Gastarbajteri – večna čežnja za domovinom

Svaki emigrant prolazi kroz 4 faze. Prva je pocetno odusevljenje novom sredinom, novom kulturom, parama, onome sto za pare mozes da kupis. Druga faza je razocarenje: svet nije savrsen, ljudi su svuda isti, a sve te stvari na koje si bacio pare su jevtino kinesko smece. To je uvod u trecu fazu - fazu nostalgije i ceznje. Neki se ovde vrate kuci, a neki ostaju i odlazu to za kasnije. Ljudi koji emigriraju sa porodicom obicno se ili vrate kada deca stasaju za skolu ili se pomire s tim da im se deca tamo skoluju i onda ostaju s decom. Samci emigranti su s druge strane patoloski nostalgicari, pogotovo ljudi koji zive u gradovima gde nema ex-yu ljudi, a sklapanje prijateljstva sa strancima im ne ide, mahom zato sto odbijaju da see uklope u tudj nacin zivota i pokusavaju da zive balkanski zivot u tudjini. Zapadnjaku se naime ne mozes hvalisati parama i poslovima, a basem mozes da prodajes zvake kako si ti najveci biznismen posle Donalda Trampa! Takodje, samci u tudjini najcesce ostaju samci. A najsmesniji su ovi sto dovode zene i muzeve iz otadzbine, preko seoskih provodadzija, valjda ne mogu smuvaju nista u lokalu. Losih brakova koliko hoces - zena zvoca, nuz pije i bije! Kada te nostalgija solidno nagrize tu vec ulazimo u cetvrtu fazu - otrerznjenje. U mom slucaju je to bila voznja po Srbiji i bahato ponasanje pandura na drumu. Mnogi se vrte izmedju faza 3 i 4 u krug, sede tamo a placu za idealizovanom otadzbinom koja postoji samo u njihovoj masti. Tuzno je to gledati!

@Gasterbajter bez mecke: To sto si napisao je istina za jedan deo odseljenika. Ima i nas drugacijih, koji imamo svoje profesionalne zivote, porodicu i prijatelje strance, jer tu gde zivimo nema ex-yu a i da ima, druzimo se sa ljudima koji nam odgovaraju bez obzira na jezik kojim govore, I imamo sve, i ljubav, i prihvatanje, i prijatelje i porodicu u Srbiji, svugde smo dobrodosli pa nam je opet jako tesko ziveti u zemljamam koje su napale nasu domovinu, i nasa domovina nam nedostaje jednostavno zato sto ju volimo i zato sto je to nama najbliskije.

Svako od nas ko je otišao iz zemlje (i ne putuje nazad par puta godišnje) shvati već pri prvoj poseti nakon malo duže pauze da u glavi ima i dalje blago idealizovanu sliku matice zamrznute u trenutku odlaska. Ali život nije tamo stao - ta zemlja i taj grad su se dalje razvijali u nekom svom smeru, nekim svojim ritmom, baš kao što smo se i mi dalje razvijali u nekom svom smeru. Primeti čovek nakon nekog vremena kako se promenio i sleng, pomalo i akcent ljudi, a kamoli druge stvari koje čovek od svakodnevnih obaveza i ne primeti. Tako da to nije samo nostalgija za mestom, nego kombinovano mestom i vremenom.




Mada, ja bih u ovakvim tekstovima jasno razlikovao gastarbajtere i emigrante.

Otisao sa iz Srbije 2002 prvo u Nemacku posle u Francusku gde zad zivim sa porodicom nikad nisam osecao nostalgiju u nekoj vecoj meri nedostajala mi je hrana jer sam bio tipicni mesozder -) u prvo vreme sam dolazio 2-3 puta godisnje zadnjih 3 godine nisam bio u domovini platim rodideljima avion 2 puta godisnje da dodju da vide unuke i to je to.Kad sam odlazio nisam razmisljao ko vecina idem da probam ako neuspem vracam se to za mene nije bila opcija cvrsto sam resio ili cu uspeti preko ili cu umreti preko.

Potpuno se slazem sa Gastarbajterom bez mecke, to nam je cak i tokom predavanja pri useljenju objasnio psiholog (da, cak i toga ima ovde, pored ucenja jezika). Vremenom se svi manje vise integrisemo, s' tim sto sa vremena na vreme nalete periodi nostalgije, kada bi sve oterao do djavola i otisao u Srbiju, koja sa ove distance izgleda kao rajsko mesto. Sa vremenom ti napadi bivaju sve redji, ali se nikad ne izgube

"(modesty, 23. mart 2014 00:03)"

Sto bi neki rekli - "spot on"!

