Od kiča do Campa

2. jun 2009.

Pošaljite komentar

Termin kemp je sam po sebi fluidan i eluzivan. Često se i način njegovog pisanja dovodi u pitanje. Neki autori smatraju da ga treba pisati velikim početnim slovom, neki govore o “camp registru” ili “camp okviru”. Početkom 20. veka, kada se izraz camp pojavio u engleskom jeziku, koristio se kao imenica, pri čemu se po značenju odnosio isključivo na “čoveka s određenim stilom koji će postati uzor većini homoseksualaca tog vremena”. Mnoga pitanja o kempu ostaju i dalje pitanja. Je li kemp političan? Je li isključivo gej? Je li parodija? Je li glamur, blasfemija?

Piše: Srđan Sandić

Poteškoće definisanja kempa

Kao stil, kemp svoje korene ima u gej zajednici, ali je uspešno prepoznat i kod ne-gej publike koja je u stanju da prepozna njegove veštačke konstrukcije pola, imitaciju, teatralnost i artificijelnost. Iz poštovanja prema dobrovoljnoj neusuglašenosti oko naziva i načina pisanja, pisaću po Vuku – kemp.

Kemp ovisi o tome gde se dohvati; oblik je istoricizma posmatran pozorišno; čamac za spašavanje ljudi na moru; esencijalan za vojnu disciplinu; laž koja govori istinu; estetika ili ironija lošeg ukusa. „Kemp. Laž koja govori istinu knjiga” je Philipa Corea. Takođe je stil, stav, ponašanje, a možda i pokret.

Danas, kada govorimo o kempu, mogli bismo govoriti o pomodarstvu u osnovnom značenju te reči pa bismo kao primer mogli istaknuti sve kopije kopija koje susrećemo na ulici, a koje su izvorišno iz davnih šezdesetih, odnosno osamdesetih godina prošlog veka, pa su sve samo ne originalne. Međutim, nije uvek bilo tako. Mnogi umetnici i naučnici iz sredine 20. veka pokušali su da svojim definicijama usmere kemp, no u svoj fluidnosti moguće definicije – ipak se nisu usaglasili. Najglasniji po tom pitanju bili su Susan Sontag i Philipe Core. Kemp je deo antiakademske struje odbrane popularne kulture šezdesetih, a do svetske vidljivosti dolazi u osamdesetim godinama prošlog veka, sa sve prihvaćenijim postmodernističkim stavovima, gledanjima i raznoraznim, manje ili više dobrodošlim estetikama.

U ovom ću tekstu pokušati da dam neke od mogućih suvislih i nesuvislih definicija kempa, a na čitaocu je da proceni pripada li toj estetsko-misaonoj struji i koliko je produciranje tog tipa sadržaja, od štampe do televizije, neodgovorno, moralno, potrebno i/ili odgovorno? Lično verujem da je kemp vrlo važan aspekt u razmatranju savremenih elektronskih medija.

Kemp je u najširem smislu: banalnost, perverzno-sofisticiran izgled, površnost, pop, gej, queer. Sa svim pridodanim značenjima koja idu uz navedene fraze.

Kemp na margini ili u mainstreamu?

Ljudski oblici te inscenacije bili bi, neki namerno, a neki sasvim slučajno (koliko god to bilo teško poverovati): David Bowie, John Waters, Elvira, Pee-wee Herman, William Shatner, Elton John, Freddie Mercury, Bruce Campbell, Fabio, Richard Simmons, Jim Carrey, Dennis Rodman, Kiss, Dame Edna, Divine (Glen Milstead), Man Parrish, Tom Cruise, Tiny Tim, Wayne Newton, Boy George, Liberace, David Lee Roth, Klaus Nomi, Graham Norton, Toby Keith, David Walliams, Flavor Flav, Mr. T, Mika, Nick Rhodes, Mike Tyson i Michael Stipe. Zvezde pak, koje kotiraju i kao gej ikone su Judy Garland, Diana Ross, Madonna, Dolly Parton, Liza Minnelli, Dame Shirley Bassey, Elizabeth Taylor, Brigitte Bardot (što je, svakako, presmešno – jer je baš ta dama u poslednje vreme ostala upamćena po svojim duboko homofobnim i rasističkim stavovima), Mae West, Kylie Minogue, Bette Midler, Patti LuPone, Cher, Cyndi Lauper, Oprah Winfrey, Joan Collins, La Lupe, Joan Rivers.

