Depeche Mode - Život i priključenija
18. maj 2009.
Pošaljite komentar
Iznenadna bolest Dejva Gana (Dave Gahan) dovela je do otkazivanja nekoliko koncerata grupe "Depeche Mode" uključujući i nastup u Beogradu, zakazan za 20. maj. U nadi da ćemo jedan od koncertno najatraktivnijih svetskih bendova ipak (pre lili kasnije) videti u Srbiji, predstavljamo vam tekst u čast njihove dosadašnje karijere.
Piše: Yoakim
 |
Čak i površno posmatranje ili iščitavanje bitnih poglavlja razvoja rokenrola i pop kulture, kao njegove raskošnije pratnje, navodi na zaključak da je svaka dekada u njegovom razvoju bila manje ili više prelomna.
Kada nije provokativan, drčan, bestidan ili buntovnički onda je obično pacifistički, neverovatno progresivan i izuzetno nadahnut. Mnogi “novi talasi” nastajali su na tim osnovama, bez obzira da li su bili odgovor na pritisak establišmenta, ratove, velike katastrofe ili medijsku manipulaciju.
Glorifikovanje jednog takvog perioda poslednjih godina postalo je prilično iritirajuće. Kao da nije bilo “pedesetih”, “šezdesetih”, “sedamdesetih” ili je ekstremna ljubav prema broju “80” iznuđena reakcija na intenzivno ispiranje mozga poslednje dekade prošlog veka, koja je u svetlu eksplozije “alternativnog” gledala po svaku cenu da anatemiše prethodnike. "ABC", "Propaganda", "Orchestral Manoeuvres In The Dark", "Blancmange", "Cabaret Voltaire", "Classix Nouveaux", "Soft Cell" samo su neki od bendova koji nisu uživali ekstremnu popularnost ali su stekli kultni status u okvirima novog romantizma.
Kultni status… Da li su takvi umetnici luzeri jer nisu do kraja uspeli (“dotakli zvezde”?!) ili su naprotiv heroji jer su snažniji efekat izazvali kod znatno manjeg broja ljubitelja od, u ovom slučaju, "Duran Duran" ili "Spandau Ballet"? Taj bombastičan termin u stvari ne govori o ciframa već uticaju, tragu koji su takvi umetnici ostavili i koji će se kasnije prepoznati kod drugih. "Depeche Mode" su deo tog niza koji se mogu pohvaliti skoro tridesetogodišnjom uspešnom karijerom, što se (na stranu status) ne bi moglo reći za većinu nabrojanih.
Nešto između
Ranih osamdesetih izdvaja se jedan od ključnih albuma koji je definisao elektro pop zvuk, strukturu i estetiku svežeg romantizma, koji je u prvi mah izgledao kao nus proizvod novog talasa na kom je cela planeta uveliko jahala. Ploča “Vienna” sastava "Ultravox" iz 1980. godine, osim što jedina zavređuje pažnju u njihovoj diskografiji, jedsn je od produkcijski najprodornijih i najprogresivnijih albuma. Preslušavan i danas može pokrenuti lavinu novih ideja. To izdanje motivisalo je VInsa Klarka (Vince Clarke) i Endrjua Flečera (Andrew Fletcher) da pozajme prve sintisajzere i osnuju svoj bend. Martin Gore i Dejv Gan došli su nešto kasnije kada je dogovor oko konačnog imena grupe pao.
"Depeche Mode" su se vrlo brzo pozicionirali kao striktno sintisajzerski, dens-pop sastav, deleći sudbu scene u nastajanu sa nekolicinom sličnih poput benda "Visage". Ubrzo su se pojavili i "New Order" pa je Ostrvo odisalo novim stilom i enrgijom koja se bazično oslanjala na dela grupe "Kraftwerk" i berlinske dane Dejvida Bovija (David Bowie) i Brajana Enoa (Brian Eno).
Prvi DM singl “Photographic” iz 1980. predstavlja pravu novoromantičarsku minijaturu koja je utrla put daljem, znatno glamuroznijem, razvoju žanra. Debi album “Speak & Spell” sada zvuči kao kompromis koji je napravljen zarad publike, jer su mnogi ubeđeni da priča ovog benda počinje pesmom “Just Can't Get Enough” jeftinom i pamtljivom sintisajzerskom poskočicom koja je bend učinila popularnim širom Evrope.
“To je i bila namera”, reći će mnogo godina kasnije Daniel Miler osnivač etikete "Mute" čiji je bend potpisnik, “bilo mi je jasno da je reč o grupi koja ima užasan potencijal, trebalo ga je samo pustiti da se razvija”.