Svaki emigrant prolazi kroz 4 faze. Prva je pocetno odusevljenje novom sredinom, novom kulturom, parama, onome sto za pare mozes da kupis. Druga faza je razocarenje: svet nije savrsen, ljudi su svuda isti, a sve te stvari na koje si bacio pare su jevtino kinesko smece. To je uvod u trecu fazu - fazu nostalgije i ceznje. Neki se ovde vrate kuci, a neki ostaju i odlazu to za kasnije. Ljudi koji emigriraju sa porodicom obicno se ili vrate kada deca stasaju za skolu ili se pomire s tim da im se deca tamo skoluju i onda ostaju s decom. Samci emigranti su s druge strane patoloski nostalgicari, pogotovo ljudi koji zive u gradovima gde nema ex-yu ljudi, a sklapanje prijateljstva sa strancima im ne ide, mahom zato sto odbijaju da see uklope u tudj nacin zivota i pokusavaju da zive balkanski zivot u tudjini. Zapadnjaku se naime ne mozes hvalisati parama i poslovima, a basem mozes da prodajes zvake kako si ti najveci biznismen posle Donalda Trampa! Takodje, samci u tudjini najcesce ostaju samci. A najsmesniji su ovi sto dovode zene i muzeve iz otadzbine, preko seoskih provodadzija, valjda ne mogu smuvaju nista u lokalu. Losih brakova koliko hoces - zena zvoca, nuz pije i bije! Kada te nostalgija solidno nagrize tu vec ulazimo u cetvrtu fazu - otrerznjenje. U mom slucaju je to bila voznja po Srbiji i bahato ponasanje pandura na drumu. Mnogi se vrte izmedju faza 3 i 4 u krug, sede tamo a placu za idealizovanom otadzbinom koja postoji samo u njihovoj masti. Tuzno je to gledati!

Otisao sa iz Srbije 2002 prvo u Nemacku posle u Francusku gde zad zivim sa porodicom nikad nisam osecao nostalgiju u nekoj vecoj meri nedostajala mi je hrana jer sam bio tipicni mesozder -) u prvo vreme sam dolazio 2-3 puta godisnje zadnjih 3 godine nisam bio u domovini platim rodideljima avion 2 puta godisnje da dodju da vide unuke i to je to.Kad sam odlazio nisam razmisljao ko vecina idem da probam ako neuspem vracam se to za mene nije bila opcija cvrsto sam resio ili cu uspeti preko ili cu umreti preko.

@Gasterbajter bez mecke: To sto si napisao je istina za jedan deo odseljenika. Ima i nas drugacijih, koji imamo svoje profesionalne zivote, porodicu i prijatelje strance, jer tu gde zivimo nema ex-yu a i da ima, druzimo se sa ljudima koji nam odgovaraju bez obzira na jezik kojim govore, I imamo sve, i ljubav, i prihvatanje, i prijatelje i porodicu u Srbiji, svugde smo dobrodosli pa nam je opet jako tesko ziveti u zemljamam koje su napale nasu domovinu, i nasa domovina nam nedostaje jednostavno zato sto ju volimo i zato sto je to nama najbliskije.

Potpuno se slazem sa Gastarbajterom bez mecke, to nam je cak i tokom predavanja pri useljenju objasnio psiholog (da, cak i toga ima ovde, pored ucenja jezika). Vremenom se svi manje vise integrisemo, s' tim sto sa vremena na vreme nalete periodi nostalgije, kada bi sve oterao do djavola i otisao u Srbiju, koja sa ove distance izgleda kao rajsko mesto. Sa vremenom ti napadi bivaju sve redji, ali se nikad ne izgube

Svako od nas ko je otišao iz zemlje (i ne putuje nazad par puta godišnje) shvati već pri prvoj poseti nakon malo duže pauze da u glavi ima i dalje blago idealizovanu sliku matice zamrznute u trenutku odlaska. Ali život nije tamo stao - ta zemlja i taj grad su se dalje razvijali u nekom svom smeru, nekim svojim ritmom, baš kao što smo se i mi dalje razvijali u nekom svom smeru. Primeti čovek nakon nekog vremena kako se promenio i sleng, pomalo i akcent ljudi, a kamoli druge stvari koje čovek od svakodnevnih obaveza i ne primeti. Tako da to nije samo nostalgija za mestom, nego kombinovano mestom i vremenom.




Mada, ja bih u ovakvim tekstovima jasno razlikovao gastarbajtere i emigrante.

"(modesty, 23. mart 2014 00:03)"

Sto bi neki rekli - "spot on"!