Za razliku od kiča, kemp je oduvek bilo puno teže definisati. Oba su termina bila korišćena de facto kao sinonimi, pa su se tako oba mogla odnositi na umetnost, književnost, muziku i sve moguće životne stilove. Ipak, kič je puno konkretniji termin i u pravilu se odnosi na određenu estetsku normu: osobe, objekta ili situacije. Kemp je u tom smislu puno bliži styleu, odnosno lifestyleu – određene osobe.

Osoba dakle može biti slučajno ili namerno kič, dok je kemp, kako bi to objasnila Susan Sontag, uvek: način konzumiranja odnosno “izvođenja” kulture. Kemp je od početka bio apstraktan kao i ironičan pogled i stav. U odbranu mu je tada stalo antiakademsko raspoloženje koje je isključivo za cilj imalo obranu marginalizovanih formi izražavanja, življenja i stilova života. Za svoj cilj kemp, svakako, ne uzima bezvremenost ili večnost, već ide u korak s dominantnom kulturom odnosno mainstreamom.

U tom smislu kemp može biti shvaćen kao kritička analiza i dobra šala na društveno stanje, autoritete, okolnosti i persone. Olakšavajuća okolnost kempa je svakako teškoća njegovog definisanja, a samim tim beskrajna lakoća u mogućoj identifikaciji.

U Hrvatskoj klasični kemp fenomenalno oživljava umetnička skupina Biafra sedamdesetih, kasnije više ili manje neki predstavnici novog talasa, eurovizijska Tajči i Josipa Lisac iz vremena rada s Karlom, a u novije vreme to je Lollobrigida. Susedstvu pak na čast mogu ići Oliver Mandić i Bebi Dol. Sve njih zajedno povezuje jasan odmak, ako ne od svetske, onda barem od hrvatsko-balkanske scene – drugačiji modus vivendi, artikulisaniji i nešto ličniji, više ili manje angažovan umetnički izražaj koji u krajnjoj instanci obogaćuje, a s vremenom i definiše istoriju vlastite (marginalne) kulture.

Vrednost kempa

Od nedavno u istorijski zapis ljudi koji su se bavili kempom u Hrvatskoj ulazi Sanja Muzaferija sa svojom knjigom, inače magistarskim radom “Od kiča do Campa: strategije subverzije”. Autorka je koja u medijima deluje od ranih osamdesetih, a interes za estetiku vodio ju je preko teatra, mode i filma. Asistirala je na nekoliko kolegija u okviru Filmskih studija Univerziteta u Bostonu, gde je i studirala. Između ostalih sarađivala je s Rajkom Grlićem na višestruko nagrađivanom CD-ROM-u “How to Make Your Movie” te je kraće vreme predavala na Harvard Film Archiveu, dok je vrativši se u Hrvatsku počela raditi kao zamenica glavne urednice “Cosmopolitana”, a do nedavno i kao glavna urednica ženskog časopisa “Gala”. Godine 2004. objavila je prvu hrvatsku coffe-table knjigu “Sretni stanovi”, koja je postala bestseler.

