude zavodljiva. I ne priznaje se neuspeh. Nemaš izbora. Moraš da uložiš sva raspoloživa sredstva da se dopadneš publici.

Tačno… Na žalost.

To su pravila tog posla.

I to je tačno. Ali, to je posao koji sam izabrao da radim. Jer, to je bio jedini posao koji sam mogao da radim devedesetih, dok je trajao raspad zemlje u kojoj sam rođen, i za kojom još uvek žalim. Kao kreativac, za to sam bio školovan – da radim u industriji vizuelnih komunikacija. Jedina mogućnost da se preživi, da dobiješ platu (koja je bila veoma skromna, “studentska”, ali je bar bilo plate!).

S obzirom na to koliko imate uspeha u tom poslu, svako će reći da ste dobro izabrali.

To sad zvuči tako, ali ja sam to zaista sve vreme gledao kao poligon za svoje kreativno sazrevanje i napredak. Kad se to sve pregleda, a ja se time bavim već više od 25 godina, u tom procesu sam, naravno, imao raznorazne faze. Kad čovek napuni “40 plus” godina, počinje svake godine da pravi presek svog života. Imao sam ja i ranije ta “rezimiranja” i primetio sam da se veoma jasno vidi ta linija kreativnog napretka, da se “očitava”. Napravio sam sebi nekakav “time line” i kad se izabere za svaku godinu po jedan reprezentativni rad – kroz tih 25 radova, vidi se tačno koliko je to sve zrelije i zrelije. A to mi je omogućio advertajzing. Da nisam radio tu, morao bih, verovatno, u nekom malom dizajn studiju, ili kao “freelancer”, da se mučim da uopšte dođem do mogućnosti da predstavim svoj rad, u onom najosnovnijem smislu – da uopšte dobijem posao, pa da ga uradim – da pravim pet puta veće kompromise nego ovako. Ovako sam bio direktno usmeren na kreativnost, a ne samo na preživljavanje.

U stvari, imao sam sreću i neku svoju tvrdoglavu upornost da hoću da napredujem, ne samo finansijski, već pre svega, kreativno. To mi je omogućilo da me prepoznaju vlasnici tadašnje agencije za koju sam radio i da investiraju novac u moje autorske radove, koje smo posle prodavali klijentima. Kada smo uspeli – jesmo, kada nismo – sve jedno smo slali na takmičenja i to je dobijalo nagrade. Realno, sve za šta sam dobio nagradu, nije proizvedeno prema narudžbini klijenta, nego zahvaljujući mojoj inicijativi, koja je onda naknadno dobila i priznanje i klijenta.

To samo govori koliko ste verovali u to što ste radili…

I to što sam verovao u autorstvo, u to da mogu da izbacim nešto što ima kvalitet, nešto što realno ne mogu na svakodnevnom tržištu da plasiram.

O tome govori i veliki broj ljudi koji su posetili izložbu “YOU ARE AN IDIOT, please act accordingly”. Da li dizajn treba da bude pretenciozan da bi bio primećen? Ovde, kod naše publike…

Na primeru ove izložbe vidi se da sam pristupio izuzetno pretenciozno, čak sam na svojoj kampanji putem Interneta potencirao koliko je to pretenciozna, ničim izazvana, ambiziozna izložba. Jednostavno, dodavao sam tu neku vrstu ironijskog prikaza. A ona i jeste pretenciozna i kod naslova koji je stvarno pre svega iritantan, na prvo gledanje, a na drugo gledanje, to “YOU ARE AN IDIOT, please act accordingly” kod normalnog čoveka izaziva onu vrstu osmeha, zamišljenog, koji sam i hteo da proizvedem. Naravno da sam morao da preteram, da pređem granicu, da bih skrenuo pažnju! I to se dogodilo. Oko 6.000 ljudi je videlo izložbu. Nadam se, naravno, da je i zbog toga što je neko nekom rekao: “Idi vidi, dobra je”. Ali, interesovanje i medija i publike pre svega skrenuto onim bilbordima po celom gradu. Naravno da mislim da kad neki autor želi da skrene pažnju, da to mora da uradi decentno, a istovremeno i pretenciozno – nema lošeg ukusa u tome.
Mi imamo primera po svetu, dizajnera koji su izuzetno agresivni u svom dizajnu, pogotovu u industrijskom, onom klasičnom, ne grafičkom – Karim Rašid, Filip Stark… Dizajneri preko kojih je dizajn postao socijalna ikona. Oni su dizajnirali opipljive stvari, opremu stanova i hotela, neki upotrebni dizajn. Kada praviš nešto tako ikonično, daleko je lakše ako si agresivan. Stolica je očigledno jedan od onih retkih objekata u celom dizajnerskom svetu koji jako lako definiše karakter samog autora. A što je luđa stolica, to si više u medijima. Zvuči suludo, ali – tolika je količina stolica napravljena u poslednjih 20 godina, i uvek novih, i novih i…

