Jugoslav Ćosić - Brzina je ključ pobede

Poznat je najviše po formatima „Poligraf“ i „Intervju sa Jugoslavom Ćosićem“. Često, informacije koje je Jugoslav uspevao da dobije od sagovornika, postajale su vodeća vest u drugim medijima.

Jugoslav Ćosić je karijeru započeo u Radio Indeksu, radio je na II programu Radija Beograd, bio jedan od autora tekstova za Indeksovo radio pozorište, kao i naturalizovani Australijanac, opet sa novinarskom profesijom. Trenutno, autor je emisije „Između redova“, koja se za razliku od prethodnih njegovih emisija na B92, prikazuje jednom nedeljno, u nedelju. O tome koliko su prve emisije tog novog formata uspešne, Jugoslav kaže:

- Zadovoljan sam, mislim da je emisija imala dobar start i da novi termin pokazuje svoj potencijal. Što se tiče promene u konceptu, ona još nije vidljiva, jer se radi o promenama koje traže vreme. Ideja je da, kada za to ima razloga, u emisiji imamo više od jednog sagovornika.

Iako vas javnost doživljava kao ozbiljnu osobu, ono što bismo mogli da svrstamo u vaše „dodatne aktivnosti“: knjige, Indexovci, učestvovanje u kampanjama, kao da ima notu egzibicionizma u sebi. Da li ste o tome na taj način razmišljali i da li mislite da se za informativni program, koliko god ga u struci smatrali (naj)ozbiljnijim segmentom novinarstva, to isto može reći?
Naravno. Kao što se lako uočava, u osnovi svakog TV koncepta danas je šou program. I najozbiljniji i najteži TV razgovori imaju u osnovi tzv. šou supstavncu, odnosno dramaturgiju. Dobar informativni program osim vesti ima u sebi i dramu i duel, borbu za istinu i trku sa vremenom.
Dugo se, sve do početka devedesetih, evropski koncept televizije nosio sa američkim konceptom, ali je tu bitku definitivno izgubio. Poznato je da su evropske televizije nastale iz radija, a američka iz Holivuda. Holivudski koncept je pobedio jer se mnogo bolje razume sa televizijom. Televizija je zahtevnija od drugih medija, traži različite sposobnosti i veštine. Tačno je da su moja interesovanja različita, valjda sam zbog toga iskočio iz radija i okrenuo sa televiziji koja me je uvek fascinirala.

Emisija po kojoj vas većina prepoznaje, „Poligraf“, opisuje se kao konfrontirajući intervju. Pripremajući se za ovaj intervju, šetali smo po forumima i kao glavna zamerka navodi se to što često ne dopuštate sagovorniku da završi rečenicu, odgovori na pitanje. Da li je to suština konfrontacije i hard talk pristupa?
Naravno da nije. Suština je da se u kratkom vremenskom roku, a to su u slučaju „Poligrafa“ bila 24 minuta, u emisiji iznesu važne činjenice i istine. Svako gubljenje vremena je za hard talk emisiju u medijskom smislu smrtonosno. To je naravno metafora, ali u takvim emisijama stvarno nema vremena za ćaskanje i akademski pristup. Kad dugo radite takvu emisiju reagujete instinktivno na svako gubljenje vremena i napuštanje osnovne teme i najvažnijih pitanja, bez obzira da li sagovornik to čini svesno ili nesvesno.
Savremena televizija inače nameće jednu specifičnu vrstu govora koja zahteva jasnoću i sažetost, odnosno veštinu da se u malo vremena saopšte zanimljivi stavovi, procene i informacije. Pogledajte koji su najčešći sagovornici u informativnom programima svih naših televizija. Upravo oni koji u tom smislu prate potrebe televizije.

Pokušali smo da ta dva termina – konfrontacija i hard talk, prevedemo na naš jezik. Iskreno, nismo baš bili zadovoljni rezultatima. Može li se, uopšte, format koji radite, uokviriti ovdašnjim terminima?
Kako da ne, upravo je pravi srpski izraz za hard talk - konfrontirajući intervju. Odnosno intervju koji konfrontira argumente i stavove u potrazi za odgovorima.