Mramor, kamen i željezo
 |
Odlaskom Vincea Clarkea, mnogi su odahnuli jer je ono što je Vince želo da komponuje bilo u priličnom raskoraku sa vizijom očigledno naprednije autorske veličine Martina Gora. Za razliku od njega Vins je očigledno naginjao populističkom izrazu što je kasnije realizovao kroz autorski rad u sastavima "Yazoo" i "Erasure". Gore je hteo mnogo više da eksperimentiše sa zvukom, ambijentima, emocijama.
Tradicionalizam rok veličina kao što su Elvis Prisli (Elvis Presley), "The Beatles" ili Džoni Keš (Johnny Cash) začinio je lirikom Alana Poa i Hičkokovskom tenzijom. Njihovi sintisajzeri na narednim albumima više nisu zvučali tako jednostavno i pitko.
Dolaskom Alana Vajldera (Alana Wildera), kao muzičara i producenta, "Depeche Mode" dobijaju na težini i to u pravom smislu te reči. Pesme „See You“, „The Meaning of Love“, „Everything Counts“ a naročito „People Are People“ bile su nezaobilazne na većini evropskih top lista, donoseći im ekstremnu popularnost u Nemačkoj.
Sa aranžerske strane za "Depeche Mode" se sve više vezuje termin "dark gothic" ali i jedan novi nazvan – industrial. Gore je insistirao na semplovanju svega i svačega: sudari vagona, udaranje u metalne cevi različitih profila, zvuci industrijskih mašina... onda i ne čudi naziv izveden iz sve te buke. Takvi aranžmani bivaju upotpunjeni tekstovima čije su teme daleko od onoga što je bilo ko očekivao.
O Bogu, ljudima i...
Martin Gore se do albuma „Music For the Masses“ (1987.) razvio u izuzetno talentovanog i literalno snažnog autora. Svojim već prepoznatljivim spisateljskim darom kritikuje korporativnu moć i korupciju („Everything Counts“), ističe ljudske slabosti („Strangelove“, „People Are People“), provocira psihološkim igrama i seksualnim slobodama („Master Or Sevent“, „Behind the Wheel“).
Najsvetliji primeri su upravo pesme u kojima se dotakao večitih tabu tema - religija i poroci. “Blasphemous Rumours” iz surove sudbine ispreda jednu od velikih istina, kako smrt može biti ironična u istoj meri kao i ono što posle nje sledi, dok “Never Let Me Down Again” uz himničnu intoniranost govori o pogubnoj narkomanskoj predanosti.
Ploča „Music For the Masses“ predstavlja krunu dotadašnjeg rada odvodeći "Depeche Mode" u Ameriku. Tamošnji uspeh zabeležen je na albumu “101” (1988.), jednom od najboljih živih snimaka u novijoj pop istoriji. Vrtoglavi prekookeanski uspeh različito je uticao na članove benda, uglavnom autodestruktivno.
Osamdesete su se završile i DM su miljama za sobom ostavili rivale, muzika je pulsirala drugačije. Otvoreni su novi vidici, nova klupska kultura bila je u povoju, ambijentalna elektronika osvajala je Britaniju dok su iz Detroita i Njujorka stizali uzbudljivi dens ritmovi. Sredinom devedesetih grandž uzima maha i mnogi alternativni rok bendovi izbijaju na površinu. Na sve to "Depeche Mode" odgovaraju albumima “Violator” i “Songs of Faith and Devotion”. Izuzetno snažno i upečatljivo, javnost je bukvalno zanemela.
“Violator” je jasno stavio do znanja da više nema nazad, da su “Policy of Truth”, “World in My Eyes” a pre svih “Personal Jesus” i “Enjoy the Silence” toliko ultimativne pop pesme, pisane da bi bile večne. Dejv će, zahvaljući spotu za “Enjoy the Silence” postati savremenik “Malog princa” u potrazi za duševnim mirom i harmonijom, koje privatno nije imao. Zanimljiv je podatak da je na zvuk čuvenog albuma “Behaviour” dua "Pet Shop Boys" presudno uticao upravo “Violator”. Isto će kasnije u svojim izjavama pominjati i Tom Jork (Thom Yorke - Radiohead), Bili Korgan (Billy Corgan - The Smashing Pumpkins), Merlin Menson (Marilyn Manson), dok su uticaji na relaciji Nik Kejv (Nick Cave) - Martin Gore, može se reći, bili uzajamni.