Ono u šta ja verujem je da, kad jednom skreneš pažnju ljudi, onda moraju da vide da postoji jedan ozbiljan opus iza tebe i ozbiljan potencijal za još, za napredovanjem. I to ljude uzbuđuje – da kad jednom vide, da jedva čekaju sledeće, kao kod muzičara kad čekaš sledeći album…

Foto: Rade Kovaè/radekovac.com

Hit?…

Album prepun hitova, ako je moguće! Ja tako prostupam svom dizajnu i svom artu, pogotovu ovom svom autorskom radu. Gledam da mi svaka sledeća izložba bude sa još više hitova.

Nije nužno da ono što je okarakterisano kao pretenciozno ima negativan kontekst. Pretenciozno možda mora da bude zato što moraš da se nametneš, jer u moru silnih informacija koje su dostupne u raznim medijima, treba da se izdvojiš…

Da, ali to se može i na “nežan način”, pa da ispadneš simpatičan ljudima, a može i na neki strašan i agresivan način! Zaista, ima umetnika i dizajnera koji su privatno prave budale, ali imaju fantastične radove, a na kraju – sve što ostane iza tebe je ono što si smislio i ostavio. A aura oko tebe? Pitanje koliko si uspeo da je utkaš u svoja dela.

Da zaključimo – nije nužno da budeš dobar čovek da bi bio dobar autor!

Tačno tako… To je mene uvek čudilo, jer sam stigao da puno svojih idola upoznam i u velikoj većini slučajeva sam se razočarao. Ali, kada sam se oduševio, onda sam se oduševio toliko da nisam mogao da verujem da uopšte postoje takvi ljudi! Ozbiljno. Da neko privatno može da bude tako divan, normalan, fin, duhovit, a istovremeno i genije u poslu. Takvih ima stravično malo. Više ima agresivnih kretena koji imaju osnovni talenat i ogromnu, uglavnom kompleksima vođenu, želju za dokazivanjem i uspehom.

Surova je to arena, malo ko ima priliku da “hodi čistim putem” i da ne mora da ulazi u sukobe. Obično iz tih sukoba proizilazi deformacija ličnosti… Da li je prosečan građanin spreman na takav vid komunikacije? U prirodi prosečnog čoveka nije da istražuje, da se informiše, te često može pogrešno da shvati ono što se nalazi na vašoj izložbi. Kome se vi obraćate – da li je to prosvećen čovek ili želite da pridobijete “slučajnog prolaznika” i da ga zainteresujete da počne da proučava?

Ja sam komunikator. To mi je deo karaktera. Ja volim ljude, volim komunikaciju. Jako mi je važna reakcija i nisam hermetičan tip koji radi samo ono što voli i da me ne zanima šta drugi misle. Niti ću ikada moći to sebe na silu da nateram. Probao sam, ne ide. Međutim, ono na šta je naš narod i naša sredina navikla, to je, na žalost – na jednu hermetičnu kreativnost, koja nije komunikativna i stvarno je elitistična i pripada uskom krugu ljudi koji to mogu da razumeju ili da se pretvaraju da razumeju i osećaju. I ja sam malo toga mogu da razumem, da osetim. Ali sam osećaj, uzvišenost, koji bi trebalo da se desi u galeriji, meni se ovde jako retko dogodi. Kao čovek koji radi u advertajzingu, u komunikacijskoj industriji, pokušao sam da pomirim te dve krajnosti i da širem krugu saopštim neke bolne istine o našim životima i o tome gde se nalazimo, generalno, na planeti; koji su nam problemi – pojedinačni i zajednički. Pošto to svakog dodiruje, pa i onog koji možda nema tu vrstu obrazovanja, vizuelnog, bar ga je dodirnuo neki tekstualni deo izložbe. I ko god da je sišao u galeriju Podroom, doživeo je nešto potpuno neočekivano, a bilo je puno iznenađenog sveta koji je izašao sa: “Hvala za ovo iskustvo”. Neki nisu u životu bili u galeriji, ali naslov ih je toliko zainteresovao, da su došli da vide šta je…

I kad su videli onaj moj “zlatni autoportret” (da ne kažem zlatno hromirano govno), počeli su potpuno drugačije da shvataju: “Aha, znači – ti se sa sobom zezaš i misliš da mi svi treba sa sobom da se zezamo!” Vrlo uprošteno gledano, moj rad je komunikativan. Ima raznih nivoa, neki su zahtevniji, drugi su vrlo jednostavni za razumevanje.