Živeli ste i radili u Australiji. Izjavljivali ste da vas je to iskustvo promenilo. Možda ste vi prava osoba koja može da napravi paralelu između primenljivosti inostranih iskustava/znanja na našim prostorima.
Pitanje je prilično široko ali postoje principi koji su u životu značajni. Jedan od njih je: ugledaj se na bolje i uči od boljih. Kada je u pitanju Srbija, većina dobrih stvari je primenljiva, a za neke je potrebno menjati okolnosti da bi mogle biti primenjene. Kod nas, međutim, nekada važe potpuno suprotni principi od ostatka sveta. Evo, upravo pratim dileme i rasprave oko nekih događaja iz naše istorije. U svim normalnim zemljama do istorijskih istina se dolazi lakše kad ima živih svedoka. U Srbiji ćemo do nekih istina doći, nažalost, tek izgleda kada više ne bude živih svedoka.

Prvo ste radili na radiju, potom je došla televizija. Da li je taj prelaz bio težak, i da li ste se, recimo, kao većina ljudi sa radija, mnogo mrdali pred kamerama?
Ne, nije bio težak uopšte. Radio je moja prva profesionalna ljubav, još ga volim ali dosta rano sam počeo da sanjam televiziju. Već sam u jednom ranijem intervjuu rekao da sam bio spreman da Gordani Suši i Goranu Miliću nosim kafu samo da bih nekako ušao u ekipu dnevnika.
To je tačno, ali to je bila ona televizija, gotovo jedina u to vreme. Onda smo, kao kroz tanak led, propali u eru Miloševića koja je uništila televizijsko novinarstvo. Sravnila ga je sa zemljom. Temeljito i sa planom. Ja sam zapravo veoma kasno dobio šansu. Danas studentima novinarstva govorim da su, ako već na trećoj ne uspostave kontakt sa medijima na kojima vide svoju budućnost, zakasnili.

Sigurno je zajednički imenitelj za ta dva medija – svakodnevna produkcija. Doživljavate li je kao pritisak ili kao podsticaj?
To je priroda i nenadmašna komparativna prednost oba medija: brzina. U informativnom programu ona je ključ pobede. Rad pod pritiskom, sposobnost da se funkcioniše u vanrednim situacijama i stres su deo priče, odnosno suštine TV novinarstva. Svaki dan je drugačiji od prethodnog i naš je posao da ga odslikamo.

Ko sve čini tim koji zajedno sa vama priprema emisije?
U novinarskom smislu nema tima. Tu sam samo ja. U organizacionom smislu postoji producent, a onda naravno i cela produkcijska ekipa po zahtevima TV proizvodnje. Dok sam radio „Poligraf“, Antonela i ja smo imali jednog asistenta koji se, između ostalog, bavio i dokumentacijom, odnosno internet istraživanjima.

Po kojim kriterijumima birate goste? Imate li uvek rezervnu varijantu?
Nema tu tajne, dva ključna kriterijuma su: atraktivnost i relevantnost. U idealnoj situaciji treba da postoji rezervna varijanta. Ali idealno je retko. Sada snimam emisije, pa je rizik manji, ali dok sam radio „Poligraf“ koji je pet dana u nedelji išao uživo, rizik je bio mnogo veći i realan. Ipak, za 5 godina koliko je trajao, nikada se nije desilo da krizu nismo rešili, odnosno da emisije nije bilo. To tretitram kao ekstremni uspeh.

Koliko sagovornike upoznajete sa planom intervjua?
Zavisi od njih. Neki ništa ne pitaju, a neki traže teme unapred. To nije problem. Teme mogu da dobiju. Ali tok razgovora mnogo više, odnosno presudno zavisi od odgovora nego od unapred planiranih tema.

