Svetislav Basara - Božija je kazna biti slavan u Srbiji

Vaš roman «Nova Stradija» pretočen je u pozorišni komad u režiji i adaptaciji Kokana Mladenovića, i pre više od mesec dana je bila premijera. Kakve nosite utiske sa predstave?
Najpre mala ispravka: „Nova Stradija“ nije roman, već originalni dramski tekst. Što se tiče utisaka sa premijere, oni su bili predvidivi. Pretpostavio sam da će predstava istovremeno izazvati i smeh i konsternaciju. Upravo zato sam i napisao „Novu Stradiju“. Ta poprilično bezazlena satira je pokazala koliko smo kao društvo nesposobni da se pogledamo onakvi kakvi zaista jesmo. Nakon što je zavesa pala, prilazili su mi poznanici i dobronamerno mi skretali pažnju da sam malo preterao. Da sam našu stvarnost predstavio isuviše crnom. Ja to posmatram drugačije. Naša stvarnost je isuviše nestvarna. Ovde se najbanalnije činjenice serviraju na kašičicu. Mi nismo u stanju da sagledamo kakvi smo. Gušimo se u idealizovanim i kretenskim slikama o nacionalnoj veličini i obespravljenosti koje za dobre pare štancuju Ćosić, Babuiška Vukadinović i zloguki Antonić. Mi živimo u psihotičnom ambijentu zbog toga što dopuštamo psihotičnim tipovima da nameću svoje patološke vizije. Evo, zar ova situacija nije sasvim „stradijska“. Neko tužio Ćosića za raspirivanje međunacionalne mržnje. Lično mislim da ne treba bilo koga tuživati zbog stvari napisanih u knjizi, makar to bila i knjiga Ćosićevih patetičnih mrsomuđenja, masnih laži i svakovrsnih baljezgarija. Ali, gle. Odmah se podiže orijentalna mahala i osipa drvlje i kamenje na tužilje. Kako se Ćosić sme tužiti. Da stvar bude gora, tom horu se pridružuje i predsednik države, dakle čovek koji treba da bdi nad zakonitošću. Stvar je jasna: svako ima pravo svakoga da tuži. Samo sud može da odluči hoće li odbaciti tužbu ili će opsuditi tuženog. Tako je svugde u civilizovanom svetu. Ne i ovde. To se lako može prevazići. Kad se sledeći put uortači sa Koštunicom da donosi oktroisani Ustav, Tadić treba da napiše sledeći član: „Zabranjeno je tuživati moje kućne prijatelje.“ I Bog nas veselio.

Dobitnik ste više srpskih nagrada za književnost. Koliko su značajne sve te nagrade za vas?
Bilo pa prošlo. Nagrade su stvar trenutka. Mala književna fešta. Praznik literature. Posle toga se sve vraća u kolotečinu. Ali dobro je da je tako. Nagrade su važne jer da nije njih mnogo bi se manje čitalo nego što se čita.

Da li nagrade mogu da vas uljuljkaju kao pisca, ili one prouzorkuju kod vas sasvim suprotan efekat, još veći rad i trud?
Šta reći? Ne znam ko ovde može biti uljuljkan bilo čime. Rekoh, to je stvar trenutka. Ja niti pišem da bih dobio nagradu, niti primajući neku nagradu osećam obavezu da se dokažem. Radim koliko umem i mogu. Nekada se to zvalo „priznanje“. Kakav idiotizam. Nagrada kao plemenska verifikacija nečijeg dela. Ali tako je bilo. I još uvek jeste. Računa se ovako: dobio je nagradu, sad smo ga priznali. Od sada je pisac. Pre toga, ni pisac ni knjige nisu postojali. Čist tribalizam.

Da li vi sebe smatrate velikim piscem?
Ne, sa svojih 180 cm, ja sam pisac srednjeg rasta. Ali sa svojih 90 kg sam prilično težak pisac. Šalu na stranu, ne smatram sebe velikim piscem. Što ne znači da se ne smatram značajnim. Niko ko je počeo da piše za života Andrića, Crnjanskog, Selimovića ni Pekića – a ja spadam u tu grupu – nema prava da se oseća velikim piscem. Oni su veliki. A još niko ni izbliza nije dosegao njihov nivo.

Kako se borite sa slavom?
Teško. Božija je kazna biti poznat u Srbiji. Kao mladić, mislio sam da je slava nešto dobro. Da to znači uvažavanje, lep provod, dobra kola, lepe žene i tako to. Možda je tako i bilo u divno vreme kada sam bio anonimus. Pokazalo se, međutim, da mi je poznatost natovarila na vrat gomilu, hajde da budem blag, jurodivih likova koji me s vremena na vreme presreću, hvale me i kude, a da ne znam šta je teže podneti od toga. Zato sam se u poslednje dve godine izmakao iz Beograda i sveo javna pojavljivanja na minimum. I nikada se bolje u životu nisam osećao. A misli da sam i objektivno postao bolji čovek.