Ali, oduvek je kod mene glavna ideja bila da se involvira posmatrač, u advertajzingu je to konzument, u autorstvu je neko ko bi to trebalo da primi kao pravu poruku. On mora da bude uključen. Ja ga involviram uglavnom nekim vizuelno – tekstualnim rebusima u kojima treba on da se pronađe. I nisu teški. Ima nekoliko koji su zahtevni. Ako se sećaš izložbe, ona je stvarno slojevita, ima više nivoa. E sad, kad dođe neki kustos na moju izložbu, kaže: “Od ovoga probereš pet i napraviš fantastičnu, moćnu izložbu.” Ne opteretiš je sa puno radova. A ja sam imao 110 radova, raznih “komunikacijskih jedinica”. Zato što sam hteo da pokažem za svakog po nešto.

Demokratski. Da ljudi mogu na različite načine da doživljavaju. Ono što sam shvatio, onaj pored mene razumeće potpuno drugačije. Ako je trebalo da iznesemo poruku iz Podruma, ne bi bilo dobro da svi ponesemo istu, jer onda to ne bi bila komunikacija…

Nego direktiva! ( smeh ).

Mi smo zemlja sa slabo razvijenom industrijom. Dizajn je nedovoljno prisutan u našim životima. Imam utisak da građani imaju retko priliku da steknu iskustvo. Da li imate neki predlog kako da dizajn postane “svakodnevna aktivnost”? Jer, ako u to ne preraste, dizajn neće uspeti da zaživi.

Mi tu imamo nekoliko hendikepa. Jedan od osnovnih je da je dizajn tekovina zapadne civilizacije, dizajn kakav danas posmatramo, kao deo industrijske revolucije, od pre 200 godina. Ta revolucija tek sad stiže kod nas, u talasima, sa velikim zakašnjenjem. A to je posledica kulturološkog i da ne kažem – religijskog nasleđa, pravoslavnog sveta kome je dizajn stran. Pravoslavlje je, samo po sebi, okrenuto ka istini, a ne ka ukrašavanju. Ukrašavanje je neki lažni efekat koji se dodaje… Ja sad izuzetno uprošćavam ono o čemu su ljudi pisali onolike knjige. Imao sam osam godina iskustva u Sloveniji gde je dizajn integralni deo svakodnevnice. Zato što mu neko stotinama godina objašnjava da je lepše ako ukrasiš baštu, terasu, nego da je ne ukrasi. Ovde naravno nije samo uticaj religije takav, nego i nasleđe, uticaji raznih kultura, tako da su se naši ljudi u večitom traganju za identitetom ulenjili… Ima pojedinaca kojima je to jako važno, ali to su ljudi koji su pod direktnim uticajem savremenog sveta, gde je dizajn integralni deo iskazivanja ličnosti, od garderobe do svih drugih asesoara, uređaja, stana, automobila… To je tekovina, pre svega, zapadne civilizacije. I mi na nju reagujemo sa otporom, pogotovu u poslednjih 20 godina, jer imamo opravdan utisak da je ceo taj zapadni svet protiv nas, a često i sami produbljujemo taj osećaj. Uloga žrtve najlakša – najbrže se odglumi. To je onda i pokriće – zavaraš se, svi su protiv tebe, uletiš u lenjost i sopstveno blatište… Otvorio sam i radnju u Čumićevom sokačetu, koju zovem “Futro” i tamo proizvodim nešto što može da bude deo interesantnije svakodnevice. Od najobičnijih stvari – kao što je majica, torba, kesa, ali je dizajnirano – ne na način da je zavodljiva forma koja te tera da potrošiš neki novac, nego je ujedno i neka forma i ideja, deo nekog koncepta, nekog humora koji bi trebalo da ti pomogne da preživiš teška vremena.

Foto: Rade Kovaè/radekovac.com

Da li ponekad klijenti koji naručuju dizajnirane proizvode očekuju previše za svoj novac? Šta je neophodno da bi proizvod uspešno plasirali na tržište, da bi živeo za ljude i sa ljudima?

Moje iskustvo pokazuje da – ako se ne veruje duboko u proizvod, ne može se. Potrebna je doza istine sa kojom potrošač može da se indentifikuje. Što je veća doza istine, to je veći uspeh tog proizvoda. Naravno, kod nas ima svetlih primera. Ima nekih manje svetlih , mnogo vise naravno, jer – ovde su se svi navikli na “može preko noći” i “na mufte” u toj sivoj zoni ekonomije. Ali to ne može na dugi rok – nigde u svetu nije uspelo, pa ne može ni kod nas.