Koliko treba insistirati da sagovornik odgovori na pitanje, pogovoto kad je očigledno da odgovor izbegava? Da li iza svakog pitanja, već a priori znate odgovor?
Suština je da sagovornik odgovori na pitanje koje posredstvom novinara zapravo postavlja javnost. Izbegavanje odgovora je u suštini demonstracija nepoštovanja javnosti i nerazumevanja demokratije i odgovornosti. U principu, ja uvek insistiram na jasnom odgovoru dok imam osećaj da to ima smisla. Ne znam, naravno, odgovore na sva pitanja koja postavljam. Ali neke znam.

Da li vam se nekad učini da nemate kontrolu nad sagovornikom. Ako da, kako se postavljate u tim trenucima?
Da, nekada imam osećaj da gubim kontrolu. Ali ne nad sagovornikom, već nad emisijom.
To je u ovakvim intervjuima normalno. Ali puno pomaže iskustvo.

Kad treba prekinuti sagovornika i kako?
Ja sagovornike prekidam kada mislim da ne poštuju pitanja. Trudim se da sačekam kraj neke logične celine u razgovoru. A što se tiče same tehnike, svako mora da uzme vazduh…

Kako se pripremate za intervju i na koje sve načine prikupljate informacije?
Ako situacija nije vanredna, odnosno ako imam nekoliko dana za pripremu, najpre istražujem sve vrste arhive, od štampane do interneta. Selektiram najzanimljivije i najprovokativnije teme za razgovor, kao da će on trajati dva sata. Onda pravim prioritete. Zatim koliko mogu proveravam tvrdnje i informacije o sagovorniku. Tu su veoma važni ljudi, odnosno svedoci, kao izvor.

Mislite li da bi i pre deset, petnaest godina, bez ove tehnologije (pre svega interneta) bilo moguće relazovati emisiju kao što je „Poligraf“?
Jeste, samo je danas sve dostupnije, odnosno transparentnije. To nam olakšava posao.

Kojim uredničkim kriterijumima ste se vodili kada ste uređivali emisije na Radio Beogradu „Niko kao ja“ i „Zeleni megaherc“?
U osnovi istim, pre svega profesionalnim, ali to su bile dve sasvim različite emisije. „Niko kao ja“ posvećen domaćim slušaocima, a „Zeleni Megaherc“ i domaćim ali i slušaocima u Hrvatskoj. Megaherc je za mnoge Srbe koji su živeli u Hrvatskoj bio jedini redovan izvor informacija iz Beograda, pošto je zajednički emitovan na drugom programu Radio Beograda I i Radio Zagreba. Bio sam poslednji voditelj te emisije, pre raspada zemlje.

„Zeleni megaherc“ je, sa današnjeg aspekta, bila koprodukcijska emisija. Kako je ona nastajala?
To je više pitanje za starije kolege, ali nastala je u dobrim vremenima bivše države. Bio je to veoma zanimljiv koncept sa ogromnim brojem slušalaca u to vreme, od Istre do Makedonije, koji se pred raspad države pretvorio u napetu političku emisiju.

A „Niko kao ja“?
To je bila snažna, kritična, informativno-dokumentarna emisija, koju je smislila Svetlana Lukić. Ja sam na Drugi program prešao sa Beograda 202. U njoj su tada, osim mene, radili i Sanda Savić, Danica Vučenić, Jasna Janković, Tamara Pupovac. Ali ona nije mogla da preživi. Dolazila je Miloševićeva era, koja je temeljito uništila profesionalno novinarstvo. Pošto tadašnje uredništvo nije moglo da promeni novinare emisije i način na koji su radili, emisija je brutalno ugašena.

Kakav je osećaj kada znate da nešto radite poslednji put?
Ako pitate za „Zeleni Megaherc“, sama emisija je protekla dosta mirno. Kolege iz Zagreba nisu nas unapred obavestile da će tog dana prekinuti saradnju, ali ja sam to znao i bio sam spreman. Na jedan drugi način sam bio uznemiren jer sam, kad je zatvoren „Zeleni Megaherc“, imao osećaj da dolaze teška vremena.

Kada se pogleda vaša biografija, vi ste stalno urednik. Da li ste ikada bili u situaciji da neko drugi uređuje ono što radite?
Kako da ne. U Indeksu 202 a potom i na radiju 202. I na Radiju Slobodna Evropa imao sam urednika.

