On sluša muziku

Zahvaljujući muzičkim urednicima i saradnicima B92 iz tog vremena, formiran je specifičan ukus jedne čitave generacije koja se već tada navikla na najbolje što savremena ( najčešće alternativna) muzička scena može da ponudi. Jedan od ljudi koji su zaslužni za takvo stanje stvari je i Toma Grujić, sadašnji muzički urednik, koji je na "devedeset dvojci" od samog početka. Prepoznatljiv i superioran glas iz reklama, ali jedno vreme i voditelj televizijskih vesti, Toma Grujić je čovek koji brine o trenutnom muzičkom fazonu "devedeset dvojke". Vremena su se promenila i misija više nije ista, komercijalizacija je neminovna jer treba opstati na medijskoj sceni... Međutim, muzika na B92 je ipak i dalje najkvalitetnija u gradu.

Paralelno sa akcijom biranja 100 najboljih domaćih pesama svih vremena, u emisiji ''Juboks'', nedeljom od 11 do 13 sati, možete čuti Tomu Grujića kako zajedno sa Petrom Janjatovićem prebira po muzičkoj prošlosti i sadašnjosti ovih prostora.

Za početak, kaži nam nešto o izboru 100 najboljih domaćih pesama...
- Prošle godine smo imali izbor 100 najboljih stranih pesama svih vremena i, pošto je iskazano prilično interesovanje za takav vid akcije, bilo je dosta predloga da se to organizuje i sa domaćom muzikom.''Domaće'' se odnosi na kuturni i muzički prostor na kojem su se događale stvari u poslednjih pedesetak godina. Akcija će trajati do kraja oktobra, i slično kao i prošlogodišnja, u prvoj fazi slušaoci šalju svoje predloge putem i-mejla ili SMS-a. Paralelno s tim ide gigantski posao sređivanja tih glasova i predloga, na osnovu kojeg ćemo napraviti listu od 100 stvari koje su najčešće predlagane.Tih 100 pesama se nalazi na sajtu B92, a sam redosled će biti objavljen na osnovu druge faze glasanja, koje će biti obavljeno preko veb sajta do kraja oktobra.

Da li se plašiš da će pobediti pesma nekih bendova koje B92 nikad nije pustila, kao što su npr. Bijelo dugme ili Azra?
- Računam da ljudi koji slušaju B92 neće staviti kao svoje omiljene stvari nešto što mi nikad nismo pustili. Međutim,od toga ne može da se pobegne u ovakvoj vrsti javnog populističkog izbora i nemam nikakav problem s tim. Bilo je raznih komentara kada je završen izbor 100 najboljih stranih pesama, u stilu: ''...nisam očekivao da će Bitlsi biti na prvom mestu''. Pa, nego šta?! Šta je moglo da se očekuje? Meni je u redu što su na prvom mestu bili Bitlsi, na trećem Led Cepelin, ali zato na drugom mestu je bila Nirvana, a na četvrtom REM, što je sasvim u redu...

Činjenica je da B92 do sada nije često puštao domaću muziku. Situacija je u poslednje vreme malo drugačija, a glavni razlog je izbor 100 najboljih pesama... Zbog čega je morala da se desi jedna takva akcija, pa da se domaće stvari malo češće puštaju?
- Na B92 domaća muzika se puštala u priličnoj meri devedesetih godina, kada je ovdašnja scena bila prilično zanimljiva i kvalitetna, a kao protivteža onome što se na nekim popularnim radio stanicama moglo slušati, a to je takozvana ju nostalgija, zlatne osamdesete, muzika smeha, plesa i zaborava. B92 tada nije imao ni najmanju nameru da se bavi raspirivanjem samozaborava svojih slušalaca, već je forsirao autore i izvođače sa scene koja je u to vreme bila vrlo živa i kvalitetna i koja je korespondirala sa stvarima koje se događaju oko nas. Kako su se vremena promenila, tako se promenila i opšta klima i percepcija toga šta je domaća muzička scena i na koji način ona treba da bude predstavljena. I mislim da upravo zbog toga što nikad nismo podilazili takvoj vrsti ukusa publike, mislim da je apsolutno legitimno i da imamo puno pravo da, povodom ovog izbora, ali i nevezano za to, vrtimo nešto više domaće muzike. Na kraju krajeva, ono što se mi trudimo da izaberemo, zaista predstavlja trajnu vrednost i nešto je što se i dan-danas rado sluša.