“Od kiča do Campa” jeste knjiga koja na određen način pokušava kemp i kič lišiti gej predznaka pritom ne omalovažavajući gej poreklo tih estetika te na pitanje da li kemp lifestyle izaziva homofobiju autorka ističe: “Po meni Camp nije ekskluzivno gej niti može, kao senzibilitet i estetika biti ‘izabran’. Nisam sigurna ni izaziva li Camp homofobiju?! Zašto bi npr. Camp istup Davida Bowieja kao Ziggyja Stardusta izazivao – homofobiju? To je gotovo kao da kažete da crnci izazivaju rasizam. Homofobija i sve fobije, što im samo ime kaže – preteran su i nepotreban strah od nečega. Obrnula bih malo tu tezu, ili je produbila: svaki izam (rasizam, nacizam, fašizam) su kič. Uostalom, pogledajte samo njihovu propagandu (plakate, retoriku etc.). Stavlja u suodnos političke aspekte moći, filmove, pop art, avangardu, masovnu proizvodnju, vulgarnost, stereotipe, teatralnost pri tom jasno razgraničavajući Camp od kiča.”

Muzaferija je suvislo razmotrila dva po njoj najznačajnija kemp filma – “Plan 9 From Outer Space” i “Ed Wood” te na vrlo precizan način ukazala kako taj tip estetike može biti čitan iz “objekta”, tekstova, filmova i osoba, a ne nužno učitavan u njih. Smatra da kemp može biti iskorišćen kao oblik saopštavanja Drugosti u različitim diskursima savremenoga društva.

Kada govori o kiču, autorka se vrlo direktno sukobljava s definicijom oksfordskog rečnika koji kič objašnjava kao umetnost ili umetnički predmet koji karakteriše bezvredna pretencioznost tvrdeći da je to čist paradoks jer, kako kaže: “nemoguće je autoritativno definisati jedan tako nesvodljiv koncept” i predlaže pronalaženje novih pitanja (ako već nema odgovora) na primeru: što su perverzija, inverzija i subverzija u odnosu prema kiču i kempu?

Knjiga na vrlo formalan i stručan način kemp i kič stavlja u naučni diskurs u koji uplivava s pomalo romantičarskim uvodom u kojem objašnjava svoju motivaciju i važnost izdavanja navedene knjige, što je možda i nepotrebno jer u nemaštini suvislih interpretacija savremenih estetika i lifestyleova više je nego jasno da je ova knjiga odličan doprinos (našoj) savremenoj interpretacijskoj teoriji i kulturi uopšte. Dobri, ali ne i radikalni zaključci ovog magistarskog rada usuglašeno ujedinjuju kemp kao samovoljnu estetiku opsednutu travestijom, glumatanjem, patosom i nostalgijom koja uporno propituje ideju jastva kao stabilne kategorije.

Autorka navodi primere: Pia Zadora, Bette Davis, Superman, Batman, Absolutely Fabulous i objašnjava kako kemp slavi humor, seksualnost i glamur s idejom da zapravo slavi ljudskost, rugajući se konvencionalnom, konzervativnom i klasičnom u društvu.

Kemp i politika identiteta

Kemp se danas najočitije manifestuje u gender queeru, nešto profinjenijem – neidentitetu; identitetu osoba koje još više izazivaju rodne norme gde ponekad savremenom tehnologijom modifikuju svoja tela tako da se, na primer, deo tela supermaskulinizira, osim glave, koju pokušavamo plastičnim operacijama da što više “poženstvenimo” u stilu Jessice Rabbi, na primer.

Te osobe na sve moguće načine pokušavaju srušiti bilo kakvu rodnu ili polnu pretpostavku, otvoreno pričaju o svojim seksualnim aktivnostima s oba “konvencionalna pola”, ali i s drugim gender queer osobama, uglavnom govoreći o sebi u oba gramatička roda. Genderqueer jesu osobe koje se ne uklapaju u tradicionalni binarni rodni sistem, a identifikuju se s queer vremenom, prostorom, kulturom i izražavanjem.