Da li ponekad imate potrebu da dizajnirate nešto što neće imati uspeh kod publike?

Nemam. Ja imam potrebu da sam prihvaćen svojim radom i da me to motiviše da radim još bolje. Da moj rad bude shvaćen i da mi to bude odskočna daska za nove i sve bolje projekte. Uvek sam razmišljao, kad sam radio skice za autorski rad, da će to kad-tad naći neku vrstu realizacije i da će mi to omogućiti nove poslove. Ja sebe stalno promovišem da bih radio što više i što bolje. Zato sam se reklamirao toliko – da dobijem što veće projekte.

To, na žalost “ne radi” u ovako ekonomski ustrojenoj Srbiji – što imaš više nagrada i promocije, to imaš manje posla. To je posledica toga što su onda ljudi uplašeni od tvog znanja, tvoje stručnosti i onda ne mogu da kalkulišu sa tobom, tvojom cenom, svim drugim aspektima koji uključuju i ljudsku sujetu. Mi živimo u “životinjskom carstvu”, ovde su sve “tigrovi” i “lavovi”, ovde apsolutno nema treće vrste. Nema ptica, nema riba, svi su i tigrovi i lavovi. Kako kome odgovara koji dan. Kad dođeš na sastanak, odmah vidiš da te nije zvao zbog tvoje stručnosti, nego te je zvao da ti pokaže da je on glavni, da je on šef. Šef parade. I sad ti radi kako on kaže… Ja ne mogu da izdržim 15 minuta na takvom sastanku, pokupim se i odem. Ili budem učtiv i ostanem do kraja sastanka, ali se više nikad ne vratim – ne radim taj posao.

Iskreno.

Imao sam mnogo takvih projekata, na kojima sam imao nesreću da radim. Teško je. Mora da se preživi i da se ima debela koža. A ja, što sam stariji i što sam svesniji svog znanja, sve mi teže pada da glumatam nekog servilnog i predusetljivog čoveka, kad nisam nikad bio niti mogu da se naučim. Mogu samo – kad mi kažeš: “Majstore, kreči!” i ja krečim i ne pitaš me zašto sam tako krečio. Nego ti ja krečim zato što neću da se brukam – okrečiću ti najbolje što sam mogao. Nisam lud da se brukam! To je moj najveći problem sa srpskim klijentima. U drugu ruku, kada imam sreće da radim za klijente koji su me pozvali da im pomognem da unaprede svoj imidž ili imidž svog brenda, onda takav poslovni odnos cveta godinama na obostrano zadovoljstvo.

Kuda vodi politička korektnost?

Ovo se idealno nadovezuje na prethodno pitanje! Ako čovek ne kaže stvarno šta misli, upada u ozbiljnu zamku, jer će se ta laž kroz projekat i kroz neuspeh tog produkta koji je probao da reklamira – videti. Ja sam za to da se u masovnim komunikacijama ne vređa niko. Isto tako – ne volim kada se evidentna istina prećutkuje.

U koju grupu ljudi spada ovih 6000 koji su posetili Vašu izložbu? U “idiote” ili u samosvesne ljude?

Mislim da spadaju svi u samosvesne ljude, zato što je retko ko izašao sa izložbe uvređen. Idiota ionako nema tako puno, problem je samo u “mućkanju glavom”. Kao i sokovi i jogurti, kad odstoje – ako ih ne promućkaš – ne rade posao! Puno ljudi se “usirilo”, dugo nisu mućkali glavom. Ovom izložbom sam pokušao da protresem ovo malo mozga što nam je ostalo. Platforma izlozbe je iskrena, u tome je ceo “štos”. Ja tako razmišljam i tako živim, otkad znam za sebe. To je moja kreativna platforma. Najveći dobitak za mene je što sam napokon pronašao kreativnu autorsku platformu. A lutao sam dugo, zato što se ne bavim samo time, nego radim uslužno i za klijente, tu neku vrstu kreativnog servisa, i samim tim to zamagljuje moju kreativnu platformu. Onemogućava me i u jurnjavi za novim poslovima, za novim klijentima, novim dostignućima.

U kom trenutku advertajzing postaje umetnost i obnuto? Čini mi se da se to prelamalo kroz izložbu…

Pod količinom ne-realizovanih projekata, usled nemogućnosti da realizujem svoj talenat i kreativnost, video sam da mi se gomila ogroman broj projekata koji imaju autorski potencijal, a realno nisu bili za te klijente za kojima su prvenstveno bili namenjeni. To je naraslo toliko da sam shvatio da imam jedan ozbiljan autorski opus koji samo treba da dobije kontekst. Kada sam nazvao izložbu “You are an idiot, please act accordingly”, sve je dobilo kreativni kontekst. Od tada je to sve “progledalo”.

