Ceca Bojković: Igrom kroz život

Verovatno ima mnogo onih kojima je Emilija iz Boljeg života prva asocijacija. Verovatno ima i mnogo onih kojima bi asocijacije bile Žanka Stokić iz izvrsne TV drame Smrt gospođe ministarke, Mika iz filma Pas koji je voleo vozove, Kraljica Elizabeta iz predstave Marija Stjuart, i da ne nabrajamo, jer bi nam trebalo dosta vremena i prostora čak i za najuži spisak njenih glumačkih ostvarenja. Ali, gotovo je sigurno da bi se svi složili oko jedne asocijacije na pomen naše proslavljene glumice Svetlane Cece Bojković, a to je – dama.

Piše: Tatjana Nježić; Foto: Dalibor Danilović
Wine Style

Elegantna, otmena, prefinjena i slični epiteti nekako uvek najbolje pristaju uz njeno ime kada se priča o domaćem glumištu, što ju je učinilo jedinstvenom, neobično otmenom, podjednako autoritativnom i srdačnom. Kao takva, danas deluje kao simbol nekih prošlih, iz ove perspektive čini se lepših vremena. Ako ne lepših, a onda sigurno dostojanstvenijih.

Kako je razgovor odmicao, sve više se nametao utisak da je ona istovremeno i radosno dete bez obzira na godine. Već prve trenutke ovog intervjua obojili su njena ležernost i karakterističan smešak. Srdačan. Topao. Prirodan. Možda je upravo on, taj iskren, nežan i otmeni osmeh svojevrsna nit koja povezuje one dane kada je kao dete vozila rolšue ili sanke niz beogradske ulice i maštala o glumi sa decenijama obeleženim pozorištem i filmom i sadašnjim vremenom kad joj je životna radost ideja vodilja dok i dalje, snažno i tajno, čuva zrnce dečje čistote i snova.

„Mislim da je dužnost čoveka da pronalazi izvore radosti“, rekla je Svetlana Ceca Bojković na početku intervjua za Wine Style.

Danas Svetlana Ceca Bojković sa suprugom, inače ambasadorom Srbije u Finskoj, živi neki drugačiji život. Mirno i povučeno, negde tamo daleko. Ali, čežnja za Beogradom ili pre bi se reklo za detinjstvom i dalje je jaka.

„Naravno da volim da dođem u Beograd ali, čini mi se, čim nogom stupim na pločnik ispred svog ulaza u Nušićevoj, krene neka vrtoglavost.“

Uprkos nostalgiji, delujete vrlo zadovoljno. Čini se da Vam prija boravak u Helsinkiju?

Mnogo je mirnije nego u Beogradu, ali nije dosadno. Naprotiv, vrlo je sadržajno. Naravno, gde god da ode čovek od sebe ne može pobeći. A i zašto bi… Osoba sam koja uvek gleda u budućnost, u pozitivniju stranu stvari. Kasnije se to definiše i kao da čovek ima sreće… U Helsinkiju, kao i u čitavoj Finskoj ima mnogo zelenila, pa uživam u šetnjama. Oduvek sam volela da koračam po travi ili opalom lišću, da pravim prtinu u snegu… Uvek sam bila i pasionirani čitalac, a sada imam vremena za tu svoju strast. Napravila sam „paklen plan“ povratka, odnosno ponovnog čitanja nekih knjiga. Kad je krenula hladna zima eto mene iznova u žarkom svetu Tolstojevog Rata i mira. A bavim se i finskim jezikom, možda bi tačnije bilo reći – borim se s njim. Ima 15 padeža!

Slavko (suprug – prim.aut) i ja smo se angažovali da pomognemo mali Helsinški festival našeg filma koji je u oktobru organizovalo Srpsko–finsko društvo. Pripremamo i projekat pod radnim nazivom Srpski dizajn nagrađivan na međunarodnim takmičenjima. Ima još takvih aktivnosti.

Glumački život zamenili ste ambasadorskim. Kako Vam on izgleda?

Pre desetak meseci, kada smo tek došli, na neformalno druženje prvi nas je pozvao slovenački ambasador. Njegova supruga me je upoznala sa vrlo interesantnim, da ga tako nazovemo, ženskim društvom. Ne samo iz sveta diplomatije već i sa Finkinjama, koje su na mene ostavile veliki utisak. Odmerene su, a srdačne. Svedenost i u stilu i u ophođenju bez obzira na to koliko se novca ima… Tamo je zdrav razum, što bi se u žargonu reklo, u modi. Malo je reći da to prija. To u stvari leči. Uopšte, krećem se u jednom krugu finih i civilizovanih ljudi i to mi se veoma dopada.

Jeste li posećivali njihova pozorišta?