Šta je posao muzičkog urednika na B92?
- To je posao koji deluje prilično jednostavno i navodno se bazira na tome: ''Šta on radi?" "On sluša muziku." Za početak, posao je da se presluša ne preterano kvalitetna ogromna aktuelna produkcija. To je nešto što oduzima dosta vremena, a onda, se na osnovu konsenzusa u okviru muzičke redakcije, određuju prioriteti emitovanja. Na primer, pesma koja će se vrteti svaki dan jednom ili dvaput, pesma koja će se vrteti jednom u dva dana, itd. To je posao što se tiče dnevnog programa, a što se tiče generalno muzičkog programa na radiju, posao je i  kontaktiranje sa diskografskim kućama, organizatorima koncerata, realizacija raznih programskih akcija, kao što je ovaj izbor 100 domaćih pesama, neprestan kontakt sa ljudima koji realizuju autorske emisije, angažovanje ljudi za taj program, pa razne akcije koje su vezane za marketing i još dosta stvari. Takođe, postoji servisiranje ne samo radijskog, nego i TV programa, muzika je prisutna u džinglovima i u promo spotovima... Ne prođe dan a da ne dođe neko i kaže: ''E, treba nam nešto za tu i tu rubriku, ili tu i tu špicu''... U svakom slučaju, posao je prilično širok.

Ljudi iz muzičke redakcije "devedeset dvojke" su bukvalno formirali muzički ukus čitave jedne generacije. Sada se mnogi bune da je "devedeset dvojka" ušla u komercijalu, da to nije više ta muzika, da se ne razlikujete od drugih stanica...
- Drago mi je ako smo mi uticali na formiranje ukusa velikog broja ljudi... Zanimljiva je stvar da je taj početak B92 koincidirao sa prilično burnim događajima na muzičkoj sceni.Ono što se događalo krajem osamdesetih i početkom devedesetih, pa i nešto kasnije, sa prodorom klupske, odnosno elektronske muzike, poklopio se sa nastajanjem i prvom fazom Radija B92. Normalno da ako praviš radio koji treba da se obraća mlađoj generaciji i treba da bude alternativan, normalno je da ćeš takvu vrstu muzike puštati. E sad, mi smo imali jako podeljenu slušalačku publiku, imao si, s jedne strane, ljude koje je zanimala muzika i koji su govorili: ''Muzika je fenomenalna, ali dokle više priča?!" I, s druge strane, bilo je ljudi koji su slušali vesti i informativni program, ali im je muzika bila najgora na svetu. To je bila prilično nepomirljiva situacija, ali je davala neku vrstu šarma. Danas, život koji živimo i situacija u ovoj zemlji je toliko razvodnjena u jednoj žabokrečini, da se jako puno ljudi umorilo od potrebe da bude alternativno, da bude drugačije, da bude andergraund... B92 je danas radio stanica koja se čuje na većem delu teritorije Srbije i koja ima nekoliko miliona potencijalnih slušalaca i gde, da bi preživeo kao medij, zavisiš od slušanosti, besmisleno je očekivati da ćemo u 11 sati pre podne puštati Sonic Youth ili Public Enemy, jer 90 odsto ljudi koji čuju tako nešto u ovoj zemlji menja stanicu... Neko osnovno pravilo radijskog posla je da se danju pravi slušanost a noću imidž. Znači, ko god želi da sluša novo, alternativno, progresivno, andergraund, taj treba da sluša radio posle 6 ili 8 uveče.To se na zapadu zovu specijalističke emisije, za određeni krug slušalaca koji slušaju ili određeni žanr ili određeni muzički prostor, a to na "devedeset dvojci" može da se čuje. Problem sa B92 je u tome što je u startu otišao toliko daleko da je ljudima koji su najzagriženiji fanovi jako teško da prihvate činjenicu da to sad zvuči mnogo umivenije, mnogo bezbednije nego što bi oni možda to voleli...