Inače, lično mislim da advertajzing nije umetnost. Ima elemente lucidnosti, koji su neophodni, ima elemente visoke kreativnosti, ali mora da bude u funkciji proizvoda koji se prodaje, inače prelazi ovu granicu – prelazi u domen “umetnički”.

Da li je negativno za jednog dizajnera da “pređe u umetnost” ili?

Sa tom idejom se borim sve ovo vreme, zato što vidim da mnogima nije baš najjasnije… To je poriv svakog kreativca, svakog studenta koji ide u dizajnersku školu: profesor ti kaže jedno, a ti uporno crtaš neke svoje – za njih “gluposti”, a za tebe “vrhunski domet”. Ti sa tom idejom, da već kod prvog nastavnika to tvoje neće biti prihvaćeno, imaš osećaj koji te prati celog života – da sve što si za sebe radio je neupotrebljivo u nekom industrijskom smislu.

Foto: Rade Kovaè/radekovac.com

Da li je individualnost precenjena? Oduvek su postojali “stado” i “pastiri”. Da li Vi sugerišete da bi bilo bolje kada bi bilo više “pastira”, a manje pripadnika “stada”?

Pristalica sam ideje da svako mora da mućne svojom glavom. Ali, bez organizacije, bez nekog društvenog ustrojstva, stvarno bi se teško živelo. Mislim da postoje ljudi, po rođenju, koji mogu da predvode, koji imaju potencijala – veći intelekt, veće nasleđene resurse – genetske predispozicije…

To treba da se shvati i tako treba da se ponašamo. Ja imam to klasično umetničko liberalno mišljenje da smo svi različiti, ali da svi treba da znamo gde smo krenuli. Ako ne znamo gde smo krenuli…

… onda nigde nećemo stići!

Ali to “gde smo krenuli” treba neki trust ozbiljnih intelektualaca da smisli. Ako sami smišljamo, a tako smo počeli – da svako vodi svoju politiku, nećemo se usrećiti. Mi ovde nemamo mehanizme da dođemo do lične sreće sami sa sobom. Naši mehanizmi za to ne postoje ni u kulturnom ni u istorijskom smislu. Kod nas je sve diskontinuitet. Kada si deo fragmentiranog istorijskog ludila, gde da nađeš svoj “peace of mind”, gde ćeš?

Onda sve više ljudi kreće u to da se zdravo hrani, da šeta pored reke, da se isključi od svakodnevice i na kraju imaš gomilu neke “dece cveća” koja nisu integrisana u društvo. Pri tom, ja sam takav sve više i vodim sve više svoju porodicu ka tome – “moj privatni Tibet” je u Beogradu.

Vreme Vam ipak nekako “ide na ruku” jer informatičke tehnologije upravo omogućavaju to…

Slažem se. Treba mi jedno 10 godina, ali ću to da ostvarim – kućica u prirodi, koju ću sam da nacrtam i da izgradim. Da imam tu i studio. To je moj san.

Pošto je ovo provokativna izložba i govori o preispitivanju, šta Slavimir Stojanović nudi kao alternativu postojećem sistemu komunikacije u odnosu na snagu tržišta? Da li sada, taj isti posao koji radite, može da se radi na drugačiji način, da se komunicira na drugačiji način, a da se možda dobije i bolji proizvod za ista uložena sredstva?

Naravno da može, ali ja samo to ne mogu samostalno, tu vrstu “lagane evolucije” da izvršim. Ali se ona lagano dešava, sve vreme. Naš posao se drastično razlikuje od ovog posla od pre 10 godina, 20 pogotovu. Sve više ljudi sa strane klijenata shvata da je jeftinije zvati kvalitetne individualce i skupljati timove po projektima, nego zvati agencije. Međutim, kod nas je još uvek agencija vrlo korisna i potrebna. Meni, kao partneru u “Designis”-u, firmi koja se bavi dizajnom, jako odgovara što realno sarađujem sa agencijom “Communis DDB”, jer ta agencija nudi “full service”.

Pa kada klijent dođe po dizajn ambalaže ili vizuelni identitet kod mene, ja mogu da ponudim i druge dizajnerske usluge. Dobro je to što mi onda biramo timove, talentovane pojedince okupljamo u “tailor made team” za klijenta. Po potrebi vrlo često angažujemo i spoljne saradnike. To je budućnost agencija. Agencija bi trebalo da bude jedan “creative hub” koja okuplja prave ljude za prave projekte. A ne da u toj agenciji, kao u osinjaku, sede stalno isti ljudi koji rade 10 projekata odjednom. Nemoguće je onda očekivati kvalitet.