Izjavili ste da je slika Jugoslava Ćosića u medijima projektovana. Na šta ste konkretno mislili? Koliko smatrate da je ta projekcija za vas dobra ili loša?
Pa u svakom televizijskom projektu ove vrste ima holivudskih elemenata. Televizija je u većoj meri non verbal nego verbal medij. Ako vam kravata stoji pogrešno verovatno će prvih desetak minuta polovini gledalaca to biti u prvom planu, a ne sam gost. Na televiziji je osim čisto novinarskih veština važan i set drugih stvari: sposobnost koncentracije na više stvari, izgled, stav, gestikulacija, način i tehnika govora…
Kad sam to izjavio mislio sam najkonkretnije na to da sam ja po prirodi zapravo potpuno drugačiji čovek. Vedriji i veseliji nego što bi se reklo na osnovu emisije.

„Malo je apsurdno, malo smešno, malo tužno, ali ova zemlja je stvarno obećana zemlja za pisce komediografe, satiričare, reditelje, umetnike raznih vrsta koji se bave društvom i društvenim eksperimentima.“ Citirali ste Duška Radovića u emisiji o Indexovom radio pozorištu koja je emitovana, prema podacima koje smo našli, 1990te na TV Beograd. Da li to mislite i danas?
Mislim. Valjda zato u Srbiji ima više pisaca različitih vrsta štiva u odnosu na broj stanovnika nego bilo gde. I kao što sam u jednom gornjem pitanju rekao, što više pišu i svedoče, sve smo dalje od istina.

S obzirom na političke okolnosti tog vremena, nije li vam bilo čudno što se pravi emisija o vama na „državnoj“ televiziji?
Ne. Indeksovo pozorište je bilo sjajan deo istorije Radio Beograda, ali i televizije jer smo radili i na TV-u. Vreme se promenilo i prirodno mi je što su na televiziji poželeli da jedan deo te istorije zabeleže. Tu su bili obuhvaćeni i mnogi drugi.

Pouzdano znamo da fanovi Indexovaca čuvaju na kasetama mnoge emisije. Da li smatrate da je „Kvarljivo leto 84“ najbolje što ste u tom periodu uradili ili su to možda serijali?
Pa, od drugih pisaca Indeksovog pozorišta sam se razlikovao posebno po tome što sam jako voleo da pišem parodije na postojeće serije i matrice. Tako su nastali brojni nastavci Sivog Doma, Klinike Švarcvald, parodije poznatih reklama i pesama. Inače veoma volim satiru.

Da li mislite da će vas publika više pamtiti kao jednog od autora Indexovog radio pozorišta ili po emisijama poput „Poligrafa“?
Mislim više po emisijama poput „Poligrafa“. Zbog toga što su te emisije veoma personalizovane. Indeksovo pozorište je bilo zajednički projekat grupe talentovanih entuzijasta.

Jugoslav Ćosić, dobar intervju vidi kao posledicu dobre pripreme, koncentracije i pravih pitanja. Može i ovako: dobar intervju, po njemu čini „Atraktivan gost, vruća tema, opasna polemika, ekskluzivnost informacija i stavova…Nema tu novosti.“ A na našu opasku da ima neobično ime, dobili smo odgovor: „Ime se pravi.“ Mislite o tome.

Koja literatura vam je pomogla u profesionalnom usavršavanju?
U pisanju, dramska, svakako. Od studentskih dana sam voleo da čitam drame. A posebno sam voleo satiričare i avangardne pisce poput Joneska, Pintera, Beketa, Ace Popovića. Dugo sam maštao da ću jednog dana napisati veliku dramu za pozorište. Najduže što danas, nažalost, stižem da napišem, jesu mail-ovi.

Koje internet lokacije vam pomažu u poslu, uvek im se vraćate?
Ima ih dosta. Internet je najdemokratskiji medij. Na njemu ima veoma malo limita, ali je zbog toga i rizičan u pogledu objektivnosti.

Imate li uzora?
Da. Hju Hefner. Samo što je on u print novinarstvu.