Kako da ne. Bila sam, recimo, i na probi i na premijeri Šekspirove predstave San letnje noći rađene na švedskom i engleskom jeziku. Finci su šest i po vekova bili pod Šveđanima, ali, koliko vidim, nema nikakve surevnjivosti. Finski i švedski jezik su ravnopravni. U njihovom gradskom pozorištu gledala sam Šumu Ostrovskog. Inače, taj komad sam šest godina igrala u Jugoslovenskom dramskom te ga znam napamet, tako da sam mogla da pratim i na finskom. Ruku na srce, dobra predstava, baš. Interesantno režirana.

Pa, kako Vam je bez glume?

Za sada, dosta sam se naglumila. Ali ne kažem da neću nikad više! Trenutno nemam ni čežnju ni želju za tim, pogotovo kad vidim šta se sve radi s našim pozorištima. Ali nećemo o tome, samo ćemo se nepotrebno sekirati.

Razmišljate li ponekad o svom više od četiri decenije dugom glumačkom stažu?

Sigurno da razmišljam, ali ja uvek gledam unapred. Moje biće je, uvek je i bilo, okrenuto ka budućnosti.

A prošlost?

Kad sve saberem i oduzmem, u osnovi sam zadovoljna svojim izborima. Put nije bio lak, ali se nijednog trenutka nisam pokajala. Naravno, oko nekih uloga sam imala dilema, ali to se ubraja u rok službe. Mogu reći da sam uložila mnogo, ali da mi je od te iste glume i te kako uzvraćeno, tom nekom unutrašnjom ravnotežom koju sam dobila, ispunjenošću... Uzvraćeno mi je od strane publike, tako da nisam uzalud bivala. Možda čak i nemam svest o tome koliko sam ostavila nekog traga. A što bih je i imala? Mogu da kažem da sam i kao glumica i kao žena imala jedan ispunjen život. Išla sam kroz život slušajući sebe. Ja prosto život doživljavam na taj način. I zahvalna sam. Svašta sam i preturila preko glave. I odlaske i smrti… Ali s obzirom da ja to nekako mogu da izdržim, mislim – pa to je život, pa šta sad. Mislim da je dužnost čoveka da pronalazi izvore radosti, bez obzira na neprilike. Nešto što će da hrani dušu. Nesebično deleći, dok neguje sebe, čovek najviše dobija. Može zvučati oksimoronski ali nije. Kaže lepo Mika Antić: „Čovek je željen tek ako želi i ako celog sebe damo tek onda možemo biti celi. Saznaćemo tek ako kažemo reči iskrene, istovetne i tek kada i mi tražimo moći će neko i nas da sretne.“

Jeste li Vi imali dovoljno vremena da, kako se to kaže, radite na sebi, da se posvetite tzv. običnim stvarima i radostima?

Kontinuirana puna karijera nije ostavljala dovoljno vremena za to. No, gledano iz današnje perspektive ne mogu reći da ga nisam imala, nego da ga nije bilo dovoljno. Zapravo, i nekad i sad to biva kradeno vreme od same sebe za samu sebe. Danas je to još teže. Čitav život, ne samo kod nas, na planeti se ubrzao. Čovek ne može da stigne da oseti stvari oko sebe, da ih percipira, doživi. I kada je reč o glumi i o privatnom životu često kažem da sam imala i sreće. U životu je zaista potrebno imati i malo sreće. I Miša Žutić i Muci Draškić i sada Slavko, to su sjajni ljudi i divni partneri. Vidite, kao dete, pa potom u mladosti čovek voli na jedan način. U nekom periodu borbe za egzistenciju, profesiju, decu, prilagođavanje, jednostavno ne možeš, s nekim punim unutrašnjim mirom, nikome dati celog sebe. Takozvano srednje doba je takođe, gotovo nužno, puno raznih dilema. Početak trećeg doba, kome ja pripadam, najbogatiji je. U ovim godinama potpunije se pripada, otkrivaju se neki novi prostori. I hvala Bogu da je tako. Nekada nisam verovala da je to moguće, ali jeste.

Ovo doba Vam, dakle, prija. A detinjstvo? Kakve Vas uspomene vezuju za taj period? Kažu da ste bili skloni psovanju...

...(smeh) Jesam. Problem deteta iz uredne građanske porodice. Bio je to pokazatelj mog duha i bunta. Ali nije dobro prošlo (smeh)…

Vi kao majka to kasnije niste branili ćerki Katarini?

Nisam. Sve sam suprotno radila – htela sam da dete raste u slobodi. Ali to nije smanjilo njeno buntovništvo, koje je bilo neke druge vrste (smeh).

Vraćate li se nekad u detinjstvo?