Gospodar i sluge
 |
Kako su se muzički uspešno nosili sa svim nadolazećim žanrovima i trendovima tako je netrpeljivost unutar benda rasla. Dejv se osećao autorski zapostavljeno dok se Martin suviše nametao, Flečer je polako odustajao od svega a Vajlder je uveliko planirao da napusti bend. Iako je svaka turneja donosila nove trzavice ona najbolja, nakon albuma “Songs of Faith and Devotion”, bila je dovoljno razarajuća za "Depeche Mode". “In Your Room” je očajnički vapaj, pun gorčine, potpune i totalne predanosti, jedna od najpotresnijih "Depeche Mode" pesama.
Refren, poput mantre, u idealnim okolnostima može zvučati tako romantično, gotovo srceparajuće, dok je u suprotnom potpuno bezizlazan i čemeran. “Walking In My Shoes” osvežava slike sa "Devotional" turneje, vizuelni ugođaj i ta interpretacija postali su jedan od zaštitnih znakova DM-a. Međutim, mesta za kompromise unutar grupe više nije bilo.
"Depeche Mode" silom prilika pauziraju dve godine posvećujući se, takođe silom prilika, sopstvenim privatnim problemima. Gan uzima preveliku dozu heroina, doživljava kliničku smrt. Uspeva da preživi i neko vreme boravi u rehabilitacionom centru. Nakon te traumatične faze u razvoju benda, pred izlazak albuma “Ultra” (1997.), Gor izjavljuje da DM nikada ne bi postali to što jesu da nema Dejva: “Njegov glas je ono što slušaoci prepoznaju menjajući stanice na radiju. Dejv je ono što prepoznaju kao Depeche Mode”.
Takva vrsta priznanja potvrđuje nepokolebljivo poverenje. Možda je upravo to razlog što Martin uvek tako uspešno pretoči Ganove patnje u antologijske DM pesme. Neke su se vremenom pokazale kao takve a neke su jednostavno univerzalne ali nikako univerzalno jednostavne. Nakon lamentiranja o životu, smrti i čovekovoj prolaznosti prouzrokovanoj upravo nespretnom lakomislenošću, nakon četiri godine pauze, "Depeche Mode" objavljuju ”Exiter”. Iznenađujuće smiren album na kom su primetni novi momenti u muzičkim interesovanjima Martina Gora. Ploča obiluje uticajima bluza, doo woopa ali soula i gospela provučenih kroz suptilnu "glitch" buku. Stilovi koji su se na prethodnim albumima mogli samo prepoznati u naznakama na ”Exiteru” izbijaju u prvi plan. Skladna, nežna i nadahnuto otpevana ploča. Pojedine pesme sa “Excitera” nastale su pod uticajem nekih sa albuma “Mezzanine” grupe "Massive Attack".
Zvuk publike
 |
Dejv je ipak želeo da autorski doprinese radu benda što je u trenutku bio prst u oko Martinu. Još jedna prekretnica u odnosima, ovoga puta ključna i suštinska. Dejvov odlazak značio bi nestanak benda a zasebne karijere bi očigledno bile osuđene na doživotno recikliranje zajedničkog rada što bi dovelo do neizbežnog zaborava.
Svesni toga, Gore i Dejv potpisuju konačan ”pakt” koji je rezultirao još jednim u nizu spektakularnih povrataka. Granica večite međusobne podnošljivosti i tolerancije, po svoj prilici je jedna od sila koja snažno drži "Depeche Mode" na okupu.
”Playing the Angel” iz 2005. značio je renesansu u odnosima, komunikaciji, produkciji i saradnji unutar benda. Po prvi put Dejv se pojavljuje kao autor pojedinih pesama a neke od njih postaju vrlo uspešni singlovi. Tokom "Turing The Angel" turneje svirali su pred ukupno oko 2,5 milona širom sveta, tokom 2006. su bili na dohvat ruke nastupivši prvi put u Bugraskoj i Rumuniji.
Novi album ”Sound Of The Universe” prati liniju prethodnog i ne nudi previše iznenađenja ali je, razume se, dovoljno inspirativno štivo.
"Depeche Mode" je jedan od bendova koji sebi može komotno pružiti luksuz da snimi loš album i da se spotakne ili strmoglavi u kreativnom smislu. Ali to se do sada još nije desilo. Svoju karijeru "Depeche Mode" gradili su postepeno i, zašto ne reći, odgovorno. Prvenstveno uvažavajući aktuelan muzički trenutak i negujući partnerski odnos sa svojom publikom.
Koncerti su upravo mesto gde se kroz uvek odmerenu set listu, može na najreprezentativniji način sagledati jedna od najuzbudljivijih elektro/pop karijera današnjice. Po svoj prilici nam jedino preostaje da stisnemo zube i naoružamo se strpljenjem. Jednom će se zvezde poklopiti.
pretraži po celom b92.net
(
više