Međutim, ovde su jako niski honorari i plate su jako, jako niske. To ima veze sa tržištem, recipročno, ništa to nije slučajno. Ali u odnosu na važnost i ukupnu vrednost tih projekata, to je sve strašno malo. Govorimo o par hiljada eura po projektu, a ne po plati! Ceo poduhvat je hiljadu, dve, tri, to nije 10, 20, 30 hiljada ili 100, 200, 300 hiljada kao što je, recimo, u Nemačkoj. Ali i kad odeš u Sloveniju, i tamo je sve “puta deset”. Mi smo stvarno na poslednjoj mogućoj margini evropskog shvatanja važnosti kreativnosti u okviru industrije. To je zato što se poslednjih 10 godina kreativnost nudi besplatno uz ceo paket angažmana agencije, koji najviše para donosi kroz medijsko plaćanje prostora, gde agencija uzme određeni procenat i to je deo kolača koji agencija zasluži. Ta logika je uništila kreativnost. Ima sad sve više pametnih klijenata koji znaju da mora da bude vrhunska kreativnost da bi se poboljšala prodaja proizvoda. Ovo su veoma teška vremena, a kreativnost najjeftinija investicija. Zato se toliko velikih firmi zatvara – zato što niko u njih ne veruje – prvo oni u njoj, pa ni u agenciji koja treba da ih spašava.

Čini mi se da određenu vrstu sličnih problema imaju i štampani mediji. Sadržaji se nude besplatno putem Interneta. Poznati muzičari nude četiri pesme sa novog albuma besplatno, a ostale će možda neko platiti da skine sa Interneta. Zarade se ostvaruju na turnejama, živom svirkom… Većina kreativaca je suočena sa tim – najvrednije daju za “dž” samo da bi bili prisutni na sceni…

Nemamo druge opcije – daš ideju besplatno i dobiješ kikiriki od kolača koji ti ostane od reklama, neke “mrvičice”. Neću da sviram “tužnu violinu”, svi se mi snalazimo. Ja sam napravio autorsku izložbu. Otvorio sam radnju pre godinu dana. Ništa od toga ne donosi novac. Ali su to kanali koji će možda jednoga dana biti moja daleko logičnija svakodnevica.

Neko mora ozbiljno da se bavi plasmanom tih proizvoda, ne samo kreativom, to su dve različite discipline.

Naravno, meni je za plasman tog proizvoda – mog brenda, ozbiljno potrebna osoba koja se samo time bavi.

Potrebna je reklama i stalno novi proizvod, da podseća, jer informacije svakodnevno preplave konzumente novim, i ako te nema tri dana – zaborave te.

Jeste, ja sam to tačno osetio sa prodavnicom. Kako imam šta da promovišem – nova kolekcija proizvoda, nova serija majica, imam šta da stavim na facebook i momentalno dođu ljudi, vide, kupe, odmah se vidi porast prometa.

Foto: Rade Kovaè/radekovac.com

Na godišnjem nivou, treba imati minimum 100 dana kampanje…

Svaki treći dan, apsolutno! Na najjeftiniji elektronski medij.

Dok ne dođe do kritične mase koja će stalno da indukuje nove ljude…

Ja imam 3.500 prijatelja na mom ličnom profilu. Ja ne mogu mnogo dalje od toga da stignem, osim da se ozbiljnije posvetim pravljenju veb sajta. Ja sam stavio na web Futro Store više informativno, a zbog dnevnih obaveza za gomilu velikih klijenata za koje radim, ja ne mogu time intenzivno da se bavim.

A Vaši zaposleni?

Oni su fizički i više zaposleni od mene, zabijeni u kompjuter ceo dan. Svih dvanaest, dođu ujutru oko 9, pola deset, i odlaze uveče oko jedanaest. Katastrofa, ali mora, takva je faza sada, drugačije ne možemo da radimo.

Da li je sloboda opasna? Kako bi izgledao svet da su ljudi potpuno slobodni i da potpuno slobodno izražavaju svoju individualnost? U smislu – većina ljudi bi želela da bude “autor” i da izražava sebe kroz rad ili kroz gest. Nije to za svakog, ali je velika želja svih, zbog novih tehnologija, da budu autori.