Kako si ti došao na B92? I kako se uopšte formirala ta legendarna muzička redakcija?
- Ja na B92 nisam od prvog, ni od nultog, nego od minus trećeg dana (smeh)... Došao sam u Ritam srca (emisija koja je prethodila osnivanju Radija B92; prim.B.N.) početkom '87. godine, nemajući baš jasnu ideju šta bih radio. Naravno, muzika je ipak bila neka vrsta prioriteta... Napisao sam neki tekst, paradoksalno, ne o muzici, već o predstojećem Festu '88. godine. Došao sam tamo, stavio Veranu tekst na sto, i on je pročitao i rekao: ''Dobro je, ovo može da ide'', i tako je krenulo. Kad sam ja došao, Miško Bilbija je već bio tamo, on je istovremeno bio muzički saradnik na Studiju B. Bili su tu i Braca Karaklajić, Barni, Saša Mirković... Gordan Paunović je došao malo kasnije od mene, pa Milan Petrović Tica, koji je čas bio tu, čas nije...

To je bila manje-više ista ekipa koja je gravitirala i oko časopisa Ritam. Kako je moguće da je u prvoj polovini devedesetih, dakle, u neko najgore vreme, postojao jedan tako kvalitetan muzički časopis, a da danas nemamo ništa slično?
- ''Ritam'' je imao tu nesreću da kada je preboleo sve uređivačke dečje bolesti, i kada je počeo zaista da bude kvalitetan časopis, to je bilo vreme najgore za posao, osim posla vezanog za rat. I zbog najprostijih finansijskih problema, cela stvar se raspala. Danas bi možda moglo da se napravi nešto slično, ali mislim da niko od ljudi koji su pravili ''Ritam'' trenutno nema tu vrstu želje i energije da se ponovo bavi nečim od nule. Sad mislim da je vreme da neka sledeća generacija preuzme takve stvari. Mada, muzička štampa u Engleskoj i Americi je danas na jako niskom nivou. Ljudi slabo kupuju časopise, a sve više se zanimaju internetom i, nažalost, ne znam koliko ima smisla pokretati muzički časopis, kada ono što je lakše napraviti, a to je kvalitetan muzički sajt, ide jako teško.

Polovinom devedesetih si se jedno kratko vreme pojavljivao kao DJ u nekim tada aktuelnim klubovima. To je bio period kada je u Beogradu elektronska muzika bila na svom vrhuncu, dosta ljudi sa "devedeset dvojke" (Gordan Paunović, Boža Podunavac, Vlada Janjić) je učestvovalo u tome... Šta si ti puštao?
- Bio je to takozvani free style (smeh).U rasponu od drum’n’bassa pa do haousa... To je bilo zabavno iskustvo, ali nikad nisam imao preteranu želju da budem klupski DJ.Povremeno puštam muziku na nekim zabavama i u nekim klubovima, ali to je sve. Meni je, u stvari, najzanimljivije bilo kada smo Vlada Janjić i ja puštali muziku utorkom na  Akademiji, tamo negde '93/'94. godine. Puštali smo stvari u rasponu od Mudhoney do Prodigy, Massive Attack, i Smithse i Nirvanu i Faith No More... To je bilo jedno prilično eklektično veče, mislim da tako nešto u Beogradu, nažalost, sada ne postoji.

Viđamo te često u noćnom životu Beograda, očigledno da voliš da ''zujiš'' svuda... Da li si zadovoljan klupskom ponudom, i na kakva mesta najviše voliš da ideš?
- Izbor je sužen, postoji suviše malo klubova. Ono što su ovde klubovi, to teško može da se nazove klubom bilo gde drugde... S jedne strane, imaš ove sponzorisane velike događaje koji okupljaju veliku masu ljudi, a s druge strane, regularan klupski prostor je prilično jadan. Uglavnom se to svede na dva-tri mesta na koja svi idu jedne godine, sledeće godine su to dva neka druga mesta... Sve je postalo toliko predvidljivo da većina ljudi izlazi po inerciji. Mislim da je ''Industrija'' iz današnje perspektive nešto za čim može maltene da se žali, jer je tamo jedno vreme bio prilično profilisan i zanimljiv koncept i program... U poslednje vreme ''Cvijeta'' je mesto koje povremeno ume da iznenadi, ali koje opet drugim danima ima neku standardnu publiku... Ne znam, uglavnom se sve svodi na to da postoje određene večeri na koje dolaze određeni ljudi, to je regularan ritual. Na primer, zna se da se sredom ide na to i to mesto gde radi taj i taj... Nema mnogo prostora za cirkulaciju. Mislim da Beograd može da podnese mnogo više od onog što se sada nudi...