Da li vas je možda slava u pojedinim trenucima opila?
Jeste. To je neminovno. Znao sam da mislim da sam nešto posebno i da imam nešto veća prava. Gordost je opasna i kada je čovek izolovan, nekmoli kada povremeno biva u centru pažnje. Hvala Bogu, Proviđenje je uredilo tako da je svako uznošenje u stopu pratila neka gorka pilula. To me je – Bog dakle, ne ja – sprečilo da se ne pretvorim u klovna. Čovek se najbolje oseća kad o sebi misli kao o ničemu, u najboljem slučaju kao o prahu i pepelu. A najbolje je da uopšte o sebi ne misli.

Jednom ste prilikom izjavili, ako hoćemo da ustanovimo u kakvom se stanju nalazi jedna nacija, onda treba da pogledamo u kakvom je stanju njen temelj- jezik. U kakvom je stanju srpski jezik?
U užasnom. Kao i u sve drugo. Propast Srbije počinje sa propašću jezika. Za razliku od gore pomenute gospode i drugova, profesionalnih prodavaca magle koji misle da je „nacionalni identitet“ nekakava mistična supstanca, ja sledim školu koja nacionalni identitet vidi u jeziku na kome se temelji duhovnost i kultura ovog ili onog naroda. Prvo je sve uprskao Vuk Karadžić, Zlatno tele iste pominjane gospode i njihovih sledbenika. Potom je sve krenulo nizbrdo. Komunizam je dodatno upropastio jezik. A danas, bolje i ne govoriti o tome. Hajde da razumemo što Evrosrbi govore „benefit“ umesto korist, ali mi zaista nije jasno kako se dogodilo da predsednik Tadić, kao turbo Srbin, dođe u situaciju tolike srođenosti sa engleskim jezikom da zaboravi da se na maternjem mu jeziku „disbalance“ kaže neravnoteža.

Da li smo mi nacija koja je navučena non-stop na haos?
Da. Ovde se najbolje funkcioniše u haotilčnim i vanrednim situacijama. Haos je ovde državna politika. Ali i od države podržana poetika, estetika i etika. Kao što smo gore videli, sve je to iznad zakona. Dovoljno je reći da se ovde ratovi i bitke proslavljaju. Hajde da se vratimo na Stradiju. Neki lik tamo kaže: „Zemlja propada u miru, a oni misle na penzije.“ Ili tako nešto. Satira. Uopšte ne. Ovde postoji čitava kasta političara, poslovnih ljudi i pisaca koji gube u miru. Valjda zato neprestano recikliraju sećanja na poraze.

Citiraću jednu vašu izjavu od pre nekoliko godina: "U ovoj zemlji danas smo svi isti, jedina personalnost se ogleda u markama odela. Tako da ispada da su bolji i karakterniji oni ljudi koji nose skupa odela. A mi, sirotinja što nosimo "Kluz", manje smo karakterni".
Da li se nešto u međuvremenu promenilo?
Ništa se nije promenilo. Možda jeste malo. Ali na gore.

Po vašem mišljenju, kuda ide ova naša planeta?
Nikuda. Okreće se eliptičnom putanjom. Dok ne prestane da se okreće.

Pre nekoliko godina bili ste ambasador naše zemlje na Kipru. Kakve nosite utiske i iskustva sa tog službovanja?
Pa...Najvažnije je to što sam kao ambasador imao priliku da vidim kako funkcioniše jedna zaista demokratska država. I da se uverim koliko smo mi daleko od toga. Koliki smo nesretnici, lažovi i klovnovi.

Da li vi lično više putem politike ili vaših dela možete da utičete da dođe do promena u ovom delu sveta?
Ovde, teško. Cilj ovdašnje politike je da nikada ne dođe ni do kakvih promena. Da plemensko uređenje ostane zacementirano za sva vremena.

Kakvo je vaše mišljenje o srpskoj politici i političarima?
Ne može se o tome misliti. To se može samo osetiti. Čulom mirisa. Ne bih da budem neopristojan.

Da li ćete se ponovo politički aktivirati?
Najverovatnije nikada. Ali sutra bih se aktivirao ako bi se nekim čudom pojavila politička partija koja bi delovala na vizijama i principima. Dobra šala, zar ne.

Da li ste vi religiozan čovek?
Da.

Šta je za vas iluzija, a šta stvarnost?
Kada bih to znao, sigurno ne bih odgovarao na ova pitanja. Ćutao bih kao zaliven.

Koja je vaša sledeća rečenica?
Oslobodite Ćosića.