Na neki način da. Duša ne stari. Mirisi, smeh….ima još toga što me, iznutra, vezuje za detinjstvo koje, spolja gledano, pamtim i kao strahovit pritisak obaveza i ozbiljnosti. U stvari ta tortura se više odnosi na školski uzrast.

O kakvom pritisku govorite?

Roditelji su me, jednostavno, zatrpavali obavezama. Išla sam paralelno u redovnu i u muzičku školu. Svirala sam klavir. Vremena za druženje i momke nisam uopšte imala. A i da jesam, moji me nisu puštali da idem na žurke. Mladići mi nisu ni prilazili, valjda niko nije stigao da dođe do mene, uvek sam bila u nekom trku od muzičke škole do kuće, od kuće do gimnazije. Pa ja sam tek posle trideset godina čula komentare kako sam bila lepa i slatka devojka. Glumu sam zavolela još u osnovnoj školi, u dramskim sekcijama. Imala sam neku potrebu... ma, prosto me je vuklo. Danas kad o tome razmislim, možda i zato što sam imala osećaj da se nikada nisam dovoljno naigrala, bila sam željna igranja a gluma je upravo to nudila. Naravno, kasnije sam se srela sa svom odgovornošću i ozbiljnošću te igre, ali iz one perspektive sam to videla kao mogućnost da igru ponesem sa sobom kroz život.

A klavir?

Otkada sam završila srednju muzičku, nikada više nisam sela da sviram. Osim kada je trebalo da u nekoj predstavi nešto odsviram. Ipak, mislim da moje muzičko obrazovanje nije uzaludno bačeno vreme. Prvo, naučila sam da slušam muziku. Zatim sam, što sam bivala starija i iskusnija i kao glumica, počela da shvatam da je sve muzika, pa i gluma. Da, i gluma je muzika. Ritam. Melodija. Izražavate se emocijama. Sve to imate i u muzici kroz instrumente. U glumi se izražava kroz govor, a u muzici kroz note. To sviranje meni je dalo jednu dobru bazu za moju buduću profesiju.

Koju ste muziku slušali?

Ono što se sluša i danas, samo se sada zove evergrin. Recimo Rolingstonsi i Bitlsi. Ljudi su se tad skoro pa delili po tome koja je od tih grupa za koga bila bolja. Tad sam bila za Bitlse, a danas mislim da su Stonsi bolji (smeh).

Kažu da ste još kao dete zabavljali ljude imitacijama?

Da, umela sam da imitiram. To je bilo kao neko kućno pozorište kad dođu gosti. U ono vreme još nije bilo televizije. Ubrajam se u generaciju koja je sačekala prve aparate u kući, prve frižidere, radio aparate, telefone… To su bile neviđene radosti. Kasnije, možeš da kupiš, ne znam, na primer vizonsku bundu ili neki spejs šatl od aparata, ali takvu radost nikada ništa nije moglo doneti kao kad, recimo, dođe u kuću prvi frižider, ti ga otvoriš a on svetli! Pa još i hladi!! To je bilo neopisivo. Pa telefon. Još se sećam prvog broja - 45 069. Interesantno, za relativno kratak period civilizacija je u tehnološkom smislu napravila ogroman skok. Ti prvi, da kažemo, pronalasci i aparati su me fascinantno radovali a prema ovima sada više imam otpor. Naravno, koristim i mobilni i internet, koje sam u početku prezirala, ali sam kasnije uvidela da bez toga ne može da se funkcioniše. Doživljavam ih kao nešto što čoveka na neki način pritiska atakujući na njegovu slobodu i integritet. Kao da su nam nekada ta dostignuća više pomagala a sad nas više maltretiraju.

Pročitala sam negde da ste prvi novac zaradili „revolucionarno“?

Da (smeh). Tada su u modi bili recitali, povodom Dana revolucije ili povodom Dana Republike 29. novembra. Prvi novac sam zaradila recitujući. Nisu to baš bile ni tako male pare. A onda sam, od početka do kraja Knez Mihajlove – sve potrošila. U to vreme zemlja se otvorila prema Zapadu, pa je u Beograd stigla prva italijanska obuća. Naravno, kupila sam italijanske cipele. Šminku. I ne znam šta još. Deo novca, naravno, otišao je i na poklone roditeljima. Pamtim to i kao vreme buđenja neke nove nade.

Bliže se novogodišnji praznici, a to za Vas znači?
U detinjstvu su oni donosili jedno snažno i toplo oduševljenje. I danas, na neki način, tim bojama duše obeležavam Novu godinu. Svejedno da li sam u mojoj ili u nečijoj kući, u restoranu, važno je samo da imam dobro društvo. Vino se podrazumeva.