Zanimljivo je da si u jednom periodu bio prepoznatljivo lice sa TV ekrana, dve godine si vodio Vesti B92. Kakvo je bilo iskustvo?
- To se sve desilo sticajem nesrećnih okolnosti. Ja nisam bio u planu da radim vesti, ali kada se nažalost pokojni Zoran Mamula razboleo, trebalo je neko da uskoči umesto njega. Ja sam imao iskustva sa televizijom i pre toga, pa sam bio zamoljen da zamenim Mamulu. Vođenje vesti nisam nikad doživljavao kao full-time posao, radio sam to jednom ili dvaput nedeljno...To je bilo zabavno iskustvo! Neverovatno je to da i pored toga što ja to ne radim već tri godine, ljudi se i dalje začude kada im kažem da ja više ne vodim vesti. Fascinantno je koliko je TV moćan medij, ljudi me i dalje povezuju sa tim.

Šta slušaš u poslednje vreme? Da li se i dalje ''ložiš'' na muziku?
- Uglavnom slušam novu muziku, prosto, treba sve to preslušati... Gomila ploča ti prođe kroz glavu, provrtiš ih i zaboraviš posle tri meseca da su uopšte postojale. Ili, imaju dve-tri dobre pesme, a ostatak ne znaš zašto uopšte postoji. Šta mi se trenutno sviđa? Evo, na primer, Sleepy Jackson, Love is all, Easy Star All Stars – Radiodread: Tribute To OK Computer. E, da, nedavno sam gledao kod kuće ''24 Hour Party People'' i narednih nedelju dana sam slušao samo Joy Division. Ali, u principu, retko se dešava da mi se nešto duže od par dana zadrži u cd-plejeru.

Najdraži koncerti u životu?
- Prvi bitan mi je bio onaj čuveni koncert Filma u ''Kulušiću'', kada je sniman živi album. Sticajem okolnosti, bio sam tamo, i to je bilo stvarno zabavno. Poslednje što sam gledao, što me je ''rasturilo'', bili su Flaming Lips, letos u Minhenu, to je bilo potpuno čudesno! Jedan od dražih koncerata mi je i Beasty Boys u Budimpešti '95. godine. Partibrejkers u ''Pivari'' polovinom osamdesetih... Ima mnogo više koncerata koje nisam gledao a želeo sam, ali šta da se radi...

Kako će izgledati svetska muzička scena za 10 godina?
- Nemam predstavu! Stvari su odavno otišle do đavola, sve je potpuno nebitno, i sve je podjednako bitno. Zaista ne znam na koji način će to da se promeni... Da li će ljudi ubuduće ići na ''MySpace'' i slušati muziku koja ih zanima i koju žele da otkriju, jer je očigledno da je diskografska industrija u fazi ozbiljnog odumiranja... U stvari, i ne zanima me kako će sve to izgledati, voleo bih da se iznenadim, ali u suštini, ne verujem da će nešto spektakularno da se desi, osim sve češće reciklaže stvari koje su već reciklirane ne znam već koliko puta... Kad su čak i Gang Of Four doživeli da budu reciklirani, onda ne znam stvarno šta više može da se desi... Mislim da cela ta stvar sa muzikom koja se nekad zvala rokenrol predugo traje, možda bi trebalo da postane definitivno i isključivo reproduktivna umetnost.

Lista 10 najboljih domaćih pesama svih vremena po izboru Tome Grujića

(abc redosledom)

Darkwood Dub – Kolotečina
Disciplina kičme - Ti znaš da tvoja soba ima 4 ugla
Film – Ja sam tu
Haustor – Skriven iza lažnih imena
Idoli – Poslednji dani (Maršal)
Indexi – Plima
La Strada – Okean
Partibrejkers – Večeras
Šarlo akrobata – Fenomen
Veliki prezir – Hej!