Ono što je najveći izazov tu, koji sam i ja osetio u momentu kad sam počinjao da se bavim autorskim radom, pre desetak godina otprilike, i ono što uvek proganja čoveka koji želi da se bavi onim što voli, a izbacuje iz sebe drugima – komunicira, je: koliko je to relevantno drugima, kome je to relevantno, koliko je važna ta tema koju ti obrađuješ, koja tebe opseda? Uspeh ove izložbe je što se jako veliki broj ljudi identifikovao sa tom tematikom, što je meni nedvosmisleno dalo do znanja da je to platforma za mene, za moj budući rad. E sad, postoji taj “štos” sa motivacijom, kad si mlad i pokazuješ svoj talenat, stalno imaš potrebu da ti se taj talenat prepozna.
Hoću da kažem: sloboda je izuzetno dobrodošla, samo mora da se zna koji su ciljevi i motivi. Ako je to jasno, onda nema apsolutno nikakvih problema.

Izložili ste eksponate koji glorifikuju grešku. Koju poruku nam šaljete ovim elementima izložbe?

Baš ti projekti su deo grupacije koju zovem “Systemerror” i gde sam pokušao da napravim nešto što je sa jednim minimalnim gestom i dalje zadržalo svoj karakter, a dobilo neku suludost. A opet je potpuno utisnuto u našu svest kao entitet, jako puno ljudi prođe i ne vidi grešku, jednostavno – prepozna osnovne oblike i ne registruje… Ja sam samo hteo da vidim dokle to može da se oduzima, čisti, pravi greška. Sa druge strane, meni je greška neviđena motivacija. Ja tvrdim da bez greške ne može da se ide napred. I onda u toj grešci, u ružnom, ja nalazim inspiraciju. Ja u tome nisam jedini, nisam prvi, mnogi ljudi su…

… “učili na greškama”!

Ozbiljno, ne može se napred bez toga. Koliko je grešaka napravio Ajnpštajn, Džordan, Tesla… Koliko je bilo grešaka dok se nije nesto pametno smislilo, napravilo, uradilo…

Pročitao sam kako je jedan Vaš kolega napravio anti-tezu ovoga što ste Vi sada rekli, a to je: da on uči iz uspeha, on ne uči iz grešaka!?

Bez grešaka ne možeš da dođeš do uspeha! Prosto rečeno: ne znam da je iko ikada mogao da kontinuirano uspeva u nečemu? To mi nije jasno…

To je više trik, floskula, dobro zvuči…

Da, kao da se uči iz tuđih grešaka. Ja stvarno ne volim da grešim, ali bez toga ne bih bio tu gde sam danas.

To je sastavni deo posla.

Apsolutno. Dugo mi je trebalo da shvatim da je to OK. Ja sam bio duboko nesretan kad god sam grešio. Bio sam izuzetno nezadovoljan čovek. Mnogo sam radio, grešio, al’ sam bio dugo nezadovoljan!. Zadovoljstvo me tek obuzelo zadnjih par godina. Kad sam našao neku stabilnost kod kuće, u porodici, kad imam ženu, dete, sreću, nasmejanost. To mi je falilo u životu da shvatim da su greške sastavni deo posla. Da nije samo uspeh važan.

Da se zovete drugačije, da li biste i onda bili slavni, Slavimire? Kažete da svaki natpis ima i nosi svoju poruku…

Meni više znači to što moje ime znači da ja slavim mir, a stasao sam kad je na Balkanu bilo svega samo ne mira. Tako sam se osvestio – da mi bas i nije mesto na ovom području. Dobro, evo nešto duhovito: činjenice je da sam rođen 7. januara 1969. na pravoslavni Božić. Došao doktor i nosi me mom dedi i tati i kaže: “Evo ga mali Božidar!” A mamini svi partizani, tatini nesto ni tamo ni ovamo, tako da nije bilo moguće da se tako zovem! Eto to je jedina anegdota o mom imenu, inače se zovem po tatinom tati (uobičajeno).

Iako ste već dosta toga rekli, još jedanput ću Vas pitati – kako bi ste opisali svoj lični koncept?

Moj lični koncept se svodi na samo dve reči, to sam stavio i na izložbu, a to je: “komplikuj jednostavno”. I to sam iskoristio kao slogan lifestyle brenda “Futro”: “Complicate Simply”. Obožavam jednostavnost forme, jednostavnost komunikacije, ali volim da je slojevita, da je jednostavna u primanju, u načinu kako je plasiraš, jednostavnost kroz humor, kroz pročišćene estetske vrednosti i forme, ali da unutra ima cela jedna knjiga da se pročita, a vidiš samo dve reči.