Zašto baš vino?
Ubrajam se u one koji rado piju dobro vino po preporuci. S obzirom na to da nisam neki naročiti poznavalac ne usuđujem se da o vinu govorim. Jer, znam da je ono mnogo više od napitka, a oni koji su dobri poznavaoci su, s pravom, vrlo osetljivi na neuke ili neodmerene izjave o, kako ga još zovu, božjem nektaru. Ima jedna sjajna knjiga Bele Hamvaša Filozofija vina, u kojoj on između ostalog kaže: „Zakon pijenja je kao i zakon ljubavi: bilo kada, bilo gde, bilo kako“ ili „vino voli visinu i dobar pogled, voli gledati odozgo“ ili „postoji vino za lenčarenje, zavodljivo vino, pripovedajuće vino, tragično vino“ ili „kada sve propadne, ostaće Bog i vino“.

Vaš prvi muž, Miloš Žutić spremao Vas je za Akademiju a, kaže priča, umeo je da Vam se udvara na sasvim nesvakidašnji način.

Bila sam gimnazijalka kad su nam se ukrstili putevi. On je za mene označavao jedan nov put, ali put koji sam želela. Znači i put u glumu. Već na drugoj godini počela sam da igram, i mnogo sam igrala. Nakon završene Akademije kaže mi Bojan Stupica: „Slušaj ti mala, čujem da te zove Mira Trailović, koliko ti daje platu?“ Ja u čudu, jeste da me Mira zvala, ali o kakvoj plati uopšte da razmišljam? No, ja rekoh koliko. A on kaže: „Mogu da ti dam samo pet hiljada više.“ Idi, čoveče, mislila sam u sebi, ko još misli o parama, pa meni je samo važno da igram… Posle kad razmislim, dobro je što sam otišla u JDP, jer sam tamo prošla repertoar koji nikad ne bih prošla u Ateljeu, a koji je vrlo važan za formiranje glumca. Tamo sam igrala klasiku, stihove. A što se Miše i udvaranja tiče, bilo je toga dosta…(smeh) To su već antologijske anegdote.

Jedan drugi Miša, Paramentić, režira film u kome bi Vi trebalo da glumite Desanku Maksimović.

Rad na tom filmu je odložen. Koliko sam shvatila problem je u tome što nije obezbeđen novac, ali verujem da to nije propalo već da je samo prolongirano. Sa Desankom Maksimović sam se u glumačkom smislu već sretala dva puta. Jednom sam sa Piterom Teslićem radila emisiju za Obrazovni program, a drugi put po veoma dobrom scenariju Milovana Vitezovića, u njenoj rodnoj Brankovini. Sećam se, padala je jaka kiša a ja sam, naravno, imala šešir, kao što ga je i ona gotovo uvek imala. Bio je od malo debljeg filca. Kada se sve završilo, kosa mi je bila suva. Eto, spasio me Desin šešir. Dobro sam se osećala u toj ulozi, u tome kakvo je biće ona bila, odnosno kako sam ja to videla.

To je?

Bila je veoma prijemčiva i jako ozbiljna. Ona je žena zapravo bila filozof i, da tako kažem, verujuće biće. Svojevrsna religioznost mimo crkvenih kanona i mimo pravila ondašnjeg vremena. Imala je toplinu, primala je svet sa čistotom ali i sa velikom snagom koja se nije ogledala eksplicitnim, jakim manifestacijama, u drskosti i grubosti na primer. Bila je blaga ali vrlo jaka i mudra žena.

Vidim da Vam se ta uloga baš svidela. Da li pamtite još neke?

Elizabeta od Engleske je bila značajna uloga u mom životu, Milunka Savić (u predstavi Legija časti), takođe i Žanka Stokić u TV drami Smrt gospođe ministarke. Specifičnost tih uloga se, između ostalog, ogleda u tome da su to bile autentične, istorijske ličnosti. Kada ih igrate na neki način čovek ima, možda čak iracionalno, povećanu odgovornost i veći izazov. I nije pitanje da li sam ja slična njima, nego način na koji pričam njihovu suštinsku priču. A bliske su mi i po tome što su bile jake žene.

Šta zapravo znači biti jaka žena?

Ruku na srce, nisam sigurna da bih ijednoj ženi baš savetovala ili preporučila da bude jaka. No, to i ne zavisi ni od preporuke, pa čak ni od odluke, nego od gena, od usmerenja. Čak ni od vaspitanja, jer nisam imala takvih predispozicija. Ali, prosto, neka moja priroda je tražila svoj put. I, našla ga je. Čovek sledi svoju vertikalu. Nije lako biti jak, to ima svoju cenu. Bivalo je trenutaka kada sam žalila i pitala se zašto nisam neka mazna, bespomoćna ženica pritvorna i potuljena, a one obično imaju ogromnu moć. Nažalost ili na sreću, ne znam, ali nisam jedna od njih. Kažem, katkad sam zažalila na trenutak, ali samo na trenutak.