Važno je naglasiti da kemp ima i ozbiljan politički program koji izaziva određeni konsenzus o “dobrom ukusu” koji štiti većinu manjina od javnog prikazivanja. Što se tiče politike identiteta, kemp je, kako navodi Muzaferija: “fleksibilno, otporno oružje koje se opire rigidnim strukturama hegemonističkog, homofobičnog modela društva”. Na pitanje šta tačno znači politizacija kempa, odnosno šta je političko u kempu i kiču, autorka odgovara: “Camp kao takav je potencijalno politički moćan, dakle – može biti subverzivan, što znači disruptivan prema aktuelnoj društvenoj situaciji, tj. odnosu snaga između marginalnih (crnci, žene, gej) i ovih drugih tzv. “normalnih”, tj. većinskih snaga u društvu… No, da li će camp uistinu biti iole potentan zavisi od društva u kojem se nalazi i kreće (ili stoji – ili uopšte /po/stoji). O njemu sam pisala i pokušala sam ga definisati iz svoje pozicije, a to je, pretpostavljam, pozicija osveštene, recimo to tako, intelektualke, koja je oduvek prihvatala sve polne i rodne opcije oko sebe: osobe koja je u pozorištu, filmu i modi, ali i kod ljudi u “svakodnevnom životu”, oduvek prepoznavala njihove “performativne”, glumljene i konstruisane elemente. Zbog tih razloga (i ne samo tih…) kič i camp su ušli u vidokrug mojih interesa. Ne bih ulazila u teorije koje su možda u međuvremenu iznikle na međunarodnoj naučnoj sceni, jer sam po povratku u Hrvatsku i njeno medijsko okruženje – bila naprosto “usisana” u svakodnevnu praksu i odvojila se od teorije, ali mislim da je camp (barem kod nas) i dalje zadržao neku vrstu političke potencije ili potencionalnosti, samo što je ovo društvo (i društvena teorija) previše uronjeno u te kategorije da bi ih uopšte prepoznalo. Ako mogu biti slobodna pa reći – to je kao da plovite ili ste čak uronjeni, ali nemate pojma je li to slana ili slatka voda.”

Kemp i region

Kemp je kod nas najvidljiviji baš u mainstreamu, misli Muzaferija, te dodaje: “Logično bi bilo (ali u našem kontekstu malo je toga logično) da je camp nešto sasvim anti-kontra-alter i off mainstream. Ipak, s druge strane kod nas, čini se, svedočimo da su kič (pa čak i osvešteni kič, dakle camp) prvo mainstream. Čudna i s mog stajališta čak bizarna situacija. Verovatno će se (nadam se) jednom o tome teoretisati... Ne znam ko je hrvatski camp, to jest – to bi iziskivalo ipak neku barem malo dublju analizu. Moglo bi se o tome… Ja nisam camp, ali se njime volim poigravati. Ili tačnije, sviđaju mi se neke kič stvari – od pozorišnog izražaja u tom smeru, preko mode, do unutrašnjeg uređenja, do trash filmova, etc.”

Theodor Adorno u kempu vidi samo još jedan od mehanizama koji održavaju status quo koji “preusmerava radnike od uzroka njihovog nezadovoljstva – kapitalizma” te efemerno podržava konzumerizam kroz svoju frivolnost i površnost koju promoviše. Kemp se često susretao s različitim kritikama, kako iz političkih tako i umetničkih krugova. Ključni argument protiv kempa jest da već kao koncept daje izgovor za nizak kvalitet i dopušta da svakakva vulgarnost postane umetnost vredna hvale opet kroz svoje glavne odrednice kao što su trivijalnost, površnost i davanje prvenstva formi pred sadržajem.

Feministkinje su ponajviše zamerale dragqueenovima – mizoginiju, jer su u ostvarivanju svojih ženskih uloga previše naglašavale/i streotipe i predrasude vezane za ženstvenost i žene kao takve.

Kemp je zabavan antibiotik za društvene anomalije (nacionalizam, rasizam, homofobiju) koje trenutno, a ponekad i dugoročno, eliminiše. Popularnost te estetike pokazuje da se putem zabave, koja nije i ne mora biti trivijalna, mogu odaslati društveno odgovorne i korisne poruke koje primarno zabavljaju, a tek onda emancipuju.