Bitno je da taj neko ko posmatra, da odmah razume o čemu se radi, a da kasnije otkriva dalje…

Ljudima je bilo jednostavno da se identifikuju i da vide sve te radove, a onda – kada su se udubili, videli su da su to izuzetno teške teme. Dešifrovali su ih i tumačili sa odmakom, ironijskim. Za mene, to je jedini lek za ovako konfuzna vremena. Da se ta autoironija, da se odnos prema sebi i svom odrazu u ogledalu uspostavi na pametan način, a to je da se ima distanca, dovoljna. Ne baš da se o sebi priča u trećem licu, za to su poneki naši političari zaduženi. “Autoironija”, to je prava reč.
Ima još jedna reč, koja mi se mota danima, a koju smo potpuno zaboravili, a to je “plemenitost”, ali to je već drugi domen. Naravno da ljudi mogu da osete pokušaj da se tom idealu približim kroz neke od radova na izložbi, to je nešto što je mene vratilo na put neke prave duhovnosti, a to je da plemenitost mora da se vrati u živote, postali smo toliko surovi! Zaboravljamo da uopšte pazimo, da mislimo na drugog. Potpuno smo izbrisali, a busamo se u grudi da su naši junaci bili plemeniti.

Foto: Rade Kovaè/radekovac.com

Vaš navodni autoportret u obliku ljudskog izmeta neki su prepoznali kao dominantnu osobinu ljudske vrste. Zašto ste izabrali estetiku ružnog da biste iskazali svoj stav?

Hvala na odličnom pitanju, mada su sva bila inspirativna i zahvalan sam na razumevanju za ovu tematiku sa kojom se retko susrećem, pogotovu ovde… Dakle, ovde postoji taj dualizam: izmet je grozomorna stvar, ali, sa druge strane, kad ga ofarbaš u zlatno, on veštački dobija jednu vrstu estetske aure koja mu apsolutno ne pripada. Jer, njegov oblik je sugestivan, a i ta predimenzioniranost govori mnogo o tome šta se nama servira. Uopšte, ovo ima veze i sa mojim dizajnerskim poslom – nešto što je u suštini “to”, pakuje se u neke zlatne oblande, ukrašava se, stavlja u pakovanja. Ljudi često u prvi mah tu laž lako popiju, jer – baš je lepo što je zlatno!

Da sam ga stavio u osnovnoj boji, to bi bilo ogavno, niko ne bi mogao da ga gleda…

… da je belo, kao maketa, ne bi imalo taj efekat…

Ne! Samo zlatno ima onu dozu kiča i glamura koja može da ga “proda”, da nekog ubedi. Ta zlatna je tu kao sinonim estetizacije. A forma je vrlo prepoznatljiva. Najbolje od svega je što su se mnogi klinci slikali u pozi tako što se sagnu kao da je direktno izašlo iz njega. To sad kruži Internetom i izgleda mnogo smešno.

Kreativno razmišljanje obično indentifikuje stvarne potrebe i odgovara na brigu društva. Kakva je Vaša vizija budućnosti? U kom pravcu će se razvijati ideja o dizajnu? Pošto ste veoma cenjeni autor, šta je Vaš sledeći korak?

Od tog ludila i sve više ponuda i haosa jednog tehnološkog, u kome ja na primer uopšte ne shvatam šta se to nudi na reklami za telefon, a postoji cela generacija klinaca koja tačno zna šta im se to nudi kroz reklame (paket ovakav, paket onakav), kako li tek nije jasno mom ćaletu od 65? A moja ćerka uzme iPod i nacrta mi sve na njemu! Ne moram ni da joj uključujem. Sad je napunila četiri godine. Nacrta mi ružu, mamu, kućicu, sve! Dođe i otvori igricu sama. Niko joj nikad nije pokazao: “Vidi, ovo ti je dugme za ovo, a ono za…”! Nikad. Tako da – ljudski um ima ogromnu perspektivu, samo što sam siguran da će se ta filtracija relevantnih stvari još bolje povećati vremenom, i da će samo oni koji imaju sposobnost da se tome adaptiraju stići da uživaju i pomeraju stvari unapred. Naravno, ko god je inertan – on će otpsti. Ne bukvalno – fizički, nego u duhovnom smislu. Tako je oduvek i tako je i sada. Ko je predodređen da napreduje, on će napredovati. Dizajn u tom procesu igra ulogu utoliko što će olakšati…

Dizajn trenutno deluje kao da sve komplikuje, da još dodatno ubrzava te procese, ali on će, u stvari, krenuti putem pojednostavljivanja komunikacije. Tako se meni najiskrenije čini. I još ako može na tom putu da pročačka neku gangliju u mozgu, dizajn je ispunio sve razloge zašto postoji uopšte.